novinarstvo s potpisom
Kad mi neko pomene eros čitanja, najpre pomislim na oca modernog eseja Michela de Montaigna, prvog engleskog enciklopediste i sveznadara Samuela Johnsona, najznačajnijeg francuskog kritičara Saint-Beuva, pesnika i mudraca T. S. Eliota. Ali oni pripadaju višemilenijskoj Gutenbergovoj galaksiji, očigledno na zalasku pod naletom novih komunikacionih medija i tehnologija.
Da je neko vo vremja ono svakom od pomenutih postavio pitanje kakva im je strategija čitanja, zbunili bi se. U minulim vremenima pojam strategija pripadao je vojnoj terminologiji, a u odnosu knjige i čitanja našli bi neko od nežnih objašnjenja. Uzmimo za primer Johnsona, koji je pored golemog rada na prvom enciklopedijskom rečniku uspeo da bude i urednik, ujedno i gotovo jedini pisac lista ‘‘The Rambler“.
O njegovim mišljenjima o svemu i svačemu sjajno govori čuvena biografija Williama Boswella, koji je ovoj legendi bio ono što i Eckerman za Goethea. Ovu zamašnu knjigu pod naslovom ‘‘Život doktora Samuela Johnsona“ (u prevodu, uzornom u svakom pogledu, Stjepana Krešića) objavila je zagrebačka kuća Naprijed 1958. Koliko ja znam, nikad nije obnovljeno ovo izdanje, zaključujem po zbunjenosti među mojim prijateljima, poznavaocima svega i svačega.
Elem, Boswell zapitkuje ovog natmurenog mudraca sredinom 18. stoleća šta i kako čita. I to u nekoliko navrata. Doktor uvek odgovara pomalo nabusito: Čitam sve što mi padne pod ruke (varka, ne bi stigao, da čita najbolje, od helenskih mudraca do Shakespearea). A na pitanje kako, pisac koji je poslednje decenije proveo napola slep, odgovara: Gledam da nađem dobru sveću, gledam kako mi je štivo osvetljeno, borim se protiv onih koji me remete pri čitanju.
Saint-Beuve je sredinom 19. stoleća jednom nedeljno objavlivao svoje kritike pod nadnaslovom ‘‘Konverzacije ponedeljkom“. Nije bio nepogrešiv, ali ceo kulturni i književni Pariz se tresao pred povremeno žestokim i ironičnim sudovima o velikanima onog vremena. Imao je oštre prigovore stilu Gustava Flauberta, a kad je Balzac dovršavao svoj džinovski romaneskni ciklus, kritičar je memljao da očekuje od ovog pisca nešto dostojno pravog čitanja!
Nisam slučajno pomenuo velikog T. S. Eliota (1888.-1965.), koji je uz svoj prekretnički pesnički i dramski opus ostavio tomove knjiga o elizabetanskim i drugim pesnicima. Njegova odredba o tradiciji iz vrhunskog eseja ‘‘Tradicija i individualni talenat“ mora se imati na umu, čak i kad se udara u tradiciju sa osećanjem da je potreban nekakav novum u nasleđenom korpusu dela i ideja.
Pri kraju svog života, posle niza sjajnih eseja o čitanju i zadacima kritičara, Eliot je gostovao na jednom univerzitetu i među mnogim pitanjima bilo je jedno: Šta je neophodno da bi kritičar bio dostojan svog zadatka. Usledio je bridak odgovor: Da bude inteligentan. Pošto živimo u društvu sa poremećenim vrednosnim merilima, a najveću nevolju izazivaju neke budaletine koje vitlaju nikad proverenim doktoratima, ova Eliotova opomena je važnija nego ikad.
A kad je reč o knjizi, čitaocu, odnosu ova dva entiteta tokom proteklih milenija, postoji fantastična studija ‘‘Istorija čitanja“ kanadskog pisca i istraživača Alberta Manguela (izdanje novosadskih Svetova, 2005.). U njoj se osvetljava klasični pojam čitanja i njegovo razumevanje do novih informatičkih tehnologija.
U ovoj knjizi se pokazuju načini čitanja u raznim kulturama, od Indije i Kine, preko helenske Grčke i Rima, do srednjevekovnih monaha koji su važni spasioci i prevodioci drevnih biblijskih i helenskih spisa. A čitalo se sa kamenih ploča, papirusa i pergamenata (traženi su bili oni od goveđih i ovčijih osuđenih koža). I sada stižemo do digitalnih zapisa u novom vremenu.
U uvodu sam pomenuo autore-međaše u životu svakog pomnog čitaoca koji svoje navike ne oblikuje počev od digitalnog teksta. Ali oni pripadaju višemilenijskoj Gutenbergovoj galaksiji, očigledno na zalasku, pod naletom novih komunikacionih medija i tehnologija.
O toj nastupajućoj etapi kulture i multikulturalnosti govori zbornik ogleda ‘‘Strategije čitanja“ (Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, 2014., 316 str.), koji je znalački priredila i odličnim predgovorom ukrasila Mirjana Stošić.
Imena koja sam u uvodu ovog napisa pomenuo ne pominju se u zborniku, jer je naglasak stavljen na nove strategije čitanja (sintagma koja bi užasnula mnoge prethodnike), koje dosežu do kiperteksta, novih oblika umreženosti i ciber tehnologije. Pa ipak među mnogim referencama se nalaze i analiziraju biblijski oci, Poslanice svetog Pavla, spisi svetog Augustina… Među autorima dvadeset radova ima onih (5-6) za koje dosad nisam čuo (što pozdravljam, učimo se dok mrdamo). Zato mi ova knjiga mnogo znači.
Najpre sam pročitao Blanchotov uvodni esej o čitanju, ali bi lepo uz ovaj načelni tekst legao njegov sjajan esej o Kafki. Paul de Man i Umberto Eco su mi uvek važni. Opsežan esej Jeffeyja Hartmana ‘‘Pismo kao duh“ je obradio razlike u tumačenju biblijskih spisa između jevrejskih i ranohrišćanskih egzegeza. Ovaj izvanredan ogled me je nagnao da otvorim nekoliko važnih referentnih knjiga da bih mogao da pratim autorovu misao. E, pa nikad nismo daleko od studentskih nedoumica.
Neki autori, poput Michela Foucaulta (njegov esej o pojmu parezija jedva da dodiruje proces i oblast čitanja) ušli su u knjigu jer je reč o kultnim ličnostima dekonstrukcije i sličnih radikalnih postupaka. Izvanredna knjiga, ali se pitam kako će se u njoj snaći oni čitaoci koji nisu prošli klasične filološke studije (od Biblije do Joycea i Becketa). Neka se snađu, ni meni nije baš lako.