Mediji su preživeli diktaturu ali ne i demokratiju

(Opaska uredništva Autografa: Donosimo ispovijest vrsnoga kolege, Vukašina Obradovića, predsjednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije koji je – ljudina!).

Prebirući po svojim uspomenama, otkrivam zapanjujuću rupu koja zjapi iz mog ranog detinjstva. Tek nekoliko prizora urezanih svešću deteta koje pokušava da se izbori sa prejakim naletima sveta odraslih.

Podstanarska soba u Ulici Petog kongresa, na samom početku Gornje čaršije, mračna i uvek hladna zbog betonskog poda. Nisu pomagali ni kartoni koje je moja majka Rada naređala ispod linoleuma. Ipak, tetka Kruna je živela tu, blizu. Kod nje sam provodio spokojne noći dok bi majka zarađivala za goli život u trećoj smeni Pamučnog kombinata ”Jumko“. Imala je tetka Kruna četvoro dece ali je često, na po ko zna koji put ponovljeno pitanje moje majke, znala da kaže: – Bože, Rado, kad ima za moje, biće i za njega.

Vukašin Obradović je rodjen 18. aprila 1962. u Vranju. Diplomirao je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Radio je u Politici Ekspres do 2004. kada daje otkaz zbog neslaganja sa uredjivačkom politikom. Osnivačje lokalnog nedeljnika Vranjske. Dobitnik je nagrada za novinarstvo “Jug Grizelj”, “Stanislav Staša Marinković”, “Dragoljub Stošić” i “Dušan Bogavac”. Misija OEBS izabrala je Obradovića 2009. za ličnost godine. Na čelu NUNS-a nalazi se od 2010. Oženjen je Veroslavom sa kojom ima ćerku Dunju i sina Vuka. Živi i radi na relaciji Vranje – Beograd

****

Leta sam provodio na selu, u obližnjem Korbevcu, kod babe i dede. Bezbrižni dani puni ljubavi prema prvom unuku. Više sam odmagao nego što sam pomagao, ali voleo sam da sa dedom provodim sate u svakodnevnim seoskim poslovima. Ipak, subota je bila poseban dan. U cik zore, deda i baba bi krenuli volovskim zapregama ka Vranju, na pijacu. Vraćali su se tek predveče sa neophodnim namirnicama. So i šećer obavezno, a za ostalo ako pretekne nešto para. Iščekivao sam ih sa dečjim nestrpljenjem. Deda bi na moj radoznali pogled odgovarao vadeći iz unutrašnjeg džepa bombone umotane u parče papira.

***

Vera A. Popovićje bila stroga učiteljica, neumoljiva kad je u pitanju učenje, a sa druge strane, blaga i nežna u susretu sa dečjim životima, krhkim i prepunim tajnama. Ona nas je zapravo uvodila u surovi svet odraslih što nije bilo ni lako ni jednostavno. Ne znam da li je zadovoljna ali, čini mi se, sudeći barem prema našoj generaciji, uspela je u svom naumu. Iz njenog IV1 OŠ ”Dositej Obradović“ mnogo je onih koji su postali bolji ljudi nego što su bili učenici.

****

Imao sam sreću i privilegiju da budem u izuzetnoj generaciji na Odsnovinarskom smeru Fakulteta političkih nauka. Dragan Štavljanin, Ljiljana Stojanović, Dragan Bisenić, Radovan Pantović, Violeta Rašković, Siniša Stojanović, Helena Goleš, Zoran Rakić, Slobodan Vučićević, Gordana Jocić, Žaklina Mijalković, Vesna Raos, Nada Knežević, Jelena Božović, Natalija Vidić… Nadahnuti, vredni, otvorenog uma, spremni i željni da se suoče sa društvenim izazovima koji su se početkom devedesetih tek pomaljali, stvarali su takvu atmosferu da je bilo pravo zadovoljstvo studirati.

***

Naravno, bilo je jako važno što smo preko puta sebe imali profesore koji su išli u suret nadolazećim promenama i zadovoljavali svaku našu znatiželju. U tome je prednjačila grupa mladih asistenata poput Ilije Vujačića, Čedomira Čupića, Snježane Milivojević, kao i profesori Milan Podunavac, Ratko Božović, Vukašin Pavlović. Oni su znali da prepoznaju našu ogromnu energiju i volju da se suočimo sa stvarnošću. Tada nismo ni sanjali da će baš naša generacija biti svedok istorije i preživeti prave tektonske poremećaje koji će umnogome odrediti naše živote.

****

Svoje prve tekstove objavio sam u NON-u, Novim omladinskim novinama. Pamtim razgovor sa Batrićem Jovanovićem, delegatom u Saveznoj skupštini, koji sam radio pod nesnosnom temperaturom. Tada ništa nije moglo da me spreči da završim tekst. A, tek, kako sam bio ponosan kada sam ugledao svoj potpis ispod intervjua… Objavljivao sam potom u Mladosti i novosadskom Stavu ali zapravo ozbiljnije sam počeo da se bavim novinarstvom u tadašnjem Studentu. Redakcija, na čelu sa Stevom Batićem, bila je smeštena u Balkanskoj ulici. Tu su još bili Miroslav Višić, Svetlana Vasović, Luka Mičeta, Steva Milovanović, Stevan Šićarov, Milenko Mihajlović, Vesna Raos, Milovan Brkić, Tatjana Ana Garotići mnogi drugi.

***

Gotovo godinu dana pisao sam za Student, uglavnom komentare. A, onda, samo dva meseca nakon svečane proslave 50 godina Studenta, održane u SKC-u, krenula je hajka na redakciju, zapravo na Miroslava Višića, koji je u međuvremenu postao v. d. glavnog urednika. Povod je bila naslovna strana Studenta objavljena uoči Dana mladosti 1987. godine. Uzalud je Višićobjašnjavao da je ”Noć vampira“, odnosno glogov kolac, stilizovani izraz umetnika Milenka Mihajlovića. Goran Trivan, tada predsednik UK SSO BU, ocenio je da je Višić ”moralno i politički nepodoban“!?

***

Na zajedničkoj sednici Univerzitetskog i Gradskog komiteta SK Višićje smenjen, redakcija raspuštena, a za novog glavnog i odgovornog urednika postavljen partijski aparatčik Šime Čičković, inače moj kolega sa fakulteta. Nikada više nisam ušao u prostorije Studenta.

Leta sam provodio na selu, u obližnjem Korbevcu, kod babe i dede. Bezbrižni dani puni ljubavi prema prvom unuku. Više sam odmagao nego što sam pomagao, ali voleo sam da sa dedom provodim sate u svakodnevnim seoskim poslovima. Ipak, subota je bila poseban dan. U cik zore, deda i baba bi krenuli volovskim zapregama ka Vranju, na pijacu. Vraćali su se tek predveče sa neophodnim namirnicama. So i šećer obavezno, a za ostalo ako pretekne nešto para. Iščekivao sam ih sa dečjim nestrpljenjem. Deda bi na moj radoznali pogled odgovarao vadeći iz unutrašnjeg džepa bombone umotane u parče papira

****

Nakon pauze od nekoliko meseci, koju sam iskoristio da završim fakultet, vratio sam se u Vranje da razmislim kuda ću i šta ću. Novinarstvo mi se, posle epizode sa Studentom, pomalo smučilo ali ubrzo, sredinom 1988. godine, prihvatio sam poziv svog kuma Svetozara Rakovića i ponovo sam u Beogradu. Nakon kratkog razgovora, naravno u “Grmeču”, sa Nebojšom Pešićem, urednikom u “Ekspresu”, počeo sam da radim u noćnom desku ovog lista.

***

Uporedo sa radom u noćnoj smeni počeo sam da objavljujem i ozbiljnije tekstove, pa sam prebačen na unutrašnjopolitičku rubriku. Pratio sam sindikat ali, po potrebi, pokrivao sam i druge sektore. Situacija u “Ekspresu”, međutim, postajala je sve užarenija. List je polako klizio ka Miloševićevom službenom glasniku, a ratne trube su sve glasnije odjekivale. Kad je i sindikat ispolitiziran, sklonio sam se u desk.

***

Poslednji moj kompromis sa “Ekspresom” bio je odlazak u Vranje za dopisnika. U jednom periodu, nas koji nismo želeli da učestvujemo u nacionalističkom talambasanju, ostavljali su na miru. A, onda, za urednika dopisničke dolazi Aleksandra Plavevski, proterana dopisnica “Ekspresa” iz Ljubljane, i počinje maltretiranje svih koji nisu bili na liniji miloševićevske ratne propagande. U takvoj situaciji, početkom 1994. godine, bez obzira na to što praktično ostajem na ulici, sa velikim olakšanjem dajem otkaz.

