Patrijarh u bezdanu (loše) teologije i (još gore) politike

(Opaska uredništva: Osvrt teologa i našeg suradnika Davora Džalte donosimo kao znak unutarnjeg dijaloga i prijepora u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi). 

U više navrata i različitim povodima, patrijarh Porfirije je isticao da se ”Crkva ne bavi politikom”. U intervjuu datom Svetigori (4. septembra 2021, dostupnom u pisanoj formi na internet stranici Mitropolije zagrebačke), patrijarh kaže ”naša Crkva, Crkva Hristova, Pravoslavna Crkva, pa i Srpska Pravoslavna Crkva i ovde i drugde, jeste Crkva koja se ne bavi nikakvim politikama”. I odmah dodaje, ”Po sebi Crkva ne može biti ni stranačka, ni neko ko podržava jednu opciju protiv druge”. (https://mitropolija-zagrebacka.org/ne-mozemo-pristati-da-postojimo-mi-i-oni-za-nas-su-svi-mi/)

Čini se da patrijarh odbacuje politiku kao delatnost Crkve i njenih predstavnika budući da politiku poistovećuje sa ”stranačkom politikom”, odnosno sa stranačkom političkom borbom. Ovakvu interpretaciju je moguće potkrepiti i sledećim njegovim rečima: ”Crkva insistira na tome da odbija da se aktivno uključi u političku borbu i krene da zastupa partijske i političke interese jednog dela svog naroda protiv drugog dela svog naroda iz više podjednako važnih razloga. Prvi je taj da su partije, kako im i ime govori, deo celine, a Crkva predstavlja sabor, celinu objedinjenog naroda Božjeg. Ona postoji da bi obuhvatala i sabrala sve delove u jednu zajednicu vernih.” (https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=43066)

U istom tekstu stoji i sledeći stav: ”To istovremeno ne znači da se Crkva ne bavi politikom u izvornom smislu, politikom kao načinom života, brigom za opšte dobro zajednice. Bavi se i te kako i obavezna je da se bavi prosvetom, kulturom, vrednostima koje su oblikovale i oblikuju identitet srpskog naroda. Ali i unapređenjem kvaliteta svakodnevnog života, makar kod kategorija koje su ugrožene.”Iz ovoga možemo zaključiti da patrijarh ne odbacuje crkveno bavljenje politikom uopšte, pod uslovom da nije reč o stranačkoj politici, i da takvo bavljenje politikom na neki način izražava ”celinu naroda Božjeg”, brigu ”za opšte dobro zajednice” te svim što oblikuje ”identitet srpskog naroda”. To bi značilo da se patrijarh smatra i nadležnim i obaveznim da, kao poglavar Crkve, artikuliše i onda brani interese ”srpskog naroda”.

Ovde postoje dva glavna problema, jedan je pre svega teološki, a drugi politički.  

”Narod Božji” (λαὸς θεοῦ) je Novozavetni pojam (up. 1 Pet. 2:10) i u hrišćanskoj tradiciji je interpretiran pre svega kao naziv za članove Crkve, sinonim za ”novi Izrael”. To se dakle ne odnosi na bilo koju modernu naciju, niti na neku etničku ili plemensku grupu, već na Crkvu, tj. zajednicu vernih. Ovo je nešto što bi neko ko je ne samo završio Bogoslovski fakultet već na istom i predavao morao znati.

Patrijarh Porfirije sledi metod suptilne manipulacije koji je već uveliko odomaćen u pop-teološkoj praksi, a to je da se ”narod Božji”, u Novozavetnom smislu, poistoveti sa ”našim narodom”, tj. sa nekom etničkom grupom, ili modernom nacijom, čiji su pripadnici većinski pravoslavni (u ovom slučaju sa ”Srbima”), nakon čega se onda sveštenici samopozovu da govore u ime tog ”naroda”, artikulišu šta su njegov interesi, pozovu se da iste brane i sl. Ta i takva politika onda postaje prihvatljiva, a isti ”narodni” proroci se stavljaju iznad svake druge politike, budući da oni (po definiciji) zastupaju ”celinu naroda” i najviši oblik politike.

