novinarstvo s potpisom
Kolumna je prvotno bila objavljena na autografu.hr 4. svibnja 2014.
U petak, 18. aprila, u dvorištu svoje kuće u Šimanovcima pored Beograda preminuo je Mirko Đorđević. Umro je pod neobičnim okolnostima, treba ih zabeležiti.
Saradnik mnogih časopisa, novina, televizijskih i radio stanica u zemlji i inostranstvu, odličan prevodilac, učesnik na mnogim međunarodnim simpozijumima i naučnim skupovima u zemlji i svetu Mirko Đorđević je svojom stručnošću, svojom hrabrošću, svojim znanjem i energijom predstavljao ono svetlije i uspešnije lice evropske Srbije.
Njegove političke analize, naučni i stručni radovi, naročito o problemima crkve i religije, često su citirani. Đorđević ide u red onih intelektualaca poput Konstantinovića, Bogdana Bogdanovića i advokata Srđe Popovića čijim je odlaskom ona bolja, drugačija Srbija mnogo izgubila. Đorđević je bio prava “hodajuća enciklopedija”, čovek velikog znanja.
Njegovo široko obrazovanje i interesovanje svrstavali su ga među one danas sve ređe intelektualce koji nisu radi regionalnih, lokalnih i ličnih interesa izdali neke univerzalne vrednosti na kojima se zasniva svaka pravedna i pravično uređena društvena zajednica. Mirko Đorđević kao istaknuta javna ličnost dokumentovano i analitički ukazivao je na deformacije sistema, na pojave ekstremnog ponašanja u institucijama i van njih, zbog čega je više puta bio meta raznih grupa i pojedinaca sklonih nasilju i ekstremizmu. Uprkos tome, uprkos pretnjama, Mirko Đorđević nije zaćutao, njegov glas i njegovo pero do poslednjeg dana bili su u službi istinitog prikazivanja srpske stvarnosti.
Čudne su, teško razumljive i nesretne okolnosti koje su uticale na smrt Mirka Đorđevića. Nalazio se na spisku “izdajnika” koji su objavili “Naši”, srpska filijala ultranacionalističke ruske organizacije. Tužilac je pokrenuo postupak protiv vođe “Naših” za ugrožavanje sigurnosti jer su sa raznih strana stizale pretnje “srbormrscima” i “izdajnicima” sa spiska. I umesto da sam spisak bude dovoljan dokaz da se sastavljači spiska optuže i osude, tužilac je na opšte iznenađenje počeo da poziva na saslušanje u tužilaštvo ličnosti sa ovog sramnog spiska.
Neodazivanje pozivu u svojstvu svedoka zaprećeno je visokom novčanom kaznom i prinudnim dovođenjem. Tužilac je to obrazložio potrebom da se svako pojedinačno izjasni da li se zbog pretnji oseća bezbedno. Mnogima od onih koji su od javnog tužioca dobili takav poziv bilo je sasvim nejasno šta se od njih očekuje. Zar i bez tog gotovo isledničkog propitivanja javnom tužiocu nije bilo jasno, kao što je to bilo jasno dobrom delu javnosti, da je objavljivanjem spomenutog spiska počinjeno krivično delo.
Uz sve to, nije ovo prvi put da se “Naši” nalaze pred sličnom optužbom. Ustavni sud je u decembru 2012. godine odbacio predlog republičkog tužilaštva da se zabrani rad udruženja “Naši” zbog izazivanja nacionalne, verske i seksualne mržnje i diskriminacije.
U četvrtak, 17. aprila Mirko Đorđević se pojavio u sudu u svojstvu svedoka. Tužilac nije imao razumevanja za njegove godine, Mirko ih je napunio sedamdeset sedam, ni prema njegovoj bolesti. Bolovao je od srca, a samo pre nekoliko godina ležao je više meseci u bolnici i njegov oporavak predstavljao je, po rečima lekara, pravo čudo.
Mirkovo svedočenje u ovom slučaju bilo je suvišno, nepotrebno, jer je tužilac imao već dovoljno materijala da na osnovu i nekih prethodno datih iskaza, a i svoga uverenja, podigne optužnicu protiv vođe “Naših”.
Po rečima prijatelja koji je pratio Mirka Đorđevića razgovor sa istražiteljem, kako je preneo sam Đorđević, više je delovao kao da je optužen Mirko, a ne vođa “Naših”, pisac spiska.
Istražitelj je Mirka ispitivao šta misli o Nikolaju Velimiroviću, pravoslavnom svecu, osobi veoma kontraverzne biografije, čije divljenje prema Hitleru, od koga je dobio i orden, nije nikakva tajna. Mirko je govorio o antisemitizmu Nikolaja Velimirovića, prijateljstvu sa Ljotićem, citirao rečenice iz tekstova Nikolaja Velimirovića.
Mirko Đorđević je iskreni vernik, ali istovremeno i veliki kritičar zloupotreba Crkve u političke svrhe i zatamnjenih mesta crkvene istorije.
Tužilac je Mirkovo prisustvo na tom famoznom spisku “srbomrzaca” i “izdajnika” očevidno doveo u vezu sa Mirkovim kritičnim odnosom prema svecu i episkopu Srpske pravoslavne crkve Nikolaju Velimiroviću. Na pitanje da li traži kaznu za vođu “Naših” odgovorio je da kaznu ne traži jer je navikao da ga nazivaju izdajnikom. Uvek je govorio samo istinu, što niko nikada nije mogao da demantuje, a u našoj zemlji etiketiranje ljudi, pa i nazivanje izdajnicima, postalo je svakodnevni način komuniciranja.
Čitavo ovo ispitivanje u tužilaštvu očevidno je mučno delovalo na Mirka Đorđevića. Kada se okončalo, a poprilično je trajalo, i kada se ponovo pridružio svome prijatelju i pratiocu, zamolio je za predah. Loše se osećao.
Toliko znamo o toj njegovoj poseti tužilaštvu. Sledećeg dana je preminuo. Niko iz tužilaštva nije izrazio saučešće. Niko iz vlasti nije izrazio saučešće. Samo dva dana posle sahrane Mirka Đorđevića na jednoj TV stanici sa nacionalnom frekvencijom gostovao je vođa ‘‘Naših“. Govorio je veoma ružno o Mirku Đorđeviću.
To je kratka istorija jedne smrti, slobodno se može reći smrti “u prisustvu vlasti“.