novinarstvo s potpisom
Protekla, 2013. godina biće zapamćena kao ”godina užasa” kako beleže evropski ekonomski analitičari. Nezaposlenost dostiže katastrofalne razmere a jedna ekonomska kriza sustiže drugu. Reči ”recesija” i ”kriza” su najčešće pominjane.
A gde smo mi u toj globalnoj, svetskoj krizi?
U ”Pismima iz Moskve” Rus Mihail Riklin piše: ”Kapitalizam je u Rusiji uglavnom građen po istim zakonima kao i komunizam koji mu je prethodio. U odsustvu građanskog društva i unutrašnje sazrele potrebe za upravo takvim promenama, on je trebalo da se na Ruse spusti odozgo, kao blagodet. Rezultat je bio da su se pred nama pojavile još jedne ruševine”. Rilkin ovome dodaje i jedno strano zapažanje o tradicionalnom ponašanju Rusa. ”Rusi imaju samo nazive svega, ali ništa u stvarnosti. Rusija je zemlja fasada”.
Ovo se može dobrim delom odnositi i na našu situaciju. Promene političkog sistema u mnogim važnim oblastima života spustile su se odozgo, ali umesto blagodeti uglavnom su se sručile kao nepogoda. I zaista, utisak je da više živimo u ruševinama starog sistema nego u prednostima nečeg novog, boljeg i zdravijeg. I svuda, gdegod se okrenuli samo ”fasade”, samo privid suštinskih promena. Institucije su rasturene a nove nisu izgrađene.
Vlast je promenjena ali je demagogija ostala ista. Stari moral je izgubljen ali novi nije uspostavljenen. Sve vredno pokupovali su uglavnom kriminalci i špekulanti, gaseći proizvodnju umesto da je uvećaju, preprodajući za skupe pare ono što su jeftino kupili. Neproduktivna i sterilna sigurnost prethodnog sistema zamenjena je špekulantskom dovitljivošću novoustanovljenog sistema. Iz političkog i ekonomskog sistema gde se prezirao profit našli smo se u sistemu koji jedino priznaje profit. I to profita koji je je u mnogo slučajeva izvan svakog zakona, prirodnog i pravnog.
Iz pune, iako nefikasne zaposlenosti srmoglavili smo se u punu nezaposlenost. Iz države u kojoj su vladali različiti oblici cenzure probudili smo se u zemlji verbalnih sloboda u kojima se skoro sve može reći, ali gde izgovorene reči više nemaju značaja ni domašaja. Promenili smo gotovo sve: život, državu, politički i ekonomski sistem, samo, tako se čini, nismo promenili sebe jer nismo ni dobili šansu da se menjamo. Sve je išlo prebrzo. Ali, istini za volju, nisu se mnogo promenili ni oni koji su na vlasti osim što su postali pohlepniji, nezasitiji i beskrupulozniji. Ukinut je omrznuti jednopartijski sistem i diktatura jedne partije a uvedena je partokratija, partijska kontrola svega i svačega. Umesto diktature proletarijata dobili smo diktaturu tržišta i profita. I diktaturu birokratije. Na kraju i diktaturu partokratije.
Život u blagostanju, ostvarenje ”američkog sna” pokazuje se kao velika iluzija. Blagostanje ne pada sa neba. Pohlepa je progutala pravdu. Svet je postao surovo mesto za život. Među onima koji koji su imali malo, a onda i to malo izgubili sve je jača nostalgija za nekadašnjim vremenima kada je siromaštvo bilo jednako raspoređeno na sve, kada je uprkos svemu ipak postojala nada, kada je postojala energija pobune kada se verovalo u nesumljive promene nabolje, da kapitalizam donosi ugodan život i blagostanje.
Iz ove nove perspektive siromaštvo u kojem smo decenijama živeli mnogima se čini kao vreme dobrog života, egzistencijalne sigurnosti i dugotrajnog mira. A sada nemaju ni mir, ni sigurnost, ni dobar život. Ali, iluzija o beskonfliktnoj prošlosti jednako je iluzija kao i ova o novom poretku uspešnog preobražaja. U šta? To još ostaje nejasno i nepoznato. Ovo u čemu se sada živi jeste život na ruševinama starog sistema, još jedne ruševine, kako ih naziva Riklin.
Neoliberalni koncept teško može biti plodonosan i uspešan u zemljama pljačkaške tranzicije kako se obično ova transformacija političkog i ekonomskog sistema popularno naziva u većini zemalja bivšeg komunističkog usrojstva. Bez stvarnog ekonomskog, intelektualnog i mentalnog utemeljenja, potpuna privatizacija u malim zemljama sa nerazvijenim tržištem i ograničenim mogućnostima razvoja, sa beznačajnim uticajem na svetsku politiku, kako se pokazalo okončava se katastroflanim posledicama za većinu stanovništva, za ekonomiju, za kulturu i sve ono što uz to ide, što ne može da preživi i razvija se bez državne pomoći. Mnogo toga postoji samo kao privid, pa i sam život prevara se u privid života, nedostojan čoveka. Dominira strah kako preživeti i opstati na periferiji života.
Nesrazmerno se uvećava bogatstvo jednih, manjine, i siromaštvo drugih, većine. U zemljama neuspele tranzicije za taj neuspeh okrivljuju se svi drugi osim onih koji su je neuspešno i nečasno obavljali. Uveliko je prisutna teorija zavere koja je bila i ostala najprisutnije objašnjenje za sve neuspehe, promašaje, za korupciju, bedu i siromaštvo.
Vredi još jednom ponoviti poznati meksički vic. ”Postoje samo dve mogućnosti za spas. Prva je da svi zapnemo, da radimo do iznemoglosti kako bismo zemlju izvukli iz krize. A drugi je da Bogorodica siđe sa neba i učini čudo. Ona prva mogućnost je nerealna, neostvarljiva. Ova druga je moguća, u nju se uzdamo”.
Tako i nama, u ruševinama starog i ruševinama novog, u državi gde je mnogo toga samo fasada iza koje nema ništa, gde se dižu ruke od rada jer posla nema, možemo samo očekivati čudo koje će nas spasti.
A čuda se ponekad i događaju. U čuda mnogi veruju. Najpre u ono koje će doći sa neba.