Što je najlepše, niko ih za to mesto nije birao, i niko ih ne može pozvati na odgovornost. Ako vi mislite da možda bolje znate šta su interesi ”naroda”, oni će se pozvati na vekovnu tradiciju Crkve, na mitru koja im stoji na glavi, i na mantiju kojom su opasani. Ako ukažete da tu nema mnogo logike, reći će vam da ste odrođeni, i da vi ne razumete taj ”narod”.

Drugi problem je politički. Ako ”celinu naroda” poistovetimo sa ”srpskim narodom”, i ako je jedina za Crkvu prihvatljiva politika ona koja se tiče ”celine srpskog naroda”, otvaraju se novi problemi. Prvi je što se ovom logikom nehotice zapada u ”partikularnost” koju patrijarh toliko pokušava da izbegne. Možda je to patrijarhu promaklo, ali u Srbiji žive i drugi koji se ne izjašnjavaju kao Srbi ili pravoslavni, a koji su građani Srbije. Takođe ima i mnogo Srba koji nisu pravoslavni, već su ateisti, muslimani, protestanti, budisti… Ako se crkveno, i, posledično, patrijarhovo bavljenje politikom svede na pitanja ”celine” srpskog naroda, onda je jasno da je reč o nekoj imaginarnoj celini koja u realnosti ne postoji.

Čak i kada bi postojala kao neka relativno koherentna grupa (”pravoslavnih Srba”), koliko god ona bila velika ili dominantna, Crkva bi, sledeći ovaj princip, i dalje artikulisala interese jedne društvene grupe. Time bi Crkva, odnosno njeni predstavnici, krenuli da ”partijaše” i da interese, identitet i dobrobit jedne grupe afirmišu u odnosu na druge. A to se opet kosi sa patrijarhovom idejom da se jedina legitimna politika dostojna Crkve (ili njega) tiče ”celine naroda”.

Sledeći problem se krije u tome što ostaje nejasno ko i kako artikuliše interese ”srpskog naroda”, kako bi ta i takva politika bila legitimna. I tu dolazimo do ključnog problema. Patrijarh uzima partikularnost – neku, pojedinačnu (apstraktnu) ideju o tome ko je i šta je ”srpski narod”, kako i kuda taj narod treba da ide – i nju proglašava za opštost, vrednu njegovog bavljenja takvom politikom. Ali nema i ne može biti neke neutralne, opšte i ”neideološke” politike (čak je i ”tehnokratska” politika ideološki zasnovana, iako to tehnokrate ne moraju nužno znati). Pitanje je samo da li ćemo osvestiti iz koje perspektive ulazimo u političku sferu i tamo delujemo, i biti koliko-toliko iskreni i, po mogućnosti, konstruktivni u tome, ili ćemo se pretvarati da je naš način bavljenja politikom baš taj koji je ”iznad” pojedinačnih strana i interesa, dok u realnosti zapravo predstavlja afirmisanje jedne strane i jedne (partikularne) politike.

Pri tome, nije svako strančarenje isto. Ne može se izjednačiti situacija u kojoj na jednoj strani stoji vlast, sa svojom institucionalnom moći, represivnim aparatom i sistematskim napadima na zdrav razum, dok su na drugoj strani oni koji su uglavnom lišeni institucionalne moći, a pritom trpe nasilje.

Kada je jedna strana prevashodni uzročnik raznih vrsta nasilja, i to više od jedne decenije, onda stav ”hajde da svi pokažu razumevanje” i da se ”uspostavi mir” nije stav koji je vrednosno neutralan.

U kontekstu savremene srpske političke scene, taj stav znači favorizovanje jedne strane, i to one koja je prevashodno odgovorna za nasilje i razaranje tog ”opšteg dobra” kome je patrijarh, deklarativno, posvećen. 

Patrijarh tako zapada ne samo u strančarenje nego u lošu vrstu strančarenja – strančarenje na strani jednog korumpiranog i nelegitimnog režima. On pristaje da radi upravo na ono za šta optužuje druge – strančarenje koje se maskira u ”opšte” i ”narodno”.

