Osmi mart u znaku sveopšte rusofobije i potrage za jodom

Dok polako počinjemo sa sveopštom rusofobijom, uz manično traženje kalijum jodida koji bismo gutali ”na svoju ruku” (a kako drugačije), možda je bitno osvrnuti se da nam ide onaj čuveni datum.

– Šta je 14. februara?

– 8. mart!

Daleke 1857. godine, u Njujorku, baš 8. marta žene su započele štrajk u fabrikama tekstila zahtevajući bolje uslove rada. Uz višegodišnje proteste, često uz primenu sile od strane policije, važan datum je 1908. godina i kada je 15.000 žena tražilo kraće radno vreme, bolju platu, ali i pravo glasa. Godinu dana kasnije nešto što se imenovalo Socijalistička partija Amerike (kako zvuči neprirodno) proglasila je prvi Nacionalni dan žena.

Na Međunarodnoj konferenciji žena u Kopenhagenu (1910.), na kojoj je prisustvovalo stotinu žena iz 17 zemalja, Klara Cetkin predložila je da se ustanovi Međunarodni praznik žena.

Za vreme trajanja Prvog svetskog rata (1917.), nakon organizovanog štrajka, Ruskinje (eto ti ga na) tražile su ”hleba i mira”. Posle nekoliko dana i sam car je abdicirao, a privremena vlada ženama je dala pravo glasa. Datum održanog štrajka je 23. februar po julijanskom kalendaru, što je 8. mart po gregorijanskom, i taj dan slavimo i danas.

U nekadašnjoj zajedničkoj zemlji, čije ime i ne spominjemo, ali čiji naziv nam se nalazi i u samom Ustavu, ovaj praznik odnosio se na sindikalno organizovane manifestacije, u narodu poznatije kao ”terevenke”, a možda najbolje opisane u seriji koja je trebala da pomogne da se ipak u krvi ne raziđemo ”Bolji život”.

Živadinka Žarka Žikić (Radmila Savićević), čuvena daktilografkinja koja vreme provodi nabadajući dupla slova i heklajući uz grejalicu s jednim rebrom i rešoom za kafu, u nekakvom socijalističkom preduzeću, svom šefu Gigi Moravcu (Marko Nikolić) govori da neće nikakve šlajpike (novčanike) od teleće kože u koji može da stane čekić od dva miliona već da ona ide u Trst.

”Mi idemo u Trst! Većina i to dvotrećinska većina! Uzimamo dva dana i ćao ragaci, a vi drugovi da odrešite sindikalnu kesu”.

To bi bio, nekakav, presek onoga šta se slavilo i kako se slavilo u nešto emancipovanijim delovima zemlje o kojoj više ne govorimo zanemarujući svu onu socijalnu reprodukciju koja tada, kao i sada, poput stalnog samara (samar – prenosi pritisak tereta na kičmu i rebra tovarnih životinja) žene dobijaju u zalog pri svom rođenju.

Ako se udubimo, poput bacanja u ambis onih ogromnih ruskih rupa u Sibiru, iznad kojih helikopteri ni ne lete od straha da ih ne usisa u rupu, vidimo da je reprodukcija života osnovna pretpostavka ljudske istorije i da je polazna točka svakog društvenog fenomena.

Uz to dodajmo odnos reprodukcije radne snage i kapitala, te začarani krug konzumerizma koji je postao prioritet koji nas određuje te sa kojim se ponosimo.

Ukoliko gledamo da se savremeni radnik svakodnevno hrani, oblači i kako ume i zna vodi ljubav (ovo je večiti izvor svih frustracija, nerešeni odnosi verbalizovane potrebe), da bi ”baja” mogao da zgrne avione i kamione neko mora da ga opegla, očisti kuću, skuva mu ručak (nikad isti pasulj kao što kuva njegova mama), ali i da ga seksualno zadovolji.

Međutim taj rad, koji se obavlja negde pre i nakon onih čuvenih od 9 do 17 sati, smatra se da nije deo reproduktivnog rada.

Čuveni poslovi u kući, za koji ako nećete vi da ih obavljate nekoga ćete za to morati da platite, obično po satu, što znači da je u našim porodičnim odnosima takav rad uzet zdravo za gotovo, podrazumeva se da je sastavni deo života svake žene uz njen rad od 9 do 17 sati.

U prošlome veku ovakav rad, koji je prepoznat na nivou ”lepo si oribala kuću i oprala zavese”, više se vezivao za feudalizam nego kapitalizam jer se kosio sa industrijalizacijom i modernizacijom (olakšavanje nepotrebnog gubitka energije na fizički rad).

Da prevedemo na ovaj naš jezik, koji je isti a nije isti, koji je razumljiv a nerazumno ga tumačimo, socijalna reprodukcija bi bila marginalizovanje vrednosti nečijeg rada, onog koji se svakodnevno obavlja ali se ne podrazumeva i nije plaćen, te u sistemu reprodukcije nekakvog obrtanja kapitala biva prepoznat koliko i zvezda Severnjača golim okom iz šume po snežnom danu.

Dok traje vojna agresija Rusije na suverenu Ukrajinu (ne i ruskog naroda na ukrajinski narod) iznova se čini važnim ne praviti zalihe hrane i lekova (penzioneri u Srbiji jako vole da sakupljaju besplatne novine) jer time pravite dizbalans neke namirnice ili leka koji su nužniji nekom drugom. To se odnosi i na kalijum jodid.

Uzimanje ovih tableta, bez da vam je to neko i prepisao (upoznao vas sa nuspojavama) može da izazove različite poremećaje poput nepravilnog rada štitne žlezde – hipotireoze, hipertireoze ili blokade rada štitne žlezde uz kojekakve alergijske reakcije.

Jer, po svoj statistici, usled zemljotresa ljudi najviše umiru od srčanog udara i iskakanjem kroz prozore i terase. Nema potrebe da uništite zdravlje, ili napravite ono najgore, jer ste bili lakomisleni i niste slušali savete onih koji su nam bitni po potrebi i onda kada ne radi internet (doktori).

Srećan osmi mart!

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora