Danas svedočimo zabrani muzike. Šta se sutra, nekome, zabranjuje?

”Dobro jutro, lepi moj. Dal’ još tražiš me u njoj? Kada oči otvoriš. Čije ime govoriš?

Dobro jutro, budi se. Da li ko ja ljubi se? Navike ti poznajem. Znam da ti nedostajem.” (estradna umetnica Ana Bekuta).

Dogodilo se i to da smo u ”tolerantnoj” ili na lepom i živopisnom srpskom jeziku ”trpeljivoj” Puli doživeli da biva zabranjena ”ćirilica”. U pitanju je i opšteprihvaćeni naziv za muzički žanr koji je sinonim i za izvornu narodnu muziku. Vremenom se i to izdeformisalo u hibrida koji je nadišao ”Od izvora dva putića” (Lepa Lukić) do novokomponovanih bljuvotina reči i ritma.

U doba bujanja populističkih pokreta, to su one ideje koje se pozivaju na narod, koji mobilišu najšire slojeve društva sa antidemokratskim, nacionalističkim i rasističkim usmerenjima, pozivanje na socijalno zapušteni narod, njihove potrebe i zaštitu njihovog interesa – od strane jednog čoveka nije ništa drugo nego lokalni pokušaj manira prosvećenog apsolutizma.

Vidljivo neuspešnog, ismejanog i sa elementima prizemnog šovinizma (ako je po tvrdnjama iz medija suprotne strane, one koja je zabranjena).

Radi se, u suštini, o nepotrebnom iskakanju iz šina, bez da je to iko i zatražio, kako bi se nametnuo svoj svetonazor svim građanima, a da pre toga nije obavljeno ikakvo savetovanje ili se uložio bilo kakav napor za postizanje nesavršenog konsenzusa.

Cilj konkretne zabrane ostaje nam da sagledamo u mesecima i godinama koje dolaze. Jer zabrane lako okupljaju sve netolerantne istomišljenike u ”prelazimo cenzus” biračko telo koje obezbeđuje nacionalne apetite demografski posrnule Domovine.

Vest o zabrani, opet je bitno istaći na lokalnoj ”liberali” vlasti, odjeknula je u našoj sve više napuštenoj Domovini i njen potencijal se odmah izrodio u lepim nam gradovima Osijeku i Splitu. Ko zapeta puška obradovali su se, ”ako može liberalna Pula da vidiš šta sve mi možemo da zabranimo”, slični oni koji se stavljaju u nikada delegiranu poziciju moralnih milicajaca koji bi da kroje i prekrajaju kulturni identitet svojih sugrađana.

Ma koliko se nama činilo neverovatnim, ali narodna muzika, srpska ”ćirilica”, spada u korpus kulturnog identiteta koji je deo tradicije i koju mi licemerno preziremo dok tražimo kartu više za neki novi koncert pevačica i pevača iz Srbije.

Ovaj neopravdani strah, lažni i istrošeni moralni puritanizam, posledica je naših deluzija i nikakve volje da budemo bolji i drugačiji, ne i inovativniji, od Srba i Srbije jer mi nismo oni, a oni nikada neće biti mi.

Jer kulturni identitet je jedinstvenost i autentičnost neke ili nečije kulture i označava i pripadnost pojedinca ili društvene grupe upravo toj kulturi. Pravo na ostvarivanje kulturnog identiteta, iako nam se on nekad i gadio i mi ga lično smatramo najobičnijim šundom, jasno se ostvaruje u demokratskih zemljama i čuvan je, posebno jer je manjinski, zakonima.

Upravo je narodna muzika, sa svojim derivatima, često zakinuta i loše tretirana jer se poistovećuje sa folkom koji ima motive iz narodne muzike ili najgorim oblikom u vidu očuha (horor film ”Očuh”) – turbofolkom.

Smatra se da je turbofolk izrod devedesetih, onih najmračnijih godina koje su i nama ”pojeli skakavci” (Borivoj Pekić), a koji podilazi niskom ukusu svojih pratioca sa pitkim i jasno ispevanim situacijama i prizemnim emocijama.

Ono šta naš gradonačelnik, ”liberalne Pule” nije znao jeste da je u svom zabranjivanju upravo zakačio i deo umetnosti koja se svakako kvalifikuje kao narodna i tradicionalna muzika i koja nije nikome pretnja i ne vređa ničija uverenja i emocije.

To je ona muzika koja se po svim onim srpskim kafanama, koje Hrvati i svi hrvatski građani u (ne)prihvatljivom broju posećuju, sluša i koja je zapravo sinonim za (ne)ukusan dobar provod.

Narodni melos proizvodi specifičnu energiju i osećaje koji u većini slučajeva privlači ljude, bez obzira na njihove identitete, njihovo obrazovanje ili uverenja. Nažalost, prava je to nepoznanica za mnoga mesta u Domovini koja se kriju iza svog ”mediteranskog” duha ”sa svim njegovim bogatim multikulturalnim i multietničkim vrijednostima”.

Dok sačekamo neke nove zabrane, ili pokušaje, nije teško uvideti da su nasrtaji na kulturni identitet nedefinisani i argumentima nedorečeni, a karakteristični su za one koji se bave političkom i populističkom trgovinom bez prividnih posledica. To su one pojave koje se kriju iza ”estetike” i moralnih načela nekog mesta, grada, bez da se zna šta to mesto ili grad čini – a to su ljudi.

Na kraju nije nevažno reći da su stilovi i žanrovi nekog muzičkog izražavanja više nego definisani onom izrekom da je ”čoveku od sluha i komarac muzika”, ali i time da se grad, to je posebno važno za neznalice i one koji bi da se bave ”multikulturalizmom”, definiše kao ”kolektivni način života” te da je gradski duh rezultat eklektike svih sugrađana bez obzira na naše, lične, preferencije i neobuzdanu volju za zabranama.

Jer danas svedočimo zabrani muzike. Šta se sutra, nekome, zabranjuje?

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Koliko ko voli ovu zemlju, našu Hrvatsku?
    •  Da li možemo kao ljudi svemu da pristupamo empatično?
    •  Sve za Hrvatsku! Jednom se, bre, živi!
    •  Hej, Jugosloveni, nek' se čuje glas!
    •  Glavno pitanje svih pitanja: ''I šta ćemo sad?''
    •  Uz Thompsona idu jednako i stihovi Cece
    •  Gde smo mi sa antifašizmom?
    •  Gazimestan za Thompsona
    •  Kako umanjiti kapitalistički otisak koji najbogatiji nameću
    •  Pravilnik o lepom ponašanju

> Svi tekstovi ovog autora