Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (8)

Zaključak

Analiza odnosa nadbiskupa Stepinca i vlasti u NDH pokazuje da su RKC i njeni prvosveštenici bili jedan od autoriteta na koje se ustaška država oslanjala i koji su imali svoje nezamenljivo mesto u sistemu vlasti.

Neosporno je da je nadbiskup Stepinac imao vrlo naglašen moralni autoritet i veliki uticaj na vlasti NDH. To je svakako bio glavni razlog da mu hrvatski vođa Pavelić uoči sloma države i povlačenja iz zemlje ponudi prerogative vlasti, što je Stepinac odbio. I iz toga može da se vidi kakav je položaj u NDH imao nadbiskup Stepinac kao prvi čovek hijerarhije RKC.

Istovremeno, to govori i o položaju same Crkve u državi koja je sebe identifikovala kao katoličku. Važno je istaći ovu ključnu činjenicu obzirom na pitanje proglašenja nadbiskupa, odnosno kardinala, Stepinca za sveca.

Treba imati na umu već ustanovljenu praksu i kriterijume koje je RKC ustanovila da bi neko bio proglašen za sveca za delovanje u periodu Drugog svetskog rata. To omogućava da se izvrše poređenja pojedinih ličnosti i njihovih postupaka u istom istorijskom periodu.

Stoga prvo treba razmotriti slučaj Svetog Maksimilijana Kolbea (Maximilian Maria Kolbe), poljskog franjevačkog redovnika, koji je ubijen u koncentracionom logoru Aušvic.

On je uhapšen od nemačkih nacističkih okupacionih vlasti u Poljskoj i krajem maja 1941.i interniran u Aušvicu. Posle bekstva jednog zatočenika iz barake u kojoj je bio i Kolbe, komanda logora je naredila zatvaranje 10 zatočenika koji su osuđeni na smrt od gladi. Jedan od izabranih zatočenika, Francišek Gajovniček (Franciszek Gajowniczek)  je glasno zavapio šta će biti sa njegovom ženom i decom. Iz stroja zatočenika se javio otac Kolbe ponudivši se da zameni ovog čoveka. To je prihvaćeno i Kolbe je sa ostalima zatočen i ostavljen da umre od gladi.

Treba postaviti pitanje: Da li je nadbiskup Stepinac zbog svog delovanja bio izložen opasnosti, napose smrtnoj opasnosti i da li se njegovo delovanje može staviti u isti red sa delovanjem Svetog Maksimiljijana Kolbea?

Posle tri nedelje gladovanja samo on je još bio u životu. Kolbe je usmrćen injekcijom 14. avgusta 1941. i spaljen u krematorijumu. Papa Pavle VI. je 1971. oca Kolbea proglasio blaženim, a papa Jovan Pavle II. ga je proglasio svetim 10. oktobra 1982. (Biografija Maksimilijana Kolbea: (pregled ostvaren 23. novembra 2015).

Na osnovu izloženog slučaja, jasno je da Sveta Stolica smatra da je neophodan uslov da bi neko bio proglašen za sveca za svoje delovanja u vreme Drugog svetskog rata to da učini najveću žrtvu i položi život za drugoga. Kada se radi o delovanju oca Maksimilijana Kolbea to je neosporno bio slučaj.

Kolbe je pripadao progonjenoj crkvenoj organizaciji u uništenoj i okupiranoj zemlji i bio je jedan od brojnih pripadnika rimokatoličkog klera koji su svoje rodoljublje platili životom.

Treba postaviti pitanje: Da li je nadbiskup Stepinac zbog svog delovanja bio izložen opasnosti, napose smrtnoj opasnosti i da li se njegovo delovanje može staviti u isti red sa delovanjem Svetog Maksimiljijana Kolbea?

Iako se radi o pripadanju istoj crkvenoj organizaciji, RKC, položaj nadbiskupa Stepinca i Crkve koju je predstavljao bili su radikalno drugačiji od položaja Crkve i samog Kolbea.

Stepinac je bio najistaknutiji predstavnik Rimokatoličke crkve u jednoj novoproglašenoj nezavisnoj zemlji, koja je ideološki i politički bila sastavni deo ”Novog evropskog poretka” pod dominacijom nacističke Nemačke. U njoj je Crkva imala istaknuto i nezamenljivo mesto i on ju je do kraja rata podržavao svojim moralnim autoritetom.

I pored neospornog humanog zalaganja nadbiskupa za mnoge progonjene i povremenog  javnog osporavanja ideoloških osnova režima, odgovor na navedena pitanja mora biti negativan.

Treba imati u vidu i praksu dodele priznanja Pravednika među narodima, koju za spasavanje Jevreja u Holokaustu dodeljuju izraelska vlada i Yad Vashem. Za dodelu ovog priznanja neophodan uslov je da je neko činom spasavanja dovodio u opasnost svoj život. Predlozi da se nadbiskupu Stepincu za njegove intervencije u korist Jevreja tokom Holokausta u NDH dodeli priznanje Pravednika mađu narodima su odbijeni upravo s obrazloženjem da time nije dovodio u opasnost svoj život.