***

Iz današnje perspektive, nije postojao nijedan razuman razlog da te 1994. godine neko, i to u Vranju, Miloševićevom bastionu, osniva nezavisan medij. Vranjske su nastale, zapravo, kao plod inata i očaja, bunta i nemoći, želje da promenimo nešto u Vranju, ali i u svojim životima. Okupio sam istomišljenike, pokojnu Slađanu Veljković, Gorana M. Antića, Sašu Stojkovića, Nikolu Lazića, koji su želeli da postanu novinari i veću decembru pojavio se prvi broj. Ljudi su sa nevericom ali i primetnom bojaznošću čitali intervju sa Zoranom Đinđićem koji je preporučivao tužilaštvu da se pozabavi Draganom Simpo Tomićem, u to vreme nedodirljivim vladarom juga Srbije.

***

Vrlo brzo i mi u redakciji, ali i vlast, postali smo svesni šta se zapravo dogodilo jer Vranjske su postale mnogo više od običnih novina. U gradu sa nejakom opozicijom, bez nevladinog sektora i vidljivih oblika otpora neprikosnovenim socijalistima, Vranjske su iz nedelje u nedelju rušile osnovni postulat na kome je počivao Miloševićev režim – strah. Nema značajnijeg opozicionog lidera koji nije došao u Brankovu 10 gde su se nalazile naše skromne prostorije. Tu su stvarane stranke, nastao je UGS Nezavisnost, u redakciji je zasedao štab učeničkih protesta, jedno vreme i dopisništvo Naše Borbe, debatni klub, mesto gde su se okupljali svi koji su imali hrabrosti da se na bilo koji način deklarišu kao protivnici režima.

***

Nismo dugo čekali na odgovor. Osim što smo proglašeni ”stranim plaćenicima“ i ”domaćim izdajnicima“, zabranjeno je svim članovima SPS da daju izjave za naše novine, ostali smo i bez ono malo reklama, jedva smo pronašli štampariju, ljudi su sa strahom kupovali novine.

***

Redakcija Vranjskih je za sve ovo vreme tri puta obijana, meni su kola dva puta izlupana, dobijali smo u nekoliko navrata ozbiljne pretnje. Nikada nijedan počinilac nije uhvaćen.

***

Najmučnije od svega je bilo to što smo se osećali izopštenim. Odjednom postanete svesni da vas rođaci i komšije izbegavaju, školski drugovi prelaze na drugu stranu ulice, uplašeni roditelji sa nevericom pitaju da li je istina to što se priča o vama. Bili smo stranci u sopstvenom gradu.

****

U novembru 1997. godine, ”Vranjske“ su objavile intervju sa Slobodanom Mišićem Topom, srpskim dobrovoljcem, koji je u svojoj ispovesti priznao da je na hrvatskom i bosanskom ratištu ubio između 70 i 80 ljudi. On je, inače, u Vranju bio poznat kao čovek koji je u nekom smotuljku svojevremeno nosio i pokazivao odsečene ljudske uši. Došao je sam u redakciju uz objašnjenje da ne može više da izdrži i da želi da ispriča svima, kako je rekao, istinu o ratu.

Iz današnje perspektive, nije postojao nijedan razuman razlog da te 1994. godine neko, i to u Vranju, Miloševićevom bastionu, osniva nezavisan medij. Vranjske su nastale, zapravo, kao plod inata i očaja, bunta i nemoći, želje da promenimo nešto u Vranju, ali i u svojim životima. Okupio sam istomišljenike, pokojnu Slađanu Veljković, Gorana M. Antića, Sašu Stojkovića, Nikolu Lazića, koji su želeli da postanu novinari i veću decembru pojavio se prvi broj. Ljudi su sa nevericom ali i primetnom bojaznošću čitali intervju sa Zoranom Đinđićem koji je preporučivao tužilaštvu da se pozabavi Draganom Simpo Tomićem, u to vreme nedodirljivim vladarom juga Srbije

***

Mišićje šokirao srpsku javnost još nepripremljenu i da razmišlja o ratnim zločinima, a kolega Goran M. Antić, koautor intervjua, i ja završili smo u Državnoj bezbednosti nakon pomalo spektakularnog hapšenja Mišića u prostorijama redakcije. Višesatno ispitivanje, pokazaće se, bila je samo zanemarljiva neprijatnost. Danima su, posle objavljenog intervjua, oko redakcije paradirali Topovi saborci i protuve svih fela. Patriotizam se u Vranju tih dana merio pretnjama upućenim Antiću i meni.

***

Slobodan Mišić Top je pušten iz pritvora posle četiri meseca. Vlast nikada nije ispitala istinitost njegove priče o stravičnim zločinima.

****

”Pavković traži da te uhapse”, usplahireno me je upozorio jedan visoko pozicioniran socijalista, decembra 1999. godine, nakon što smo, jedini od svih medija, objavili izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava o položaju Albanaca na jugu Srbije tokom NATO bombardovanja.

Nisu me uhapsili ali većsutradan je stigla prijava Vojske Srbije po tadašnjem drakonskom Zakonu o informisanju. Ekspresno suđenje i kazna od 800.000 dinara.

***

U beogradskom Medija centru Sonja Biserko objašnjava našim advokatima Gradimiru Nalići i Nikoli Baroviću, koje je angažovao NUNS, da ne treba plaćati kaznu jer se time puni budžet i pomaže režim. Ostala je pri svom stavu i pored upozorenja da 200.000, oko 10.000 maraka, sa koliko sam kažnjen kao glavni i odgovorni urednik, može biti u roku od 24 časa pretvoreno u zatvorske dane. Na sreću, njeno mišljenje nisu delili Bane Čanak, Veran Matić, Goran Svilanović, znani i neznani ljudi koje je neumorno zivkala Goca Suša, tadašnja predsednica NUNS-a. Za svega nekoliko sati prikupljen je potreban novac. Ni sam nisam verovao kada je došla Lidija Mihajlović sa priznanicom o uplati kazne.

****

Dok je baka usplahireno govorila, omaleni dečačićje ćutke gledao u pod. Tek povremeno bi podigao glavu, uporno izbegavajući da me pogleda. Možda prvi put u novinarskoj karijeri bilo mi je zaista teško da bilo šta kažem ili pitam. Slušao sam netremice bakin, na trenutke, nepovezan govor. Pravila je kratke pauze uz rečenicu koju je stalno ponavljala:

– Ja imam samo njega!

***

Sreo sam ga nedavno u Vranju. Sada je već zreo momak. O Pahomiju nismo progovorili ni reč, kao i o godinama pakla koje je, zajedno sa još trojicom dečaka, preživeo vucarajući se od suda do suda. Na kraju, izmrcvareni i izmučeni, ostavljeni od svih, morali su sami da se izbore sa svojim traumama, strahovima, nepravdom.

Za sve nas, “slučaj Pahomije” je bio jedna od najvećih sramota srpskog pravosuđa. Za ovog momka i njegove drugare lična drama čije ožiljke nose i danas.

****

Jedne večeri, aprila 2010. godine, Dunja je došla neuobičajeno rano iz grada. Gotovo bez reči je ušla u svoju sobu. Naslutio sam da nešto nije u redu ali, pomislio sam, tinejdžerka ima pravo na svoje hirove. Veroslava je, ipak, otišla da proveri o čemu se radi i zatekla je uplakanu. Ispričala je, kroz suze, šta se desilo. Dok je stajala sa drugaricama, prišao joj je nepoznat mladići rekao:

Najmučnije od svega je bilo to što smo se osećali izopštenim. Odjednom postanete svesni da vas rođaci i komšije izbegavaju, školski drugovi prelaze na drugu stranu ulice, uplašeni roditelji sa nevericom pitaju da li je istina to što se priča o vama. Bili smo stranci u sopstvenom gradu

– Roknućemo ti tatu!

***

A, onda je i Vuk, moj mlađi sin, valjda pod uticajem Dunjine priče, progovorio. Jedan lokalni krimos je zaustavio svoj džip i sasvim lagano, nekoliko stotina metara, vozio paralelno sa Vukom i njegovim društvom.

***

U to vreme mi smo uveliko objavljivali seriju tekstova o poslovima u Vranju ogranka čuvene Kekine grupe, kriminalnog ganga sa Novog Beograda i zato sam prijavio sve policiji ali nisam prihvatio lično obezbeđenje. Rekao sam im da ne treba da štite mene, već moju decu.

Dunja i Vuk, na sreću, nisu imali većih neprijatnosti, ali nikada nisam uspeo da ih zaštitim u potpunosti. Često su morali da plaćaju visoku cenu posla kojim se bavim. I ako se zbog nečega kajem, danas posle 30 godina u novinarstvu, to je što sam svesno ili nesvesno izlagao svoju porodicu raznim neugodnostima.

****

Nezavisno udruženje novinara Srbije je od osnivanja bilo neka vrsta mog profesionalnog oslonca, uporišne tačke. Taj odnos je obostrano bio prožet uvažavanjem, podrškom, poštovanjem. I zato za mene NUNS nikada nije bio samo profesionalna, esnafska organizacija, već simbol. Simbol borbe za demokratiju, vere u drugačije novinarstvo, znak da si na pravoj strani barikada, u društvu onih koji su svih ovih godina čuvali čast i dostojanstvo profesije.

***

Nažalost, novinarstvo danas doživljava sunovrat čije posledice oseća svako ko se bavi ovim poslom. Uplašeni, mizerno plaćeni, pritisnuti sve dominantnijom tabloidizacijom, novinari su gurnuti na marginu društva. Na njihovo mesto dolaze propagandisti, držači mikrofona, partijski glasnogovornici, spremni da bez pogovora izvršavaju i najbezumnije naloge, vode hajke, tuže, sude i presuđuju.

***

Ne bih da budem nepravedan. Krah srpskog novinarstva je počeo 6. oktobra 2000. godine, dolaskom “naših” na vlast. Nedostatak svesti o javnosti kao “četvrtom stubu demokratije” doveo je do toga da su se novinari umesto savesti društva, glasa građana, pretvarali polako u prirepak ove ili one vlasti, sredstvo da se dodje i ostane na pijedestalu moći.

I tako smo stigli tu gde jesmo. Mediji su preživeli diktaturu ali ne i demokratiju.

O sagovorniku

Vukašin Obradović je rodjen 18. aprila 1962. u Vranju. Diplomirao je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Radio je u Politici Ekspres do 2004. kada daje otkaz zbog neslaganja sa uredjivačkom politikom. Osnivačje lokalnog nedeljnika Vranjske. Dobitnik je nagrada za novinarstvo “Jug Grizelj”, “Stanislav Staša Marinković”, “Dragoljub Stošić” i “Dušan Bogavac”. Misija OEBS izabrala je Obradovića 2009. za ličnost godine. Na čelu NUNS-a nalazi se od 2010. Oženjen je Veroslavom sa kojom ima ćerku Dunju i sina Vuka. Živi i radi na relaciji Vranje – Beograd.

U to vreme mi smo uveliko objavljivali seriju tekstova o poslovima u Vranju ogranka čuvene Kekine grupe, kriminalnog ganga sa Novog Beograda i zato sam prijavio sve policiji ali nisam prihvatio lično obezbeđenje. Rekao sam im da ne treba da štite mene, već moju decu. Dunja i Vuk, na sreću, nisu imali većih neprijatnosti, ali nikada nisam uspeo da ih zaštitim u potpunosti. Često su morali da plaćaju visoku cenu posla kojim se bavim. I ako se zbog nečega kajem, danas posle 30 godina u novinarstvu, to je što sam svesno ili nesvesno izlagao svoju porodicu raznim neugodnostima

Ispovest Topa

U novembru 1997. Vranjske su objavile intervju sa Slobodanom Mišićem Topom, srpskim dobrovoljcem, koji je u svojoj ispovesti priznao da je na hrvatskom i bosanskom ratištu ubio izmedju 70 i 80 ljudi. On je, inače, u Vranju bio poznat kao čovek koji je u nekom smotuljku svojevremeno nosio i pokazivao odsečene ljudske uši. Došao je sam u redakciju uz objašnjenje da ne može više da izdrži i da želi da ispriča svima, kako je rekao, istinu o ratu. Mišić je šokirao srpsku javnost još nepripremljenu i da razmišlja o ratnim zločinima. Kolega Goran M. Antići ja završili smo u Državnoj bezbednosti nakon pomalo spektakularnog hapšenja Mišića u prostorijama redakcije. Višesatno ispitivanje, pokazaće se, bilo je samo zanemarljiva neprijatnost. Danima su posle objavljenog intervjua, oko redakcije paradirali Topovi saborci i protuve svih fela. Patriotizam se u Vranju tih dana merio pretnjama upućenim Antiću i meni.

Obijanja redakcije, lupanje kola

Redakcija Vranjskih je za sve ovo vreme tri puta obijana, meni su kola dva puta izlupana, dobijali smo u nekoliko navrata ozbiljne pretnje. Nikada nijedan počinilac nije uhvaćen.

(Prenosimo iz beogradskog lista Danas)

    •  Potraga 2-2
    •  Potraga 1-2

> Svi tekstovi ovog autora