Da paradoks bude veći, protesti koje su pokrenuli studenti, i kojima su se priključili mnogobrojni drugi građani, u mnogo većoj meri predstavljaju društvenu ”celinu” nego što to čini patrijarhovo shvatanje politike. Upravo oni odbijaju strančarenje i identifikaciju sa bilo kojom političkom strankom, svesni toga da ih nijedna od ponuđenih stranaka ne može autentično predstavljati. Upravo je zato teško shvatljivo protivljenje da se ovom širokom pokretu nezadovoljstva da podrška, jer on i ne artikuliše mnogo konkretnih partikularnosti (što je njegova najveća prednost i, ujedno, najveći nedostatak), izvan zahteva za pravdom, dostojanstvom, i demontažom jednog korumpiranog, moralno i intelektualno bankrotiranog sistema. Mislim da je ovo ispravno uvidela grupa episkopa, na čelu sa mitropolitom Joanikijem, u svom ”Pozivu na poštovanje studenata, odgovorno izražavanje i izvještavanje” https://eparhija-zahumskohercegovacka.org/poziv-na-postovanje-studenata-odgovorno-izrazavanje-i-izvjestavanje/

Stavljati se na stranu režima u takvoj situaciji se ne može pravdati željom da se bude iznad društvenih partikularnosti. Da li se patrijarh zaista stavio na jednu stranu? Mislim da je njegova poseta Moskvi tokom Svetle nedelje 2025. je uklonila nedoumice.

Patrijarh, tokom susreta sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom, kaže da je u Srbiji u toku pokušaj ”obojene revolucije”: ”I kod nas ovih dana ima revolucije. (…) Obojena revolucija – vi to znate. Nadam se da ćemo to iskušenje prevazići, kao što ste rekli. Jer znamo i osećamo da centri moći sa Zapada ne žele da se razvija identitet srpskog naroda i njegova kultura.” (citirano prema: https://www.nedeljnik.rs/srbija-u-ruskom-svetu-obojena-revolucija-vucic-dolazi-u-moskvu-prenosimo-kompletan-razgovor-patrijarha-porfirija-i-putina-video)

Pod ”obojenom revolucijom” se obično podrazumeva nelegalna i neoružana promena, ili pokušaj promene postojećeg režima, pod vođstvom ili velikim uticajem drugih zemalja, a za račun vlada ili korporacija tih zemalja. Ako patrijarh na ovaj način razume pojam ”obojene revolucije”, onda bi to značilo da on smatra da su studenti i građani koji protestuju izmanipulisani od strane nekih drugih centara moći kako bi rušeći režim zapravo rušili državu i opšti interes (tako otprilike izgleda formula režimu naklonjenih medija i intelektualaca).

Da, pretpostavimo da je ovo načelno tačno. Konačno, ne samo da nije nemoguće, nego je vrlo verovatno da različiti međunarodni faktori pokušavaju da utiču na trenutnu situaciju, koliko je to moguće. To je sasvim uobičajeno u projekciji imperijalnih interesa (a za prostor Balkana je zainteresovano više od jedne imperije). Recimo da britanska služba podržava proteste. Recimo da se u međuvremenu infiltrirala među organizatore protesta, i da će, na kraju, ona imati odlučujući uticaj na neke odluke. Da li to znači da su protesti nelegitimni? Pojednostavljenom, šematizovanom mišljenju se tu potkrada mala ali kobna greška u zaključivanju.

To što su Nemci 1917. imali interesa da podrže Boljševike u rušenju carskog sistema i slabljenju Rusije (i što su ih u tome, u početku, podržavali) ne znači da bunt protiv sistema carske Rusije nije bio autentičan, da nije bio opravdan i legitiman.

Da uzmemo još radikalniji primer. Kad bi se robovi sa neke plantaže američkog juga pobunili protiv robovlasnika, njihov bunt bi bio opravdan i trebalo bi ga podržati čak iako bi susedni robovlasnik, iz svojih interesa, podržavao pobunjene robove. Do pobunjenih robova je da vode računa sa kim prave savezništva i na kom nivou, kako ne bi samo zamenili jednog robovlasnika drugim, možda i gorim. Dobronamerni kritičari im mogu skrenuti pažnju na probleme i opasnosti koje to nosi. Ali u situaciji sukoba robova i robovlasnika, izaći i reći ”hajde da uspostavimo mir” ili ”sukobi i podele neće nikome doneti dobra” bi bio jeziv sarkazam, i podrška robovlasnicima da održe status quo.

