Nema opravdanja za ”humane intervencije” s kasetnim bombama

Godina je 2022. i Ruska Federacija, uz Belorusiju, izvršila je vojnu agresiju na suverenu Ukrajinu. Godine 1999. deo NATO članica izvršile su vojnu agresiju na suverenu Saveznu Republiku Jugoslaviju i Narodnu Republiku Kinu.

U oba slučaja, sa odmakom od dve decenije, navode se humanitarni razlozi i upotreba ubojitih sredstava kako bi se zaustavio genocid i teror nad ruskim stanovništvom u Donbasu odnosno nad albanskim na Kosovu.

U oba slučaja imamo agresore koji su to i po definiciji Rezolucije Generalne skupštine UN-a br. 3314 (jednoglasno usvojene 14. decembra 1974.). Definicija agresije utvrđuje (čl. 1) da ”prvo otpočinjanje upotrebe oružane sile od jedne države protivno Povelji UN-a predstavlja prima facie dokaz izvršenja akta agresije”, a zatim (čl. 3) navodi i konkretne primere akta agresije.

Konkretni primeri akta agresije su i napad oružanih snaga jedne države na teritoriju druge države, bombardovanje teritorije neke države od strane oružanih snaga druge države ili upotreba ma kakvog oružja od strane jedne države protiv teritorije druge države i drugo.

Jugoslovensku državu, sa bombardovanjem ambasade Kine i ubistvom troje kineskih državljana, napalo se isključivo vazdušnim vojnim udarima dok je agresija na Ukrajinu izvršena iz vazduha, sa zemlje i s mora.

Kako bi se zaustavili skoro pa jednogodišnji sukobi na istoku Ukrajine, 2015. godine u Belorusiji je potpisan Sporazum iz Minska koji, to nam je sada jasno, nikada nije implementiran.

Tokom NATO agresije na Jugoslaviju, kao i sada, prekršeni su uzusi međunarodnog prava i tu se pre svega misli na Povelju Ujedinjenih nacija i Helsinški završni akt. Povelja dozvoljava primenu sile između država samo u slučaju samoodbrane i ako to odobri Savet bezbednosti

Sporazum se odnosio, sada je zaista nebitan, na uspostavljanje mira u područjima Ukrajine koje su godinu dana pre zauzeli proruski separatisti, teritorije koje je Rusija priznala kao Luganska Narodna Republika i Donjecka Narodna Republika.

Nakon teških borbi odmah se išlo na prekid vatre sa obavezom povlačenja glomaznog naoružanja sa crta razgraničenja. Poslani su posmatrači da nadgledaju kako se smiruju strasti i kako se uspostavlja ono šta se imenuje ”normalan život”, recimo isplata platnog prometa, penzija, pružanje socijalnih i zdravstvenih usluga te izmena u pogledu ustavnih reformi koja bi garantovala autonomiju u ovim područjima za lokalno stanovništvo.

Iako se nama, laicima, koji smo preko noći postali stručnjaci za geostrateška pitanja, nakon doktoriranja virusologije, čini da su ruski i ukrajinski jezici zapravo jedan te isti i u pitanju Sporazuma iz Minska postojala su jednostrana tumačenja ko kako razume ono šta je potpisao i šta to treba da znači. U svemu tome svaka od sukobljenih strana videla je priliku za realizacijom svojih ciljeva.

Ako se vratimo na Ujedinjene nacije upravo Povelja UN-a polazi od toga da su sve države članice UN-a, obe strane su članice, a Ruska Federacija je i stalna članica Saveta bezbednosti, dužne da u slučajevima izbijanja nekakvih sporova vezanih za međunarodni mir i bezbednost učine sve da spor reše mirnim putem bez eskalacije sile. Onda kada ne uspeju da se dogovore da mirnim putem reše spor, dužne su da situaciju predstave Savetu bezbednosti (čl. 37/1).

