Pravno nedopuštena vojna agresija NATO-a na SRJ i Kinu

Dok još uvek bivamo (ne)odgovorni, i sedimo u samoizolaciji, možda je važno da se setimo 24. marta 1999. godine, kada je pregaženo međunarodno pravo, jer je van odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija izvršena vojna agresija NATO-a na suverenu Saveznu Republiku Jugoslaviju i Narodnu Republiku Kinu.

Neposredni izvođači agresije bili su SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Turska, Kanada, Španija, Portugal, Holandija, Norveška, Belgija i Danska. Imenovanje navedenih država kao agresora direktno sledi iz Rezolucije Generalne skupštine UN br. 3314 (jednoglasno usvojene 14. decembra 1974.) kojom je data opšte prihvaćena Definicija agresije.

Pomenuta Definicija agresije, pored ostalog, utvrđuje (čl. 1) da ”prvo otpočinjanje upotrebe oružane sile od jedne države protivno Povelji predstavlja prima facie dokaz izvršenja akta agresije”, a zatim (čl. 3) navodi i konkretne primere akta agresije, među kojima su i: napad oružanih snaga jedne države na teritoriju druge države, bombardovanje teritorije neke države od strane oružanih snaga druge države ili upotreba ma kakvog oružja od strane jedne države protiv teritorije druge države i dr.

Dana 24. marta 1999. godine izvršena je vojna agresija NATO-a na suverenu Saveznu Republiku Jugoslaviju. U bombardovanju SRJ, prema popisu Fonda za humanitarno pravo (FHP), u NATO agresiji živote je izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Nezvanični podaci se penju do 2.500 civila i 1.000 vojnika i policajaca

Ostale NATO članice, u ulozi agresora našle su se iako nisu neposredno učestvovale u oružanom napadu na SRJ (Island, Češka, Poljska, Mađarska, Luksemburg i Grčka), ali su po sili svog članstva u NATO-u učestvovale u donošenju odluke o tome da se izvrši agresija, odnosno, bile su uključene u donošenje drugih važnih odluka (o načinu vođenja agresije, izboru ciljeva i sl.).

Neke od država koje tada nisu bile članice NATO-a neposredno su bile agresori jer su ustupile svoju teritoriju za izvođenje agresije. Ove države su agresori na osnovu izričite odredbe iz čl. 3/”f” Definicije agresije u već pomenutoj rezoluciji Generalne skupštine UN-a, prema kojoj je akt agresije, pored ostalog, ”radnja jedne države koja svoju teritoriju stavi na raspolaganje drugoj državi da bi je ova iskoristila za izvršenje akta agresije protiv treće države”.

U krug ovih, ”posrednih” agresora spadaju i zemlje koje su se graničile sa SRJ, koliko je poznato BJR Makedonija, Bugarska, Rumunija, Bosna i Hercegovina*, Hrvatska i Albanija.

Za ostvarenje osnovnog cilja Ujedinjenih nacija – održanja međunarodnog mira i bezbednosti– Povelja UN-a predviđa dva osnovna instrumenta: mirno rešavanje sporova i kolektivne mere.

Stoga, glava VI o mirnom rešavanju sporova i glava VII o postupku u slučaju ugrožavanja mira, narušenja mira i napada predstavljaju nerazdvojne celine sistema kolektivne bezbednosti UN-a.

Povelja detaljno određuje postupak za mirno rešavanje sporova (gl. VI) i postupak u slučaju pretnje miru, narušenja mira ili napada (gl. VII). Glava VI Povelje (čl. 33. do 38.) posvećena je postupku za mirno rešavanje sporova.

Povelja polazi od toga da su države članice UN-a dužne da u slučaju izbijanja spora koji ugrožava održanje međunarodnog mira i bezbednosti pokušaju da reše spor putem sredstava za mirno rešavanje sporova.

Član 33. stav l. predviđa obavezu država članica da u slučaju spora pribegnu jednom od klasičnih sredstava za mirno rešavanje, kao što su: pregovori, ankete, posredovanje, izmirenje, arbitraža, sudsko rešavanjeili drugi mirni načini po njihovom izboru. Iz stava l. člana 33. proizlazi da postoji opšta obaveza za države članice da pribegnu jednom od navedenih načina, ali ne i obaveza da pribegnu jednom određenom način za rešavanje spora.

Ukoliko, pak, ne uspeju da reše spor, onda su dužne da ga iznesu pred Savetbezbednosti (čl. 37/1). Ostale odredbe ove glave Povelje određuju nadležnost Savetabezbednosti u postupku za rešavanje sporova ili izglađivanje situacije.

Ta ovlašćenja sastoje se u ovlašćenju Saveta bezbednosti da po ukazanoj potrebi pozove stranke da spor izglade sredstvima za mirno rešavanje (čl. 33/2), da vrši istragu u pogledu svakog spora ili situacije koja je u stanju da ugrozi održanje međunarodnog mira i bezbednosti (čl. 34), da preporuči strankama odgovarajuće postupke ili načine za izglađivanje spornih pitanja (čl. 36/1), kao i uslove rešenja spora (čl. 37 /2).

Dana 24. marta 1999. godine izvršena je vojna agresija NATO-a na suverenu Saveznu Republiku Jugoslaviju. U bombardovanju SRJ, prema popisu Fonda za humanitarno pravo (FHP), u NATO agresiji živote je izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Nezvanični podaci se penju do 2.500 civila i 1.000 vojnika i policajaca.

Najviše civilnih žrtava agresije je bilo u napadima na putnički voz kod Grdelice (11), na kolonu albanskih izbeglica na Kosovu i Metohiji (75), na zgradu Radiotelevizije Srbije (16), na putnički autobus kod Lužana (23), na pijaci u Nišu od kasetnih bombi (20) te na drugu izbegličku kolonu albanskih izbeglica kod Prizrena (87).

Najviše civilnih žrtava agresije je bilo u napadima na putnički voz kod Grdelice (11), na kolonu albanskih izbeglica na Kosovu i Metohiji (75), na zgradu Radiotelevizije Srbije (16), na putnički autobus kod Lužana (23), na pijaci u Nišu od kasetnih bombi (20) te na drugu izbegličku kolonu albanskih izbeglica kod Prizrena (87)

U večeri 7. maja 1999. godine, u 23:45 sati, tri projektila NATO-a pogodila su zgradu Ambasade Narodne Republike Kine (NRK) u Beogradu. U napadu je poginulo troje kineskih državljana, a više njih je ranjeno.

U jutro 8. maja, održano je vanredno zasedanje Saveta bezbednosti UN-a na zahtev Kine. Tom prilikom, predstavnik Kine pročitao je saopštenje kineske vlade u kome se ističe da napad predstavlja ”kršenje suvereniteta Kine, kao i osnovnih načela međunarodnih odnosa”.

Nasednici Saveta bezbednosti, Kina je oštro osudila ovaj ”varvarski čin”, zahtevajući da NATO, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), preuzme odgovornost te da Kina ovim aktom ”agresije zadržava pravo da preduzme dalje mere”. Dalje, na sednici Saveta bezbednosti, u saopštenju je napad na ambasadu NRK-a nazvan ”ratnim zločinom”.

Ukupna materijalna šteta, u toku 78 dana agresije, procenjuje se preko 30 milijardi dolara. Agresija na SRJ okončana je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244. Saveta bezbednosti UN, nakon čega je usledilo povlačenje vojske i policije iz pokrajine i ulazak međunarodnih vojnih trupa.

Prema podacima UNHCR-a, Kosovo i Metohiju je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba i Roma, a vratilo se oko 800.000 izbeglih Albanaca.

Odluka o bombardovanju tadašnje Savezne Republike Jugoslavije doneta je, prvi put u istoriji, bez Savetabezbednosti UN-a. Tim aktom agresije smatra se potpuno kršenje Međunarodnog prava kao takvog i svet od tog momenta postaje mesto u kojem isključivo vladaju zakoni jačeg, sa unitelarnim potezima bez presedana.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Fizičko ili seksualno nasilje doživelo je 25,3 % žena u RH
    •  Da li izaći na izbore ili ne glavnu ulogu imaju kandidati
    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 

> Svi tekstovi ovog autora