Čak i ako bi se u budućnosti pokazalo da je, recimo, neka strana služba davala novac za pojedine akcije, ako bi se ispostavilo da nakon Vučića dolazi režim koji dovodi do potpunog sloma Srbije, to opet ne bi značilo da sadašnji protesti nisu izraz autentičnog bunta, niti bi značilo da najveći deo građana koji je proteklih meseci izlazio na ulice nije iskren u svojoj borbi protiv postojećeg korumpiranog režima i njegovih sumanutosti.

Rizici uvek postoje, i nije razumno ignorisati ih. Međutim, režim je taj koji je blokirao mogućnost za institucionalno artikulisanje nezadovoljstva i društvenih procesa, uspostavljajući sistem vređanja zdravog razuma, i protesti su odgovor na to.

Što se mene tiče to je sasvim dovoljno važna stvar, dovoljno ”opšta” i politička stvar, da ih treba podržati. Da, ima puno onih, i spolja i iznutra koji pokušavaju da preuzmu proteste, da se o iste ”ogrebu” da ih iskoriste za svoje karijerne interese ili za medijsku samopromociju i tome sl. Ništa od toga ne može biti razlog da se da podrška ovom i ovakvom režimu, umesto protestima.

Ono što je naročito zanimljivo je da je tokom istog razgovora sa Putinom patrijarh izgovorio i sledeću rečenicu: ”Naš stav u vezi s Kosovom, Republikom Srpskom i Crnom Gorom, smatram i osećam da zavisi i od stava Ruske države, Ruske Federacije na globalnom nivou.” Čiji stav? Njegov? Velikog Inkvizitora koji sedi pored njega? Crkve? ”Naroda”? Aleksandra Vučića?

I kako je moguće da neko ko se žali na ”obojenu revoluciju” u svojoj zemlji izgovara reči da njegov ili ”naš” stav o važnim nacionalnim pitanjima zavisi od stava druge zemlje?

Patrijarh se i ovde, pod firmom svoje ”nepolitičnosti” (ili politike ”celovitosti”), pokušava baviti globalnom politikom, i opet na loš način. (Nastranu to što je govorio na ruskom, umesto na srpskom, što bi i protokol nalagao u ovakvim situacijama, kao i pristojnost, o dobrom ukusu da i ne govorimo.)

Način ovakvog delovanja niti je u duhu Crkve niti je konstruktivan politički. Ako patrijarh ima lične simpatije prema Aleksandru Vučiću i afinitet prema njegovoj politici, to je legitimno, on na to ima pravo. Iskrenije bi bilo da se odredi jasno, umesto da se igramo igrice ”Crkva je iznad podela”. Ako je patrijarh ”čovek sistema”, i prema tome bi bio na strani svakog režima, dok je režim, onda je i to legitimno, ali upitno na mnogo načina, uključujući i onaj crkveno-teološki.

Ako patrijarh ne želi da se bavi politikom, izvan onoga koliko je nužno da se kao patrijarh pojavljuje u javnosti i komunicira sa raznim javnim delatnicima, uključujući i državne predstavnike – i to je legitimno, ali to nije ono što on čini. Navodnim, retoričkim ”nesvrstavanjem”, on se svrstava. I to ne uz tek vladajuću političku strukturu, već uz jedan izuzetno štetočinski, korumpiran, autokratski režim. Zašto?

Ne mislim da je patrijarh dužan da otvoreno podrži proteste, ali sasvim sigurno ne doprinosi ni društvu ni Crkvi povlačenjem poteza i davanjem izjava koje legitimišu već uveliko delegitimisan režim, koji je ogoljen u svom nasilju, korupciji i ratu protiv razuma.

Možda sve ovo ukazuje da patrijarh Porfirije jednostavno nije dorastao mestu na kome se nalazi, niti aktuelnim prilikama, iz čega i proističe ovakvo bauljanje po bespućima teološke i političke (neo)zbiljnosti.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Franjo, episkop rimski koji ''ništa nije uradio''
    •  Ubijmo kapitalizam, pre nego što on ubije sve drugo
    •  Vox Studentium – Vox Dei: politika i teologija protesta
    •  Pod nadstrešnicom
    •  “Balkanska unija” i “balkanoexit”
    •  Teologija kao kritički diskurs
    •  Ne postoji ekološki kapitalizam
    •  Novi totalitarizam je ''nova normalnost''
    •  Konstanta kolonijalizma u spoljnoj politici SAD/EU
    •  Ogledalce, ogledalce moje…

> Svi tekstovi ovog autora