Dejan Đokić: ”Jugoslavenska ideja je puno starija od sarajevskog atentata”

Piše: Dejan Kožul

 

Obeležavanje 100. godišnjice Sarajevskog atentata poslužilo nam je kao povod za razgovor sa Dejanom Đokićem, profesorom istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu.

 

Da li različito viđenje Sarajevskog atentata znači i različit odnos prema Jugoslaviji?

Ukratko rečeno – da. Pritom treba imati na umu da je isuviše pojednostavljeno tvrditi da bez atentata ne bi bilo Jugoslavije. Jugoslovenska ideja je bila stara gotovo čitavo stoleće, a u godinama pre rata Hrvatsko-srpska koalicija je na platformi koja je u suštini bila jugoslovenska dominirala hrvatskom politikom. Slične ideje su bile prisutne i među Slovencima, kao i u Srbiji, pre svega u opozicionim i intelektualnim krugovima. Imamo i revolucionarnu omladinu, poput Mlade Bosne, koja se zalaže za ujedinjenje Južnih Slovena i koja na Srbiju gleda kao na južnoslovenski Pijemont. Jugoslavije bez atentata gotovo sigurno ne bi bilo 1918., ali možda bi je bilo sto godina kasnije, kao što je 1911. pisao Stojan Novaković u jednom utopističkom eseju objavljenom u “Hrvatskosrpskom almanahu” (koji je izlazio u Zagrebu i Beogradu).

Događaji iz juna-jula 1914. podjednako su bili relevantni i lani, samo šta ih se gotovo niko nije setio, kao šta će ih malo ko da se seti narednih godina, ističe Dejan Đokić profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu

 

Drugo, atentat od 28. juna 1914. ne treba brkati sa izbijanjem Prvoga svetskog rata tačno mesec dana kasnije, objavom rata Srbiji od strane Austro-Ugarske, kako izgleda neki smatraju kada obeležavaju stogodišnjicu atentata u Sarajevu. Do rata nije moralo da dođe ni posle atentata, da Austro-Ugarska i Nemačka nisu bile maltene po svaku cenu rešene da kazne Srbiju.

 

Austro-Ugarska je mogla recimo da prihvati srpski odgovor na ultimatum od 23. jula, koji je pisan u pomirljivom tonu, vrlo opreznim jezikom i u suštini je prihvatio austrougarske zahteve, pa je i kajzer Vilhelm izjavio da više nema potrebe za ratom. Naravno, nije Srbija samo nevina žrtva u celoj priči, ona je priželjkivala raspad Austro-Ugarske, do kog je moglo doći samo ratom, ali 1914., odmah nakon Balkanskih ratova iz 1912/1913., ona jednostavno nije bila spremna za rat, niti je znala da li bi imala pomoć Rusije, koja je 1908. podržala austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine.

 

Treće, iako srpska vlada već u septembru 1914., dva meseca pre Niške deklaracije, obaveštava svoja poslanstva da je njen glavni ratni cilj oslobođenje i ujedinjenje Južnih Slovena, ujedinjenje nije izvesno sve do pred sam kraj rata. Srpski saveznici ne žele raspad dvojne monarhije, a to čak ne traži ni američki predsednik Vilson u čuvenih “14 tačaka”, dokumentu koji se često pogrešno interpretira.

Atentat od 28. juna 1914. ne treba brkati sa izbijanjem Prvoga svetskog rata tačno mesec dana kasnije, objavom rata Srbiji od strane Austro-Ugarske, kako izgleda neki smatraju kada obeležavaju stogodišnjicu atentata u Sarajevu. Do rata nije moralo da dođe ni posle atentata, da Austro-Ugarska i Nemačka nisu bile maltene po svaku cenu rešene da kazne Srbiju

 

Tokom rata postoje različita gledanja na rešenje srpskog i jugoslovenskog pitanja, ne samo između srpske vlade i Jugoslavenskog odbora, koji su vodili dalmatinski Hrvati Ante Trumbić i Frano Supilo (a finansijski pomagala Srbija), nego i unutar srpske vlade, odnosno između regenta Aleksandra, vlade i opozicije, kao i između emigrantskog Jugoslavenskog odbora i političkih predstavnika Južnih Slovena u Austro-Ugarskoj. Na kraju, dolazi do sukoba i unutar samog Odbora, pa tako Supilo daje ostavku 1916. godine.

