novinarstvo s potpisom
U novom američkom filmu sa desetostrukom nominacijom za Oskara ‘‘American Hustle“, kod nas nešto slobodnije prevedeno kao ‘‘Američka prevara“, glavni zaplet je u tome što prevaranti podmitljivom gradonačelniku i nekolicini senatora podmeću lažnog šeika iz Abu Dabia kao budućeg velikog investitora i zajmodavca. Svako ko je odgledao ovaj film morao je imati direktnu asocijaciju na srpsku situaciju gde se takođe očekuje i uveliko najavljuje dolazak šeika iz Abu Dabija koji će, kako nas uveravaju mediji i političari, spasti srpsku ekonomiju i poljoprivredu i dati više milijardi kredita. Ne daj Bože, da upoređujemo te dve situacije, ovu iz filma i ovu iz srpske stvarnosti. Ali sličnosti se nekako same nameću.
Famozni šeik navodno donosi gomile svežeg deviznog novca i nekim drugim državama bivše Jugoslavije koje tonu u dugovima, i u sve bezizlaznijoj ekonomskoj situaciji, pred pretnjom socijalnih nemira od armije nezadovoljnih, gladnih i nezaposlenih. Svako čeka svoga šeika. jer je očevidno da nas iz tako silnih, opipljivih i nerešivih problema i nevolja može izvući samo istinsko čudo, odnosno neki veliki dobrotvor i parajlija kome je stalo do naše sreće i blagostanja i koji ne zna šta bi drugo mogao da učini sa novcem koga ima na pretek.
No, da ne grešim dušu. Možda u ovom našem, stvarnom životu za razliku od filmske fikcije takav šeik dobročinitelj zaista postoji. Možda upravo kreće iz udaljenog Abu Dabija sa punom vrećom para za svoje osiromašene, nove i drage prijatelje. Iako izvesno nespokojstvo u ovu lepu priču unosi detalj da je i američka fikcija zasnovana na istinitoj priči. Ali, u šta ćemo verovati ako ne u bolju, lepšu i srećniju budućnost. U čudo. Koje dolazi sa šeikom iz Abu Dabija.
Drugo čudo koje se ovih dana dogodilo u Srbiji jeste otkrivanje ubica novinara Slavka Ćuruvije posle četrnaest godina istrage. Mada, kada se malo detaljnije analizira, i nije baš neko čudo. Još 1992. godine dobroobavešteni političar sa jakim vezama u policijskim krugovima, sada haški zatočenik Vojislav Šešelj, već je tada otkrio ime ubice. Ovoga puta glavni svedok, gle podudarnosti, opet je jedan zatvorenik, čuveni Legija.
Šta je Legija tako dugo čekao da progovori? Kao i više puta ranije udovica Slavka Ćuruvije negira da optuženi za ubistvo odgovara opisu ubice. Nedoumice koje su postojale svih ovih godina ipak ostaju. Ono što je novo to je iskrena i po prvi put javna izjava prvog potpredsednika vlade kako je ubistvo novinara Slavka Ćuruvije državno ubistvo. Ubistvo koje je država organizovala i izvršila. Ipak, na jedno važno pitanje još nema odogvora: ko je bio naručilac.
Sve sumnje vode u jednom pravcu.
Ali ako država pokazuje rešenost da zatvori dosije o likvidacijama novinara, ostaje mnogo toga što ne sme ostati nedorečeno ili izgubljeno u magli devedesetih godina. Pitanje je koliko će se tu ići do kraja i ko od toga može imati koristi. Vreme u kojem je stradao Ćuruvija bilo je vreme represija nad medijima, otpuštanja nepodobnih iz Radio televizije Beograd, huškačke ratne retorike. Za to niko nije odgovarao. Na čelu Ministarstva informisanja bio je sadašnji potpredsednik Vlade.
Čini se da je svima oprošteno, pa i takvima ‘‘kapitalcima“ kao što je Milorad Vučelić, naredbodavac i izvršitelj u ključnim medijskim kampanjama koje su svoj pravi odjek dobijale na ‘‘poljima smrti“, koji je bio optuživan, ali nikada procesuiran, uz sve ostalo i za razne oblike šverca i milionske račune u stranim bankama. Možda je objašnjenje za tu vrstu neefikasnosti pravosuđa upravo u činjenici da su nekadašnji partijski drugovi spomenutog medijskog glodura i danas na vlasti, kao što su bili u ono vreme.
Sve u svemu, poruka je jasna: Dobrodošao je šeik iz Abu Dabija kao i svako drugi ko može u bilo čemu pomoći da se u ovoj zemlji krene sa mrtve tačke, da se pokrene ekonomija, da se bolje živi, da ima što više zaposlenih, da niko ne strepi kako će preživeti sledeći dan. Ali nijedan šeik ne može učiniti ono što moramo učiniti sami. A to je da se spozna popuna istinu o našim zabludama, o pojedinačnoj krivici svakog onog ko je podržavao lošu politiku i loše političare.
Da li je to moguće? Mnogi se u ovom dugogodišnjem mračnom igrokazu pojavljuju u ulozi dvostrukih ličnosti. Nekadašnji saučesnici a sadašnji pokajnici. Nedostaje potpuni diskontinuitet sa državom koja je bila sponzor i pokrovitelj zločina.
Tajne službe još uvek kriju svoje mračne tajne, njihove plaćene ubice još se ponegde nazivaju patriotama i rodoljubima. Još se razmeću svojim ‘‘podvizima“ na raznim, veoma gledanim televizijskim mrežama. A političari na čelu političkih partija koje su u nedavnoj lošoj prošlosti vodile zemlju i ponovo je vode, nekada protiv Evrope, a sada najevropljani, nisu temeljito okajali svoju krivicu, nisu sasvim i bez ostatka shvatili da njihovo odricanje od te prošlosti mora biti nedvosmisleno, potpuno i iskreno.
Ovako, sve je zastalo na pola puta, kao što se po običaju ovde, kod nas, nijedan posao ne obavi do kraja.
Zalud onda šeik iz Abu Dabija, stvarni ili onaj filmski, zalud probuđena nada u promene ako su one samo retorske i virtuelne. Dok se sami sa sobom ne razjasnimo, sa svojim najvećim i najstrašnijim zabludama, stajaćemo u mestu ili kliziti unazad, bez moći da se zaustavimo.
Živećemo i dalje u laži, samobmanjivanju. Svakoj istinskoj, suštinskoj obnovi mora da prethodi moralna obnova. A do nje se ne može doći bez preispitivanja sopstvene uloge i sopstvenog doprinosa u dubokom moralnom i civilizacijskom padu. To je težak i složen put na koji se još nije ozbiljno zakoračilo.