Svi naši strahovi

Dominantno osećanje čoveka u našem vremenu jeste strah. Može se bez dvoumljenja reći kako živimo u cvilizaciji straha. Plaše nas sa svih strana:  klimatske promene potopiće Evropu i ostatak sveta, kamene gromade koje se valjaju svemirom tek što se nisu sručile na naše glave izazivajući veću katastrofu od one koja je potamanila dinosauruse, vulkani čiju snagu nismo u stanju da shvatimo odbrojavaju vreme do sudnjeg dana.

 

Svakodnevno čitamo i slušamo o katastrofalnim zemljotresima, poplavama, tajfunima, cunamijima… Kalendari starih, iščezlih naroda upozoravaju na bliski dolazak apokalipse. Čini se da je propast sveta tu, blizu, na dohvat ruke. Istini za volju ovi ”veliki strahovi” su deo medijske ponude o nečem što se uglavnom događa ”negde tamo”,  u nekom udaljenom kraju sveta ili kosmosa i što raspaljuje maštu konzumenata medijskih senzacija.

 

A čak i velike stvarne katastrofe nekoliko dana predstavljaju udarne vesti, a onda se zaboravljaju. Ubrzo postaju samo deo senzacionalističkih štiva i pretvaraju se u filmske hitove i književne bestselere. Reklo bi se da je strah postao roba kao i sve ostalo.

Postoje strahovi koji nisu ni kosmičkih razmera, niti im je poreklo u vašarskim prolaznim uzbuđenjima, koji se ne događaju na drugim udaljenim kontinentima i nema ih u vestima televizijskih stanica. To su naši lični, samo naši strahovi, naši verni pratioci, koji nas ne napuštaju, od kojih nemamo gde da pobegnemo, gde da se sakrijemo

 

Ima mesta gde ljudi dolaze da bi se plašili: u velikim zabavnim mega parkovima najveće su atrakcije pećine strave, vozovi koji se strmoglavljuju sa visina, kolosalni točkovi sa lagano privezanim kabinama koje se kako vam se čini penju do samog neba i zastrašujuće ostaju da vise u praznini, izazivajući jezu. Očevidno ljudi žele da dožive ovu vrstu straha, uzbudljivu i kratkotrajnu, programiranu avanturu, za koju su spremni i da plate, posle koje se osećaju bolje i bezbednije prolazeći neku vrstu katarze.

 

Ali postoje strahovi koji nisu ni kosmičkih razmera, niti im je poreklo u vašarskim prolaznim uzbuđenjima, koji se ne događaju na drugim udaljenim kontinentima i nema ih u vestima televizijskih  stanica. To su naši lični, samo naši strahovi, naši verni pratioci, koji nas ne napuštaju, od kojih nemamo gde da pobegnemo, gde da se sakrijemo. To su oni strahovi čija upornost i dugotrajnost stvaraju ozbiljne posledice, izazivaju nesanicu, depresiju, čine život nesigurnim i problematičnim. Jedna poslovica veli: ”Bolje smrt, nego strah”. To su oni strahovi zbog kojih su neki ljudi spremni da podignu ruku na sebe.

 

Najgora, najveća i najrasprostranjenija vrsta straha je strah od nepoznatog. U savremenom svetu to bi se moglo prevesti i kao strah od neizvesnosti. A moderna vremena, jednako kod nas kao i drugde, upravo ljudski život u najzrelijim godinama ispunjavaju takvom vrstom egzistencije čija je osnova neizvesnost. Može li se na temelju neizvesnosti, na suočavanju sa osećanjem sopstvene bezvrednosti graditi nešto sigurno, pouzdano, trajno?

 

Tako u okolnostima u kojima živimo gubitak posla postaje prava noćna mora za svakog zaposlenog. Posebno na našim prostorima svakodnevno se  neumitno i nemilosrdno umnožava armija nezaposlenih. Šta to znači za one koji se nađu na ulici i u situaciji kada je novi posao gotovo nemoguće pronaći, šta to znači za njihove porodice, za njihovu decu, suvišno je objašnjavati.

 

Na ovom spisku ”svih naših strahova” visoko mesto zauzima i strah od bolesti, strah od narušenog zdravlja. Nismo društvo koje ima mnogo saosećanja za ozbiljno obolele, za osobe koje su se, ne svojom zaslugom, našle na margini života, među onima koji gube radnu sposobnost, čiji život zavisi od lečenja i lekova, od bolnica i doktora.

Bespomoćni ste i kada izgubite posao ili ste nezaposleni, bespomoćni ste kada ste ozbiljno bolesni, bespomoćni ste ako ste stari. U svim ovim životnim situacijama osećate onu vrstu straha koji je više od gubljenja nade, to je strah koji je život sam

 

Bespomoćni ste i kada izgubite posao ili ste nezaposleni, bespomoćni ste kada ste ozbiljno bolesni, bespomoćni ste ako ste stari. U svim ovim životnim situacijama osećate onu vrstu straha koji je više od gubljenja nade, to je strah koji je život sam.

 

Pasti nekom drugom na teret, porodici, prijateljima, državi, u zemlji gde ljudski život nema bogzna kakvu cenu, u kojoj su česte nestašice važnih lekova, a bolnice u lošem stanju, gde se na neke preglede čeka više meseci, a na operacije i po nekoliko godina, znači preživljavati u strepnji, a na sopstvene zdravstvene probleme gledati kao na neku vrstu greha. Greh bez oprosta, ali i bez krivice. Neke bolesti i neki bolesnici su unapred otpisani i nepoželjni, naročito stari i teško bolesni.

 

Da, spomenimo još jedan strah, onaj kome niko ne može uteći – strah od starosti. Ne živimo na prostorima gde je starost idilična. U starosti se objedinjuju različiti strahovi, oni već spomenuti i oni koji su tipični za  godine kada je snage sve manje, a nedaća sve više.

 

Jedan od snažnih izvora različitih vrsta strahova i strepnji jeste bespomoćnost. To je ona vrsta osećanja koja se javlja i u lošim snovima. Pokušavate da se kreće, a stojite u mestu. Zovete u pomoć, a niko vas ne čuje. Tumarate dezorijentisani nekim nepoznatim predelima. Pokušavate da se obratite na jeziku koji niko ne razume. Bespomoćnost parališe i oduzima poslednje ostatke snage i volje da se borite.

 

Okruženi svetom u kojem je često život bezvredan, živeći u svetu gde su napetosti svake vrste sve prisutnije, u svetu gde nema, kako se čini, nikakvog stabilnog i sigurnog oslonca, postoji još jedna vrsta straha koja prožima svakodnevnu stvarnost, koja onespokojava – to je strah od budućnosti. Budućnost nije nešto što se sa radošću i nadom očekuje, to je nešto što plaši.

 

U žalosnoj sadašnjosti i neizvesnoj budućnosti sigurno utočište nalaze svi naši strahovi.

    •  Srbija se raspada
    •  Filozofija bede
    •  Tamni vilajet
    •  Oči straha
    •  Spasavanje Kapetana Dragana
    •  Patriotizam i siromaštvo
    •  Sretna nova!
    •  Dvadeset i jednu godinu posle
    •  Balkanska rapsodija
    •  Osveta loših đaka

> Svi tekstovi ovog autora