 

Od Gavrila Principa i mladobosanaca srpska vlada se ogradila i njihov čin najoštrije osudila čim je dobila vest o atentatu. U međuratnoj Jugoslaviji država kao da ne zna šta da radi sa “službenim pamćenjem” na njihov čin. Tek u socijalističkoj Jugoslaviji mladobosanci bivaju slavljeni kao narodni revolucionari i preteče komunista. Ne treba zaboraviti da su Apis i ostali članovi Crne ruke rehabilitovani posthumno 1953., u Titovoj Jugoslaviji.

 

Raspadom Jugoslavije kao da se raspala ista perspektiva?

Mislim da nije nužno veliki problem kada se na događaje iz 1914. gleda iz sadašnje, postjugoslovenske perspektive. U nedostatku novih dokumenata, ta perspektiva je možda jedino šta je novo. Problem, za mene barem, nastaje kada ta perspektiva postane antijugoslovenska i kada se zaboravi na vremenski i širi evropski kontekst u kom je nastala i delovala Mlada Bosna (ili Crna ruka). Tako danas imamo i Srbe i ne-Srbe koji, doduše sa različitih gledišta, proglašavaju Principa za srpskog nacionalistu, maltene preteču onih koji su devedesetih ubijali i silovali po Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Danas se, inače, dosta pojednostavljuju nacionalne ideologije, tako da čak i neki istoričari govore o jasnim razlikama između srpskog i jugoslovenskog nacionalizma, iako su ti nacionalizmi, kao i hrvatski, pa i slovenački, mnogo heterogeniji i dosta međusobno povezani i isprepleteni.

 

Da li je problem nedovoljna istraženost prve Jugoslavije i ideje koja je stvorila Kraljevinu SHS?

Čini mi se da zaista ne postoji veliko interesovanje za taj period, iako postoji dosta dobrih radova o međuratnom periodu. Sve do ove stogodišnjice malo ko se interesovao i za Prvi svetski rat. Ne znam za neku ozbiljnu studiju na tu temu još od, istina vrhunskih, radova pokojnog profesora Andreja Mitrovića, od pre tridesetak godina. Najbolja knjiga o Sarajevskom atentatu i dalje je studija Vladimira Dedijera, objavljena još pre 50 godina.

Problem nastaje kada ta perspektiva postane antijugoslovenska i kada se zaboravi na vremenski i širi evropski kontekst u kom je nastala i delovala Mlada Bosna (ili Crna ruka). Tako danas imamo i Srbe i ne-Srbe koji, doduše sa različitih gledišta, proglašavaju Principa za srpskog nacionalistu, maltene preteču onih koji su devedesetih ubijali i silovali po Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu

 

Koliko su istorija i istoričari kao naučnici zakazali, koliko su i sami postali deo problema, svesno ili nesvesno?

Istorija ne postoji bez istoričara. Ima u čitavoj bivšoj Jugoslaviji odličnih istoričara, kolega koji poseduju veliko znanje i intelektualno poštenje. Mnogi drugi su se stavili u službu nacije, kao šta su njihovi prethodnici pružali legitimitet vladajućoj ideologiji. Veliki problem je i nedostatak analitičkog pristupa proučavanju prošlosti. Prepričava se arhivska građa, knjige su predugačke i često loše napisane, nema kulture debate i dijaloga, ni akademske kritike (prikazi u naučnim časopisima su na niskom nivou!), a anonimna stručna recenzija gotovo ne postoji. Dakle, ima tu velikih problema.

 

Da li smo nakon ove stogodišnjice išta pametniji?

Velike godišnjice poput ove u suštini mi idu na nerve. Događaji iz juna-jula 1914. podjednako su bili relevantni i lani, samo šta ih se gotovo niko nije setio, kao šta će ih malo ko da se seti narednih godina. Pitam se šta se tačno obeležavalo u oba dela Bosne 28. juna ove godine. Jedna mlada antropološkinja poreklom iz Bosne, koja radi na Zapadu, sjajno je primetila ovih dana kako su svetski mediji gotovo potpuno ignorisali bosanskohercegovačke društvene proteste i nedavne katastrofalne poplave, a stogodišnjici poklanjaju puno prostora. Da ne pominjem neke lokalne političare i “kulturne radnike”, koji su preko noći postali stručnjaci za Prvi svetski rat. Godišnjice su prilike da izdavači i autori, kao i mediji, zarade novac, a političari ne baš jeftine političke poene. Pritom, koliko mogu iz Londona da primetim, tzv. običnim ljudima, od kojih se mnogi bore za puku egzistenciju, godišnjica atentata sa pravom nije na prvom mestu prioriteta.

 

(Prenosimo s portala tjednika Novosti).

> Svi tekstovi ovog autora