Povelja prepoznaje nadležnosti Saveta bezbednosti koji poziva stranke da spor izglade, ”mir, mir, mir, niko nije kriv” (čl. 33/2), te daje ovlašćenja Savetu bezbednosti da izvrši detaljnu istragu u opisanom sporu ili svakoj slično situaciji koja ugrožava međunarodni mir i bezbednost (čl. 34), uz preporuke strankama za odgovarajućim postupcima za izglađivanje spornih pitanja (čl. 36/1) kao i uslove rešenja spora (čl. 37/2).

Tokom NATO agresije na Jugoslaviju, kao i sada, prekršeni su uzusi međunarodnog prava i tu se pre svega misli na Povelju Ujedinjenih nacija i Helsinški završni akt. Povelja dozvoljava primenu sile između država samo u slučaju samoodbrane i ako to odobri Savet bezbednosti.

Na primeru sukoba na Kosovu nije zadovoljen niti jedan od ova dva kriterijuma jer Kosovo, po Ustavu Republike Srbije puni naziv je Kosovo i Metohija, integralni je deo Republike Srbije.

Mimo odluke Saveta bezbednosti, kršeći međunarodno pravo, NATO je svoju agresiju argumentovao time da ako u jednoj zemlji postoje najgori oblici kršenja ljudskih prava, onda su to smatrali da je na Kosovu, tada druge države smeju vojno da intervenišu da bi podržale ugrožene ljude. Iako na prvu sve to zvuči humano, zapravo lepo i plemenito, međunarodno pravo takve, bez UN-a, intervencije ne poznaje!

Godine 1999. svet je gledao i odobravao višemesečno bombardovanje suverene zemlje u Evropi, one sa kojom sada delimo dve granice, širom zatvorenih očiju na kršenje međunarodnog prava, otvorivši ”Pandorinu kutiju” za naknadne intervencije u Iraku i sada Ukrajini.

Jer, ako se jednom moglo u agresiju, radi ”humanitarnih razloga”, koja je razlika da to sada učini i Rusija reinterpretirajući svoju pravdu i potrebu da spreči ”genocid u Donbasu”.

Definicija agresije utvrđuje (čl. 1) da ”prvo otpočinjanje upotrebe oružane sile od jedne države protivno Povelji UN-a predstavlja prima facie dokaz izvršenja akta agresije”, a zatim (čl. 3) navodi i konkretne primere akta agresije

Svi, do jednog, naši političari slažu se da nikada do sada, ovako, nije pregaženo međunarodno pravo i da ovo nikad nije bilo.

Ako se vratimo na agresore koji su definisani i prepoznati u Povelji UN-a, i naša Domovina je te 1999. godine, iako tada još uvek nije bila članica NATO-a, kvalifikovala sebe u krug ”posrednih” agresora na Jugoslaviju i Kinu jer smo ustupili našu teritoriju, vazdušni i pomorski prostor, NATO savezu da bi izvršili akt agresije protiv treće države (čl. 3/f).

Na kraju, tokom 78 dana agresije, ”humanitarne intervencije”, na Jugoslaviju živote je izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila (najviše u gađanju putničkog voza kod Grdelice, napad na kolonu albanskih izbeglica na Kosovu i Metohiji, gađanje zgrade Radiotelevizije Srbije, putničkog autobusa kod Lužana, bacanjem kasetnih bombi na pijacu u Nišu i bombardovanjem kolone albanskih izbeglica kod Prizrena) te 300 pripadnika oružanih snaga. Nezvanični podaci se penju do 2.500 civila i 1.000 vojnika i policajaca.

Koliki će biti broj žrtava trenutne ”humanitarne intervencije” Rusije u Ukrajini to niko ne zna.

Međutim, zna se, u oba primera jasno je da je došlo do kršenja normativnih okvira te da ne postoje opravdani razlozi za ”humanitarne intervencije” sa kasetnim bombama.

Ono šta svakako postoji jesu emocionalna stajališta i licemerni stavovi o narodima i državama što više govori o nama samima i našim uzusima.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora