Franjo, episkop rimski koji ”ništa nije uradio”

Pamtim dobro tih desetak dana u novembru, dok sam još živeo i predavao u Rimu. Pored regularnih obaveza na univerzitetu pred kraj semestra, tu je bila i jedna međunarodna konferencija na kojoj sam učestvovao, ali i otvaranje moje prve samostalne izložbe u Rimu.

Zajedno sa Rafaelovim freskama na zidovima Santa Maria della Pace, bili su izloženi i moji radovi. Izložbu je otvorio bivši nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar, koji se tih dana zadesio u Rimu. Više nego dovoljno razloga za radost i slavlje. Ali vrhunac dešavanja u tih nedelju-dve je sledio dan posle otvaranja izložbe: susret sa papom Franjom.

Plan je bio sledeći: nas nekoliko, predvođeni ambasadorkom jedne zemlje pri Svetoj Stolici, treba da dođemo pre početka bogosluženja koje Papa predvodi na Trgu sv. Petra. Protokol je predviđao da sedimo u prvom redu, desno od pape (u centru) a prekoputa prisutnih biskupa i kardinala (levo od pape). Nakon službe je planirano da nas papa kratko primi i da razmenimo pozdrave.

Dolazim na vreme na dogovoreno mesto, ali ambasadorka kasni. Zovem je i kažem ”ali zakasnićemo”. Ona odgovara da taj i taj kasni, pa ga čeka, ali da ne brinem, biće dovoljno vremena.

Skupljamo se pored Berninijeve kolonade, kad odjednom primetimo neko komešanje. Suprotno protokolu, Papa je odlučio da pre početka službe siđe među okupljeni narod na Trgu sv. Petra, pozdravi se i rukuje sa nekima od njih. Protokol i obezbeđenje su van sebe. ”Ovo je noćna mora!” ”Opet je to uradio!” – moglo se čuti od uspaničenog obezbeđenja.

Papa završava svoj rizičan izlet izvan granica koje diplomatska praksa, protokol i obezbeđenje postavljaju. Počinje služba. Mi smo tek tad na kontrolnom punktu odakle treba da dođemo do podijuma gde je Papa, neposredno ispred bazilike Sv. Petra. Obezbeđenje, već ljutito i pod stresom zbog papinog iznenadnog ”đira” po trgu, gleda nas u neverici. Odlučno kažu ”ne dolazi u obzir”. Objašnjenje je da je trebalo da budemo tu bar 40 minuta ranije, da je već počela misa i da sad ne mogu da nas puste.

Ima smisla: Trg sv. Petra je krcat, služba je već počela, a mi bismo doslovno morali da prođemo delom vatikanskog brda tako da nas svi okupljeni na Trgu moraju videti, i da onda sednemo na par koraka od pape. Ne samo da to narušava svaki protokol, ne samo da bismo time omeli službu, nego bi pažnja svih okupljenih, pa i prisutnih biskupa i kardinala, bila na nama a ne na papi ili na bogosluženju.

Mi ne odustajemo. Raspravljamo se, koristimo sve argumente, ali italijanski policajci ostaju nemilosrdni. Na kraju potežemo argument da će doći do skandala, i da će do pape doći informacija da nisu hteli da puste našu malobrojnu ali zato većinski pravoslavnu grupu, i pored toga što je sve prethodno bilo dogovoreno i odobreno od strane papinog kabineta. Na kraju nas, nevoljno, puštaju.

Mi prolazimo kroz zamršen koridor koga čine zvanice i obezbeđenje, izlazimo na uzvišenje koje premošćuje prostor od bazilike sv. Petra (na uzvišenju) do ravnog platoa trga. Prate nas pogledi svih pored kojih prolazimo, u neverici i, verovatno, sa pitanjem ”ko su ovi, pa još u sred službe!?” Još više se iznenađuju kada mi prolazimo pored svih stolica i sedamo u prvi red, tik do pape. Prisutni sveštenici, biskupi i kardinali nas gledaju u čudu. I Papa nas gleda i verovatno se pita ”otkud sad ovi?”

Misa se nastavlja dalje. Dok se smrzavam tog, za Rim neuobičajeno hladnog i vetrovitog novembarskog jutra, gledam papu i razmišljam kako je to jedan tužan posao, koji nikome ne treba poželeti. Nije lagodno kad ti se život pretežno sastoji od ispunjavanja forme, susreta koji su mahom čisto protokolarni, viđanja i pozdravljanja ljudi koje, najvećim delom, više nikad nećeš videti… Sve to boreći se – a to je kod pape Franje bilo vidljivo prvih godina njegovog pontifikata – protiv dvorskih igara, pokušaja okruživanja od strane malobrojnog kruga dvorskih službenika, te izolovanja od ostatka sveta.

Služba se završava, i mi krećemo da se, jedno po jedno, rukujemo sa papom. Ja mu prilazim i kažem ”Hvala Vam Vaša Svetosti za sve što ste učinili. To što činite je, mislim, još važnije za pravoslavni nego za katolički svet.” Papa me gleda začuđeno i kaže ”Ma non ho fatto niente” (ali ništa nisam uradio). Meni odmah pade na pamet apokrifna priča o navodnim poslednjim rečima Leonarda da Vinčija, o tome kako je uradio jako malo, ili kako nije uradio ništa.

