U waldorfskoj školi mali ljudi uče za život, a ne za ocjene

”Pravila, pravila da bi me udavila ili kičmu savila i skroz ošašavila, neka glupa pravila u crno me zavila o, o, o, o…”.

Iako nam se čini da su mnoge stvari u uređenim društvima koja ne baštine anarhiju definisane i da bismo živeli normalno i zdravo, imali jednake šanse za (ne)uspeh, ipak postoje norme koje je neko drugi udesio da bi nama bilo lakše šta je dozvoljeno a šta ne, i šta se očekuje ili podrazumeva a šta je ipak nepoželjno i zabranjeno.

Poput nevidljivih atoma koji se sudaraju svuda oko nas ili onih (ne)živih virusa koji su nas više puta paralisali i desetkovali tokom kratke ljudske istorije imamo i rodne stereotipe koji su nevidljive prepreke koje nam jasno govore, vrište i grebu nas po svim delovima tela, šta smemo, a šta ne smemo da budemo.

Svako ko se drzne da pokuša drugačije, van utabanih prtina (obično onih snežnih dok je snega još i bilo) bio bi proglašen za društvenog jeretika i sledila bi mu ekskomunikacija od familije i prijatelja.

U našim osnovnim školama, osnovno obrazovanje zakonska je obaveza svih zdravih građana, nije retkost da se ori po gradskim školama sa isključivo peticama, ali i onim seoskim gde se deca i učitelji/ce greju na furune, kako su dečaci bolji u matematici, logici, a devojčice su zato bolje u lepom pisanju i čitanju.

Ili da su dečaci ti koji su uzurpirali sve kolektivne sportove (fudbal je suvereno samo njihov sport) dok su devojčice te koje idu na ples, balet ili hor.

Kada ove nevidljive i transgeneracijske uloge prenesete na dublje podele, poput one deobe ćelije, dobijate da su dečaci ti koji su snažni i jaki i oni su tu da i fizički nasrnu, ali i odbrane devojčice koje su slabije i nežnije od njih.

Dečaci kao takvi, malo ”temperamentniji na dedu”, nikada ne plaču, a devojčice su te koje su emotivnije i koje će svojim servilnim i finim ponašanjem biti tu da vidaju rane onome koji je pesnicama dokazao njenu i svoju čast.

Dečaci su bolji u popravljanju stvari po kući i alati su njihova sredstva za rad dok su devojčice te koje bolje sređuju kuću, jedine znaju da peglaju, peru i čiste, ali i da najbolje kuvaju.

Naravno, nikada tako dobro kao što kuva ”njegova mama”. On je bolji vozač, a ona sigurno više želi da se ostvari u ulozi majke i zato je ona bolja negovateljica deci jer je već i ovako spremačica i svom punoletnom mužu.

Niz je dovoljno dugačak i dovoljno dubok da iznova svi, kolektivno, upadamo u njega bez mogućnosti da se iz takve rupe stereotipa i iskobeljamo. Čini nam se da je lakše da tu gde se zateknemo, u rupi naših deluzija, i ostanemo bez da se potrudimo da radimo na bilo kojoj promeni koja bi išla upravo odozdo.

Prema najnovijim istraživanjima, o kojima je pisao odličan novinar i aktivista Duje Kovačević, potvrđeno je da mlađe generacije ne znaju šta znače reči koje starije generacije ne smatraju da pripadaju nekakvim arhaizmima.

Ovo je posledica toga da deca malo čitaju te zbog toga imaju vidljivih problema da se izraze i odraze, da nešto smisleno napišu, ali i da razumeju napisani kontekst. Uz sam sadržaj manjka im i forme te je stil izražavanja jednako oskudan kao i ono šta je napisano ili pročitano.

Svestrani Kovačević preneo nam je i da su naši učenici sve više skloni anksioznostima i depresiji, ali i da se iznova beleži rast onih koji prijavljuju suicidne misli.

I u ovakvoj statistici očitavaju se rodne razlike između učenica i učenika te su devojčice te koje više popunjavaju rubrike usamljenosti i da je njihovo psihičko zdravlje, to je ono kojeg se jednako plašimo kao i zubara, posebno narušeno tokom poslednjih virulentnih godina.

Nažalost, verovali ili ne, sve naše škole nemaju svog psihologa! Ali imaju popa! Dok ne kupimo preko Njuškala kartu za ”onaj svet” bilo bi poželjno da u kakvom-takvom zdravlju proživimo ovaj svetovni život koji dokazano postoji i koji nas boli i povređuje.

Deci fale osobe od poverenja, stručnjaci, kojima će bez ustezanja i osećaja stida ili griže savesti izneti svoje nedaće koje su sastavni deo svačijeg života i koje se daju prevazići, ali i koje su proces nekakvog sazrevanja i odrastanja. Jer već sutra je novi dan i nova prilika da bude bolje.

Malo ljudi zna, kao što o svakakvim algoritamski podešenim vestima zna svašta netačno i nevažno, kako u našoj Domovini postoje entuzijasti koji se aktivno trude da sadašnjoj deci pruže alternativni i jedinstveni način vaspitanja i učenja koji je dokazano efikasan u očuvanju i mentalnog zdravlja uz poticanje kreativnosti svakog deteta.

Za sada sramežljivo i uz ”na kašičicu” zvaničnu pomoć Domovine rade i razvijaju se Waldorfske škole koje decu uče da se u svom radu koriste glavom, srcem i rukama da bi ostvarili zajedništvo i pomaganje drugima.

Svojim delovanjem svakom detetu pružaju jedinstvenu mogućnost kreativnog izražavanja kako bi svako od njih ostvario, probudio ili oslobodio, sav svoj kreativni potencijal.

To je onaj potencijal koji je svakoj osobi dat i koji svaku osobu čini jedinstvenom, autentičnom, te koji nije u koliziji sa neophodnim sticanjem zadatih kompetencija koje nas čine spremnim da živimo i preživimo u svetu oko nas.

Biti kreativan i slobodan u mislima i izražavanju, uz poštovanje čoveka i prirode oko sebe, nije i odricanje od pravila i želje za usavršavanjem na polju nauke i tehnologije već je reč o pružanju onog najboljeg koje posedujemo bez rodnih uloga.

Upravo je waldorfski pristup pedagoškom radu, a škole su kod nas obrazovno-vaspitne ustanove, taj koji detetu prilazi kao jedinstvenoj osobi čije iskustvo je jednako bitno kao i svih ljudi oko sebe, uz akcenta da je ljudsko telo proizvod genetike, a da je biti čovek rezultat društvene sredine koja ga oblikuje i određuje.

Dok se mislimo u kom pravcu ide ovaj prenaseljeni svet, samo prividno, uz stalnu gramzivost konzumerizma, komercijalizacije i beskonačnog rasta tuđeg kapitala, zaboravljamo da su glava, srce i ruke itekako važne za razvoj deteta i upravo je to jedan od glavnih pristupa waldorfskog rada u vaspitanju i učenju dece, malih ljudi, koji će sutra biti veliki ljudi za koje se nadamo da će imati dovoljno razuma, empatije i volje da našu starost učine humanom i vrednom življenja.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora