Milanović je popuštao ‘šatorašima’, popušta i ‘klečavcima’

U februaru 2021. godine naš vrhovni komandant izrugljivo i bez imalo milosrđa dao je svoje viđenje o ženama žrtvama seksualnog uznemiravanja i nasilja, imenujući ih ”glumicama koje zapomažu”.

To je onaj period Facebook objava, možda, i sa klozetske šolje ili uz budno oko plaćenih savetnika (zajedničkim novcem) kada smo se podelili na one koji glasaju levicom, ali im uvrede i banalizacija zla ne paraju uši, i one koji su se predsednika ”s karakterom” odrekli i preko novina.

Nekoliko godina pre toga, daleke nam 2014. godine, podignut je šator u Savskoj 66 ispred Ministarstva hrvatskih branitelja. Povod za podizanje šatora na javnoj površini, to civili ne mogu slobodno da učine a da ih ne uhapse i terete za neki od prekršaja, bio je osećaj ”poniženja i zaborava” institucija prema hrvatskim braniteljima.

Ovaj šator egzistirao je, za vreme socijaldemokratske vlasti (tada smo ekonomski bili u ”đubretu”), punih 555 dana sve dok tadašnji premijer Zoran Milanović i vrhovni komandant Ivo Josipović nisu izgubili (dobijene) izbore.

Pored subjektivnih osećaja ljudi u šatoru tražene su i izmene i dopune Zakona o hrvatskim braniteljima te donošenje ustavnog zakona o Domovinskom ratu i hrvatskim braniteljima.

Uz paljenje logorske vatre, spavanja, hranjenja, obavljanja nužde i moljenja, više puta bilo je i izgreda kao što je razbijanje prozora i polivanja ulaza Ministarstva vodom.

Nažalost na tom stepeništu se samozapalio jedan od branitelja, koji je srećom preživeo, ali je od stresa i narušenog zdravstvenog stanja upravo tu preminula braniteljica Domovinskog rata Nevenka Topalušić, pripadnica 2. gardijske brigade. Po njoj je kasnije plato u Savskoj 66 nazvan Trgom Nevenke Topalušić.

U maju mesecu 2015. godine okupljeni branitelji su krenuli prema Trgu bana Jelačića, obučeni u crnim majicama sa belim krstovima, odajući tako počast svim braniteljima koji su usled nikakvog ili poraznog tretmana Domovine prema njima izvršili samoubistvo. Jer ako bismo bili iskreni ovo ipak nije ta zemlja za koju su se borili, a to je da ne mogu da žive od svoje penzije i da im deca i unuci beže po svim zabitima Evropske unije.

U jednom od mimohoda, protesta, ljudi iz šatora su došli i do prozora tadašnjeg predsednika Vlade Zorana Milanovića nazivajući ga ”udbašem i dezerterom”. Verujemo da takve epitete, danas, vrhovni komandant ne sluša dok ide nakon 20 sati da iznese đubre jer je upravo on postao, za mnoge iz šatora, perjanica centar – desno (nikada levo) lidera kojeg su čekali još od smrti Titovog generala Franje Tuđmana.

Dok se aktivno ničega (ne) sećamo nije nebitno navesti i da su okupljeni branitelji na neprijavljenom skupu imali sukob sa policijom došavši na Markov trg (danas je to nemoguće jer ga godinama drže opasanog ogradama) te su proveli i noć u crkvi svetog Marka. Oni koji su ostali u Savskoj 66 tada su izneli plinske boce na ulice!

Već osam meseci u našoj Domovini, na većim trgovima više gradova, nekolicina muškaraca kleči kako bi ženama dokinuli osnovna ljudska prava krijući se iza simbola razapetog Isusa.

Svake prve subote u mesecu glavni zagrebački trg postaje mesto zloupotrebe garantovanog ljudskog prava na slobodno okupljanje sa isto tako garantovanim pravom na slobodu govora, misli i praktikovanja svoje vere. I sve to u ustavom svetovnoj, laičkoj ili kako je narodu nikako (ne)jasno sekularnoj Domovini – Republici Hrvatskoj.

Prve subote u mesecu neki muškarci organizovano, najviše je izmanipulisanih ljudi među tim svetom, dolaze kako bi ženama otuđili osnovna ljudska prava – slobodu, privatnost i jednakost, te kako bi nametnuli svoju viziju društva u još uvek kakvom-takvom pluralističkom društvu u kojem nas sve manje živi. Demografija nam kao i demokratija ne ide od ruke.

I one 2014. godine svedočili smo kako zakoni, barem tih 555 dana, za neke (privilegovane) nisu važili jer su oni sebi delegirali prava koja običnim smrtnicima (svim ostalim državljanima Domovine) nisu data.

Da je to tako vidi se i po tome koliko ljudi je na kraju procesuirano za izazivanje osećaja teskobe i straha blokiranjem gradskih ulica sa plinskim bocama. Da to danas urade dva udružena čoveka (ne daj mi te Bože druge boje kože) imenovali bismo ih za teroriste i terorizam.

Šatora više nema, a koliko su zahtevi ispunjeni i koliko hrvatski branitelji žive bolje teško je reći. Danas se postavlja realno i legitimno pitanje paralele modernog i nešto manje militantnog oblika protesta klečanjem po javnim površinama sa onim šta smo gledali ispred šatora. Ciljevi i metode su različiti, učesnici su možda i slični, ali je osećaj uznemirenosti i straha jednako prisutan.

Nije svejedno gledati kako se neko moli, a kažu da je molitva intiman i lični cilj, sa namerom da ženu pretvori u svoju robinju bez dela nekakvih prava i sa nejednakim pravom glasa.

Takva vrsta društvene raznolikosti nije prepoznata u udžbenicima koji govore o demokratiji jer ne može da bude pravo ono ili nešto šta zadire, otkida i otuđuje, drugome ljudsko pravo. Tako demokratija ne funkcioniše i nema konsenzusa o temama koje su (ne)upitne.

Ono šta jeste prepoznat manir onda (2014.) i danas jeste odsustvo političke hrabrosti vladajućih te najviše njihove političke odgovornosti prema društvu. Jer država je vladar (gospodar) i ona ima sve pozitivne propise na svojoj strani da obezbedi mir i blagostanje svim svojim građanima.

Dok sačekamo da prođu izbori svih izbora, sledeće godine biramo sve i svakoga za sve i svašta, zapitajmo se gde je naše mesto i uloga, politička i pojedinačna – građanska prema pojavama u društvu.

Gde je naša odgovornost za ono šta drma i ovako klimavu demokratiju u kojoj živimo, koju kao skakavci u rojevima izjedaju populističke stranke i pojedinci neustavnih i opasnih namera.

Zapitajmo se o korelaciji svakodnevnog femicida sa onima kako na žrtve porodičnog i seksualnog nasilja gleda naš vrhovni komandant (prvi među nejednakima) koji je i one 2014. godine prećutno legalizovao 555 dana okupacije dela javne površine sa eskalacijom pretnji plinskim bocama.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora