Imaćemo Beograd na vodi, iako bi neki hteli Beograd sa vodom

U komšijskoj nam Srbiji otvorena je deonica auto-puta Miloš Veliki, duga 62 km. To je deo puteva koji srpske turiste vodi i u Crnu Goru. Inače, Miloš Obrenović bio je knez Srbije od 1815. do 1839. godine i ponovo od 1858. do 1860. godine. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku, predvodio Srbe u Drugom srpskom ustanku i osnovao dinastiju Obrenović, koju su 1903. godine Srbi okončali kraljoubistvom.

Tokom otvaranja dela auto-puta organizovana je čitava ceremonija koja poslednjih godina ne izostaje kada se otvaraju infrastrukturni projekti koji probijaju rokove i po dve godine. Ali, to tako misle samo oni koji Srbiju ne vole i koji su ljubomorni ko psi.

A danas su u svetu mnogi izgleda upravo zavidni na ono šta se u Srbiji dešava. Srbija (ne)ide napred. Nikada se više nije gradilo kao ovih poslednjih godina. Naravno, bez tendera i transparentnosti.

Onaj ko to ne zna ima priliku da to čuje u bilo kom trenutku, jer mediji ne prestaju sa glorifikovanjem srpskih putara, srpskih rudara, srpskih vojnika i naravno srpskog predsednika.

Tokom otvaranja dela auto-puta organizovana je čitava ceremonija koja poslednjih godina ne izostaje kada se otvaraju infrastrukturni projekti koji probijaju rokove i po dve godine. Ali, to tako misle samo oni koji Srbiju ne vole i koji su ljubomorni ko psi

”Trepča radi, Beograd se gradi.” U pitanju je jedna od parola koja je označavala privredni preporod i snagu socijalističkog društva a koja se očitavala na onome što se nekada zvala velika spavaonica – Novi Beograd.

Sve to asocira na ono šta se poslednjih godina plasira u eter nacionalnih televizija, koje neumorno pokazuju odanost trenutnom režimu ne prezajući od nikoga i ničega, a sve radi jednog čoveka.

Za Srbiju se kaže da nikada ne spava. Upravo zbog kolektivnog odsustva narkolepsije turisti u Srbiji uvek mogu da računaju da će u bilo koje doba noći imati osećaj kao da su ušli u moderne grobnice, tržne centre, u kojima nema ni sunca ni meseca, pa narod ne zna kada je ušao i izašao.

Kako sam unutrašnji neprijatelj nikada ne spava, većina (slobodno može da se napiše svi) medija sa nacionalnom frekvencijom ima 24-časovni program o tome kako je lepo živeti u Srbiji i kako je nezahvalno biti predsednik Srbije.

Neko je jednom iskoristio termin pušteni s lanca, u medijski eter svakodnevno se emituju izjave predsednika države, koji bez pardona prelazi svoja ustavna ovlašćenja, koji poput Deus ex makine biva prisutan svuda, te je sinonim za sve šta valja, a (ne)valja mnogo toga.

Trka u medijskom obogaćivanju lika i dela predsednika počinje da podseća na ekranizaciju 1984., sa svakodnevnim anesteziranjem bila nacije.

U udarnim terminima na televiziji se smenjuju obraćanja i izjave predsednika države, u kojima se najavljuju novi infrastrukturni projekti, rekordno povećanje plata i penzija, sletanje izraubanih vojnih donacija sa sve izvesnijom sigurnom i boljom budućnosti. Evo je, samo što nije.

Zatim slede komentari kojekakvih stručnjaka, sa radnim iskustvom, ali bez dana staža, koji se “upadanjem u usta” jedan drugome frenetično utrkuju ko će bolje da analizira predsednikove reči i dela.

Danas su u svetu mnogi izgleda upravo zavidni na ono šta se u Srbiji dešava. Srbija (ne)ide napred. Nikada se više nije gradilo kao ovih poslednjih godina. Naravno, bez tendera i transparentnosti

Svakodnevni, napaćeni život u Srbiji postaje poznat i po tekovinama zapadne civilizacije – reality showima.

Više televizija s nacionalnom frekvencijom svakog sata uključuje u programe ljude koji su višemesečno svojevoljno izolovani u nekom prostoru i koji se u sociologiji nazivaju antiheroji. Oni ni po jednom kvalitetu nisu zavredili da budu prezentovani javnosti. Suprotno od toga.

U nekim nama dalekim skandinavijama postoje komisije koje se upravo bave da se takvi ne pokazuju javno jer utiču na mentalno zdravlje nacije.

U takvim programima, gde kolektivno učestvuju razorene porodice, u kojima se prave deca, iznose trudnoće te u sledećoj sezoni uvode te reality bebe, uživa veliki deo srpske nacije. Jer nije strano da je srpska nacija sklona voajerizmu, a ovo je idealna prilika da se ne izlazeći iz kuće po kojekakvim šumarcima i šašima vidi sve bez posledica od etiketiranja.

To je jedna, izgleda velika Srbija, o kojoj statistika nema pozitivne pokazatelje.

Prema ovomesečnim podacima Univerzitet u Beogradu je u poslednje dve godine pao za 200 mesta na Šangajskoj listi, najpoznatijem rangiranju svetskih univerziteta koje se temelji na naučnom i istraživačkom radu.

Ali, to nikako nema veze s tim što predsednik države izjavljuje da ”prezire lažnu elitu”, misleći na univerzitetske profesore.

Svako ko bi povukao paralelu između izjava predsednika i svih ovih potonjih dešavanja sa srozavanjem Univerziteta i obrazovnom strukturom građana u najmanju ruku je izdajnik. A ako i nije, već za 15 minuta će biti prokazan.

Za Srbiju se kaže da nikada ne spava. Upravo zbog kolektivnog odsustva narkolepsije turisti u Srbiji uvek mogu da računaju da će u bilo koje doba noći imati osećaj kao da su ušli u moderne grobnice, tržne centre, u kojima nema ni sunca ni meseca, pa narod ne zna kada je ušao i izašao

Nedavno, 8. septembra, obeležen je Međunarodni dan pismenosti. Prema podacima u svetu je oko 900 miliona nepismenih ljudi, a u Srbiji oko 165.000. Popis pokazuje i da je 850.000 stanovnika, oko 14 odsto populacije, bez dana škole ili sa nekoliko razreda osmoljetke. Nepotpunu osnovnu školu ima oko 677.000 stanovnika ili 11 odsto. Sa visokim obrazovanjem je oko 650.000 stanovnika, što je oko 11 odsto. Kompjuterski je nepismeno više od 50 odsto stanovništva Srbije.

Nameće se opšti zaključak da srpsko društvo nastavlja da tone otkad je to i konstatovano 2003. godine.

Godine odsustva kolektivne odgovornosti za loše političke odluke tada i sada, nekadašnja vojska na granicama, međunarodne sankcije i izolacija, hiperinflacija, lažne mesije i ratni profiteri, revolucije, atentati, tranzicija, bombardovanje, spaljivanje ambasada i džamija, razdruživanje državne zajednice SCG, gubitak nade, sve su to okidači za posledice po zdravlje nacije.

Ali, Beograd se gradi. Imaćemo Beograd na vodi, iako bi neki Beograd sa vodom. U nekim prigradskim naseljima nekada zajedničke nam prestonice još uvek nema tekovina 20. veka – vode. Ali, evo, sutra će, samo što nije.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora