Seksualni nacionalizam (1)

Ovaj članak se bavi interakcijom religije i nacionalizma u kontekstu konflikta po pitanju seksualne različitosti na prostoru bivše Jugoslavije. Religija, nacionalizam i seksualna različitost dugo su bili suprotstavljeni pojmovi, kako u akademskim krugovima tako i van njih. Rasprave o tim pitanjim, međutim, menjale su se tokom vremena.

Nekada se nacionalizam smatrao imanentnim javnoj sferi, dok je seksualnost bila privatna stvar, a religija je bila povezana ili podeljena između to dvoje, u zavisnosti od političkih okolnosti.

Od političkih promena poslednjih decenija na prostoru bivše Jugoslavije percepcija religiozne i seksualne različitosti je fundamentalno izmenjena i nepredvidljivo dobila na značaju u javnosti. Jedno od istaknutih i žestoko osporavanih pitanja u među-kulturnim dijalozima tiče se upravo pozicije religije, nacionalnosti i seksualne različitosti – tačnije homoseksualnosti.

Dok pojedina zapadna društva smatraju prihvatanje seksualne različitosti lakmus testom tolerancije i osnovnim ljudskim pravom, te, stoga, kriterijum dobrog građanstva, druga društva posmatraju homoseksualnost kao pretnju nacionalnom, kulturnom i religioznom identitetu. U tim sukobima, religija služi da učvrsti određene nacionalne i kulturne identitete što je jasno vidljivo, primera radi, u problemima koji se tiču parade ponosa

Dok pojedina zapadna društva smatraju prihvatanje seksualne različitosti lakmus testom tolerancije i osnovnim ljudskim pravom, te, stoga, kriterijum dobrog građanstva, druga društva posmatraju homoseksualnost kao pretnju nacionalnom, kulturnom i religioznom identitetu. U tim sukobima, religija služi da učvrsti određene nacionalne i kulturne identitete što je jasno vidljivo, primera radi, u problemima koji se tiču parade ponosa.

Religija je prihvaćena kao sredsvo koje ujedinjuje zemlju, a seksualne manjine su često posmatrane kao ”izmišljene ili remetilačke različitosti/uljezi“ (Ahmed, 2006).

Konflikti u vezi religije i homoseksualnosti, stoga, ne pokazuju samo smenjivanja i tenzije pri promene javne percepcije homoseksualnosti, već i religije (van den Berg at al., 2014). Nacionalnost se, međutim, nužno ne odnosi na institucionalizovanu nacionalnu državu, već na ono što Anderson (1991) naziva ”izmišljenim zajednicama“, ili Gellner (1983) ”konstruisanim zajednicama“.

”Pregovori o kulturnom diskursu“ predstavljaju, s jedne strane, interpretaciju homoseksualnosti kao velike zapadne nemani i pretnju tradicionalnim vrednostima nacionalnog i religioznog identiteta. Stoga, homoseksualnost je posmatrana kao napad na patrijarhalne norme poimanja i vrednovanja seksualnosti i pretnja integritetu porodice, tradicije i nacionalne države, dok je religija posmatrana kao sredstvo zaštite društvenih normi.

To je vodilo do uobličavanja Balkana kao ”evropski homofobičnog Drugog“ u debati koja se vodi o ”homoinkluzivnoj Evropi“ (Kulpa, 2013). Tendencija orijentalizacije Balkana kao ”homofobičnog“ i ”nerazvijenog Drugog“ koji je premoderan i religiozno i seksualno konzervativan je problematična jer stvara diskurzivnu konstrukciju zapadnog morala i kulturne superiornosti nad potencijalno netolerantnim i tradicionalnim Balkanom.

Ovakav stav predstavlja – kako neki smatraju – formu novog kulturološkog kolonijalizma. Bilo kakav pokušaj da se razume priroda odnosa između religioznog i seksualnog nacionalizma na području bivše Jugoslavije zahteva terminološko razjašnjenje.

Kao izuzetno značajan i ponekad sporan pojam, religiozni nacionalizmi i dalje podstiču debate o tome kako bi trebalo pristupiti, posebno u vezi seksualnosti i seksualnog nacionalizma. Postavlja se pitanje: šta je religiozno u vezi sa religioznim nacionalizmima i šta je seksualno u vezi sa seksualnim nacionalizmima? Kakva je pozicija religije i seksualnosti u modernim procesima izgradnje nacije u regionu? I kako se religiozni i seksualni nacionalizmi ukrštaju?

U akademskoj literaturi konceptualni okvir seksualnog nacionalizma (ili homonacionalizam) često je shvaćen u pojmovima inkluzije uz integraciju homoseksualnosti (ili ono što se naziva ”seksualnim građanstvom“ ”sexual citizenship“) u zapadnu tvorevinu nacionalne države, promovišući tako progresivno seksualnu retoriku i politiku kao i ”pro-gej“ diskurs, što svakako predstavlja konfiguraciju nacionalnog i kulturnog identiteta (Dickinson, 1999; Dudink, 2011; El-Tayeb, 2011; Geyer & Lehmann, 2004; Hayes, 2000; Kuntsman and Esperanza, 2008; Mosse, 1985; Kulpa, 2013; Puar, 2007; Sabsay, 2012; Stychin, 1997; Walker, 1996).

Međutim, pojam seksualni nacionalizam upotrebljavam u sveobuhvatnijem smislu kako bih uključio svaku perspektivu koja povezuje nacionalizam sa seksualnošću. I u ”pro-gej“ retorici zapadnog seksualnog građanstva i u ”anti-gej“ diskurzivnoj praksi na prostoru bivše Jugoslavije, uloga države je prizvana kako bi uredila i kontrolisala seksualnost putem restriktivne politike (pro-gej ili anti-gej diskurzivni režimi) u procesu opravdavanja nacionalnog samo-određenja.

Slično tome, religiozni nacionalizam se odnosi na nacionalističke diskurse i praksu koja se upotrebljava i reguliše posebna stanovišta o religiji i njenom praktikovanju.

Kao izuzetno značajan i ponekad sporan pojam, religiozni nacionalizmi i dalje podstiču debate o tome kako bi trebalo pristupiti, posebno u vezi seksualnosti i seksualnog nacionalizma. Postavlja se pitanje: šta je religiozno u vezi sa religioznim nacionalizmima i šta je seksualno u vezi sa seksualnim nacionalizmima? Kakva je pozicija religije i seksualnosti u modernim procesima izgradnje nacije u regionu? I kako se religiozni i seksualni nacionalizmi ukrštaju?

Početna tačka je priznanje da religija i nacionalizam dele ono što Rieff (2008) naziva zajedničkim društvenim i/ili svetim poretkom. Kao što Friedland (2011, 1) upućuje, reč je o ”dve ontologije […] Svetog i nacionalne države“.

Na području Zapadnog Balkana, na primer, religiozne zajednice su bile glavni katalizator nacionalizma i glavno obeležje koje razlikuje i definiše strane u konfliktu. Na sličan način, Rogobete (2009, 566) zapaža da etnički konflikti mogu da rehabilituju religiju i izazovu oživljavanje tradicionalne religioznosti što često može da bude podstrek za povećanje nasilja u zonama konflikta

I država i religija su modeli performativnosti autoriteta i moći, regulatori društvenog jedinstva i princip koji uređuje kolektivni poredak. Mnogi teoretičari religioznog nacionalizma (Aburaiya, 2009; Arjomand, 1994; Barker, 2009; Brubaker, 2012; Fukase-Indergaard & Indergaard, 2008; Grigoriadis, 2013; Geyer & Lehmann, 2004; Leustean, 2008; Juergensmeyer, 2006, 2008; Smith, 2003; Friedland, 2002; 2011; van der Veer, 1994) zapazili su da nacionalizam usvaja neke od osnovnih religioznih funkcija i tako postaje ”nova religija za narod“ (Smith, 2003, 4-5).

Vremenom, nacionalizam može da omogući društvu sopstvene proroke, mučenike, mesije-spasitelje, ceremonijalne obrede i sveta mesta, utopističko-eshatološki diskurs, uspomene, kanone/učenja i mitove.

Na prostoru postkomunističkog Zapadnog Balkana, religija i nacionalizam nisu više odvojivi. Religija je i dalje konstitutivni element nacionalizma i snažna politička mobilizaciona sila.

Na području Zapadnog Balkana, na primer, religiozne zajednice su bile glavni katalizator nacionalizma i glavno obeležje koje razlikuje i definiše strane u konfliktu. Na sličan način, Rogobete (2009, 566) zapaža da etnički konflikti mogu da rehabilituju religiju i izazovu oživljavanje tradicionalne religioznosti što često može da bude podstrek za povećanje nasilja u zonama konflikta. Usled toga, religiozne institucije su zadobile neočekivanu političku važnost, i postkomunistička društva i dalje tragaju za adekvatnim poimanjem religije.

Iako su ove zemlje po ustavu sekularne, preplitanja između religioznog i nacionalnog (političkog) je jasno uočljivo u javnom diskursu, posebno u raspravama o homoseksualnosti. Religiozni nacionalizmi se, stoga, pojavljuju kao obeležja kolektivnog identiteta u političkim debatama i popularnoj kulturi.

Treba naglasiti, međutim, da se religiozni nacionalizmi moraju shvatiti u konkretnom društvenom i nacionalnom kontekstu, a obrasci religioznih nacionalizama variraju od zemlje do zemlje. To je razlog zbog kojeg koristim pojam religiozni i seksualni nacionalizmi u množini.

(Preneseno sa www.religijaipolitika.com).

(Nastavlja se).

    •  Seksualni nacionalizam (2)

> Svi tekstovi ovog autora