novinarstvo s potpisom
Po statističkim podacima, dao bog pre globalnog virusa i ove zapravo (a)tipične reakcije ljudi na isti, u komšijskoj Srbiji se prodavalo mnogo više knjiga nego što je to slučaj u našoj domovini. Čini se da oni tamo, u kloaki Evropske unije, zaista i čitaju nešto, te da su spremni da daju više para za knjige u odnosu na nas.
Kao jedan od cenjenijih pisaca pominje se Miljenko Jergović. U pitanju je čovek koji je svačiji a ujedno je i ničiji te ga se jednako odriču mnogi koji ga isto tako svim žarom svojataju, sa ove i one strane Drine, bez pardona i mere.
U svom kapitalnom delu, prost narod bi rekao u knjižurdači, teškoj i debeloj, Rod naveo je nešto što je suština postojanja nas samih, ali najviše u ovim našim vilajetima.
(…) Moj slučaj je, to danas znam, malo složeniji, jer je moj identitet u velikoj meri sastavljen od onoga šta – nisam. Možda i mnogo više nego od onoga šta jesam.
Da li se sećate, šta ste vi radili sa 22 godine?
Ako se baš i ne sećate onda je sigurno da su te godine proživljene u mnogo boljim uslovima nego što ih mnogi žive danas jer su te godine bile samo usputne, pune planova i ideja, želja i ambicija, za one koje slede te one posle njih i tako dalje.
Prethodnih dana čitali smo kako je jedan mladi čovek završio svoj život u 22. godini života. Posle ispaljenih hitaca, na administrativno glavnom trgu u domovini i ranjavanja službenog lica, ovi s desna su krenuli da elaboriraju kako nam se društvo preko noći radikalizovalo.
Važno je napomenuti da je za obične građane Trg kralja Tomislava ipak mnogo bitniji, u odnosu na onaj omeđeni institucijama, jer se tu dešava više direktnih pružanja usluga, ima više instant ljubavi i čini se da svaka mušterija odlazi kući zadovoljena.
Dok povređenom policajcu, čoveku koji sigurno ima ime i prezime te je mnogo više od uniforme, želimo da se brzo oporavi, nije na odmet zamisliti se zašto smo tako dobri sa naknadnom pameti, a porazni i loši sa preventivom.
Pametne glave, one kojih kao da je sve manje u zemlji u kojoj svaki drugi školarac ima sve petice u školi, kažu da je pitanje identiteta nešto šta predstavlja problem samo u modernim vremenima te da su tradicionalna društva tu praktičnija.
Za tradicionaliste identitet je nešto šta se podrazumeva ili nešto vrlo očigledno, konzervirano. Za one malo modernije, identitet je politička ali i ideološka tema jer je sada, više nego ikada, sklon modifikacijama, odricanjima i tajenjima, a sve u ime ličnih sloboda.
U ovim modernim vremenima, gde se s namerom, ali ima i iz neznanja, mešaju pravo na govor i slobodu misli i izražavanja, sa pravom da ti j…. sve po spisku, živo i mrtvo, sve više se akcentuje individualizam.
Onaj poznati filozof, koga deca u Srbiji pre svega znaju po matematici, Rene Dekart, pisao je o ”sublimaciji čoveka”, što bi mu na našem jeziku značilo ne treba mi niko više, dovoljan sam sam sebi.
Našem narodu je nekada teško obrazložiti da se mi rađamo, pa valjda i prirodnom smrću umiremo, nema potrebe da neko nekoga izrešeta na javnoj površini, kao kompleksne osobe, na fini način rečeno višedimenzionalne, te da smo mi konglomerat onoga šta smo nasledili i onoga šta smo sami odabrali.
E, upravo tu nastaje muka. Kod nas će da ti otvori lobanju zbog onoga šta si nasledio, znači, nevoljno dodeljeno, ne birano, delegirano.
Upravo radi nasleđa, čopora, jata ili krda, mi smo društvena bića i teško da bi nam život bio lak da nismo u interakciji sa drugima koji nas u mnogome oblikuju.
Upravo u očima tih, sa kojima smo u svakodnevnom odnosu, to podrazumeva i onaj instant odnos u sumnjivim noćnim satima na Trgu kralja Tomislava, reflektuje se, zrcali se, i naš identitet. Zato, identiteti dobijaju društvenu dimenziju.
Ponovo, dočarati našem bogobojaznom građanstvu, ali ne kada ostrašćeno presuđuju drugima, da postoji nacionalni identitet, politički, kulturni, etnički identitet, seksualni, profesionalni identitet itd.
Hteli mi ili ne, neretko nam se dešava da nam upravo grupa ljudi ili sumnjiva zajednica opasnih namera, nevoljno prilepljuje kojekakva obeležja, a sve vođeni jezikom, poreklom, delimično prožetom istorijom ili najgorim oblikom – birokratijom.
No postoji i sreća, u svoj toj nevoljnoj interakciji, da su naši identiteti promenjive kategorije. Naši identiteti su izmenjivi, nisu statični i nisu zapisani u kamenu.
Recimo stop konzervativizmu i konzerviranju! Oni se vremenom transformišu, poprimaju drugačija obeležja, ne isključujući uticaje drugih i drugačijih, te nas zapravo čine zanimljivijima, vrednosno bogatijima i otvaraju nam mogućnosti koje su nam do juče bile uvezena prepreka.
Na kraju, ima li sve ovo ikakvog smisla sa prodajom knjiga, čitanjem tuđih misli, promišljanjem, zapitkivanjem, propitkivanjem, ponavljanjem, odbacivanjem i radikalizacijom našeg napaćenog društva.
Kakve veze imaju Srbi sa mržnjom pojedinaca koji se u mnogim slučajevima nisu ni rodili za vreme trajanja Domovinskog rata i koji su očigledno nasledili svu nepotrebnu netrpeljivost i pogrešno adresirani bes od onih oko sebe, koji su im delegirali njihove ali i tuđe identitete.
Kakve sve ovo ima veze sa time da hitna pomoć nije došla u 25 minuta od kada je policajac, koji ima ime i prezime, prostreljen na onom trgu od tucanika, koji je sada ograđen bedemima. Kakve veze imaju njihovi bedemi i blindirani automobili sa našim životima i našom bezbednošću.
Jer, ko će da štiti nas, naše identitete, od toljaga besne desnice, koji smo bez bedema i oklopnih vozila.
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.