Pred sobom vidim čoveka koji uživo deluje mnogo starije nego na medijskim slikama. Deluje umorno. Njegova opaska ostavlja utisak iskrenosti i rezigniranosti. Već tada je proveo godine u borbi za jedno drugačije ustrojstvo Crkve. Istina, uglavnom neuspešno. Jedna spisateljica će, duhovito, zabeležiti kako ”Katoličkoj crkvi ni Papa ne može ništa”.

Još u prvim godinama Franjinog pontifikata sam slušao, od mnogih rimokatoličkih sveštenika i teologa, kako on pravi veću štetu nego korist, sve zarad površnih efekata i naklonjenosti medija. Uslovno rečeno ”konzervativniji” krugovi su bili protiv onoga što su percipirali kao papino favorizovanje ”levih” ideja. Nisu voleli odstupanja od uspostavljene tradicije, protokola, formi…

Ono što su oni videli kao opasnost, drugi su videli kao veliki korak napred. Franjo je mnogo uradio na ”demistifikaciji” (u dobrom smislu reči) uloge pape, te na otvaranju Rimokatoličke crkve za dijalog o tome kako druge hrišćanske zajednice vide tu službu. Njegovu neposrednost, neformalnost i naglašenu skromnost (koja mnoge sa prostora Balkana podseća na skromnost i neformalnost patrijarha Pavla), sumirao je veliki nemački teolog Hans Küng, kada je, ubrzo po izboru Jorge Maria Bergoglio-a za papu Franju, zapisao:

”Zadivljujuće je kako je papa Franja, od prvog trenutka svog izbora, izabrao novi stil: za razliku od svog prethodnika, on je bez mitre ukrašene zlatom i draguljima, bez plašta obrubljenog hermelinom, bez crvenih cipela i kapa izrađenih po meri, bez veličanstvenog prestola. Zadivljuje i to što novi papa namerno izbegava svečane geste i uzvišenu retoriku, i to što govori jezikom običnog naroda. Konačno, zadivljuje i način na koji novi papa naglašava svoju ljudskost: zamolio je narod za molitvu pre nego što im je udelio blagoslov; sam je platio svoj hotelski račun kao i bilo ko drugi; pokazao je svoju srdačnost prema kardinalima u autobusu, u zajedničkoj rezidenciji, pri zvaničnom oproštaju; oprao je noge mladim zatvorenicima, uključujući i mladu muslimanku. Papa koji pokazuje da je čovek čvrsto na zemlji”. (https://www.ncronline.org/news/vatican/paradox-pope-francis)

Ovome treba dodati i njegovo insistiranje na korišćenju ”samo” jedne titule (od brojnih koje su pape vremenom sakupile) – episkopa Rima. Ovo je prepoznato, naročito u pravoslavnom svetu, kao veliki korak napred u ekumenskom dijalogu. Kao i svi drugi crkveni poglavari, i pape i patrijarsi su pre svega ”samo” episkopi svojih eparhija. Sve druge titule su sekundarne i, u krajnoj liniji, nesuštinske.

U svom tekstu o papi Franji Küng ne propušta priliku da ”žacne” svog velikog rivala, moglo bi se reći i nekadašnjeg neprijatelja, Josepha Ratzingera, potonjeg papu Benedikta XVI. Mnogima neomiljen, percipiran kao suviše rigidan i konzervativan, Benedikt je, čini se, postao u percepciji mnogih, još mračnija figura nakon dolaska Franje. Ljudi vole jednostavne, crno-bele predstave, vole da imaju good guys i bad guys, koliko god takve podele najčešće bile medijski konstrukti, posvađani sa realnošću.

Od mnogih poznanika, kolega pa i prijatelja koji imaju različite službe u Rimokatoličkoj crkvi sam slušao mnoge pozitivne stvari o papi Franji. Od drugih sam slušao o njegovom autoritarnom stilu upravljanja, koji je mnogo manje fleksibilan i otvoren za drugačije poglede u poređenju sa Benediktovim. Javni nastupi i javna percepcija su uvek nešto različito od onoga kako stvari izgledaju izvan javne sfere. Pogotovu u tako kompleksnoj organizaciji kakva je Rimokatolička crkva, i u tako kompleksnom svetu kakav je danas.

Niko nije savršen, a ni nepogrešiv. Biti na čelu organizacije koja je prisutna na svim naseljenim kontinentima, koja balansira stavove, interese i nadanja više od milijardu ljudi, i koja pokušava da pomiri svoju (ne samo komplikovanu već često i paradoksalnu) tradiciju sa tokovima savremenog sveta, ne samo da nije lako već se graniči sa nemogućim.

Kada se sve to ima u vidu, mislim da je na pontifikat pape Franje, kao i na pontifikat njegovog prethodnika, moguće gledati pretežno pozitivno. A siguran sam da je već sad jasno, i da će budućnost to još ubedljivije pokazati, da nije tačna njegova samoocena da ”ništa nije uradio”. I pape greše.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Ubijmo kapitalizam, pre nego što on ubije sve drugo
    •  Vox Studentium – Vox Dei: politika i teologija protesta
    •  Pod nadstrešnicom
    •  “Balkanska unija” i “balkanoexit”
    •  Teologija kao kritički diskurs
    •  Ne postoji ekološki kapitalizam
    •  Novi totalitarizam je ''nova normalnost''
    •  Konstanta kolonijalizma u spoljnoj politici SAD/EU
    •  Ogledalce, ogledalce moje…
    •  Indoktrinacija banalnošću

> Svi tekstovi ovog autora