***

SAŽETAK

Milan Koljanin, Nadbiskup Stepinac i vlasti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj

Bez svih relevantnih istorijskih izvora, pre svega službenih izvora Rimokatoličke crkve (RKC) ne može se u potpunosti naučno osvetliti pitanje istorijske uloge hrvatskog metropolite nadbiskupa Alojzija Stepinca ni njegovog odnosa prema vlastima Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Pri tome se delovanje nadbiskupa ne može razumeti bez potpunijeg sagledavanja uloge RKC i Vatikana, posebno pape Pija XII u vreme Drugog svetskog rata.

Rimokatolička crkva u Jugoslaviji nije bila zadovoljna svojim položajem i bila je veliki protivnik liberalnih načela na kojima je ona bila organizovana. Posle dolaska Stepinca na mesto zagrebačkog nadbiskupa i hrvatskog metropolite ojačala je klerikalna kritika jugoslovenske države. Na odnos Vatikana i rimokatoličke hijerarhije prema jugoslovenskoj državi izrazito negativno je delovalo odbacivanje konkordata u Beogradu jula 1937.

Najvažniji oslonac u zemlji ustaška teroristička organizacija Ante Pavelića stvorena u Italiji 1932. je imala u klerikalnim krugovima, u masovnim katoličkim organizacijama, obrazovnim i kulturnim ustanovama, uz ostalo i na zagrebačkom univerzitetu.

Nadbiskup Stepinac je istupao kao zaštitnik hrvatskog naroda od zla komunizma i nemorala koji on donosi, smatrajući da ne uživa podršku države. Posle državnog udara 27. marta 1941. u Beogradu nadbiskup Stepinac je smatrao da je većina Hrvata, ako ne i svi, za to da se otcepe od Srba.

Tokom agresije Nemačke i Italije na Kraljevinu Jugoslaviju rimokatolički sveštenici su učestvovali u napadima na vojsku, zarobljavanju i razoružavanju njenih pripadnika. Najviša hijerarhija RKC na čelu sa nadbiskupom Stepincem je odmah podržala državu proglašenu 10. aprila 1941. U tome je inicijativu i glavnu ulogu imao nadbiskup Stepinac.

Odmah po imenovanju hrvatske vlade 16. aprila 1941. nadbiskup Stepinac je posetio poglavnika Pavelića i zaželeo mu ”Božji blagoslov u radu”. Novostvorena država je imala preku potrebu da učvrsti međunarodni položaj u okviru ”Nove Evrope” u čemu je odmah dobila podršku nadbiskupa Stepinca. On je posredovao u uspostavljanju kontakta sa Vatikanom i založio se da Sveta Stolica prizna NDH.

Iako je formalno bila u uticajnoj (političkoj i ideološkoj) sferi fašističke Italije, NDH je po svom uređenju i spoljnopolitičkom položaju bila mnogo bliža nacionalsocijalističkom Trećem rajhu.

Jedan od izabranih zatočenika, Francišek Gajovniček (Franciszek Gajowniczek)  je glasno zavapio šta će biti sa njegovom ženom i decom. Iz stroja zatočenika se javio otac Kolbe ponudivši se da zameni ovog čoveka. To je prihvaćeno i Kolbe je sa ostalima zatočen i ostavljen da umre od gladi. Posle tri nedelje gladovanja samo on je još bio u životu. Kolbe je usmrćen injekcijom 14. avgusta 1941. i spaljen u krematorijumu

Masovni progoni, uništenje celih nacionalnih i/ili verskih grupa, organizovanje represivne mreže oličene u koncentracionim logorima i logorima uništenja, to su neke od osnovnih sličnosti nacionalsocijalističke (nacističke) i ustaške države.

Rimokatolička hijerarhija, parohijsko sveštenstvo, monaški redovi, među njima posebno franjevci su sledili poziv svog duhovnog pastira. Kao i u celokupnoj ostaloj štampi, i u katoličkoj su za najveće neprijatelje hrvatskog naroda proglašeni Srbi, za njima i ostali neprijatelji ”Nove Evrope” i pozivalo se na nemilosrdni obračun sa njima.

Sveštenici su stvarali ustaške organizacije u pojedinim mestima, formirali prve ustaške jedinice ili su bili poverenici za određene oblasti, podstrekavali zločine protiv Srba, a neki su i učestvovali u njima.

Uporedo sa zakonima uperenim protiv Srba, donesen je niz antijevrejskih zakona po ugladu na slične zakone u nacističkoj Nemačkoj. Od druge polovine juna 1941. počelo je i masovno interniranje Jevreja u logore.

U svom delovanju nadbiskup Stepinac je imao punu podršku Svete Stolice i njenog predstavnika u NDH. Nadbiskup je bio uveren da je velika, nezavisna hrvatska država pogodan institucionalni okvir za ostvarenje tih ciljeva bez obzira na cenu u ljudskim životima i razaranjima kojima je plaćeno njihovo ostvarivanje.

Na udaru sistematskog državnog terora našli su se pre svega Srbi i Srpska pravoslavna crkva, sa njima i Jevreji, Romi i politički protivnici, pre svega komunisti i demokratski orjentisani Hrvati.

Sve to odvijalo se pred očima i uz punu podršku i učešće sveštenstva i organizacije RKC i samog nadbiskupa Stepinca.

Važno je istaći da je on učestvovao i u iniciranju nekih važnih dalekosežnih odluka, koje su se uklapale u strateške ciljeve RKC,  ustaške države, ujedno i u planove o ”etničkoj reorganizaciji” Evrope koju je sprovodila nacistička Nemačka.

Ne dovodeći u pitanje celi niz represivnih zakona i naredbi, koje je pratila mnogo surovija praksa, nadbiskup Stepinac se zalagao samo za to da se oni sprovode na čovečan način.

On nije dovodio u pitanje kompetencije države da donosi makar i najrepresivnije zakone, nego je samo tražio da se oni sprovode na human način.

Ostaje nejasno kako su sistematske mere državnog terora mogle da se sprovode na human način i nadbiskup je toga morao da bude svestan.

To je proizlazilo iz njegovog osnovnog stava da je stvorena velika hrvatska država i da ona ima pravo i dužnost da donosi zakone koje valja poštovati jer, po njegovom mišljenju, deluje u interesu hrvatskog naroda i same RKC.

Nadbiskup se pri tome nije obazirao na činjenicu da je ta država stvorena agresijom osovinskih sila na Kraljevinu Jugoslaviju, da je organizovana na principima i u okviru ”Novog evropskog poretka”, odnosno na totalitarnima nečelima, na verskoj i nacionalnoj netrpeljivosti i masovnoj represiji i uništenju diskriminisanih grupa.

Povremene intervencije za progonjene Srbe i Jevreje izložene genocidu, pre svega za one koji su prešli na rimokatoličku veru i zakasnelo povremeno javno osporavanje ideoloških načela na kojima su vršeni progoni nikada nisu ozbiljnije dovodili u pitanje podršku nadbiskupa Stepinca i Rimokatoličke crkve ustaškoj državi do samog kraja njenog postojanja.

Nadbiskup Stepinac je imao vrlo naglašen moralni autoritet i veliki uticaj na vlasti NDH. To je svakako bio glavni razlog da mu hrvatski vođa Pavelić uoči sloma države i povlačenja iz zemlje ponudi prerogative vlasti, što je Stepinac odbio.

Kada se razmatra pitanje kanonizacije nadbiskupa, odnosno kardinala Stepinca treba imati na umu već ustanovljenu praksu i kriterijume RKC da bi neko bio proglašen za sveca za delovanje u periodu Drugog svetskog rata.

Na osnovu razmatranja kanonizacije oca Maksimilijana Kolbea 1982. jasno je da Sveta Stolica smatra da je neophodan uslov za kanonizaciju u tom periodu to da učini najveću žrtvu i položi život za drugoga.

Stepinac je bio najistaknutiji predstavnik Rimokatoličke crkve u jednoj novoproglašenoj nezavisnoj zemlji, koja je ideološki i politički bila sastavni deo ”Novog evropskog poretka” pod dominacijom nacističke Nemačke. U njoj je Crkva imala istaknuto i nezamenljivo mesto i on ju je do kraja rata podržavao svojim moralnim autoritetom

Postavlja se pitanje da li je nadbiskup Stepinac zbog svog delovanja bio izložen opasnosti, napose smrtnoj opasnosti i da li se njegovo delovanje može staviti u isti red sa delovanjem Svetog Maksimiljijana Kolbea?  Iako se radi o pripadanju istoj crkvenoj organizaciji, RKC, položaj nadbiskupa Stepinca i Crkve koju je predstavljao bili su radikalno drugačiji od položaja Crkve i samog Kolbea.

Stepinac je bio najistaknutiji predstavnik RKC u jednoj novoproglašenoj nezavisnoj zemlji, koja je ideološki i politički bila sastavi deo ”Novog evropskog poretka” pod dominacijom nacističke Nemačke, u kojoj je Crkva imala istaknuto i nezamenljivo mesto i koju je on do kraja rata podržavao svojim moralnim autoritetom.

Kolbe je pripadao progonjenoj crkvenoj organizaciji u uništenoj i okupiranoj zemlji i bio je jedan od brojnih pripadnika rimokatoličkog klera koji su svoje rodoljublje  platili životom.

I pored neospornog humanog zalaganja nadbiskupa za mnoge progonjene i povremenog javnog osporavanja ideoloških osnova režima, odgovor na navedena pitanja mora biti negativan.

Treba imati u vidu i praksu izraelske vlade u dodeli priznanja Pravednika među narodima. Predlozi da se nadbiskupu Stepincu za njegove intervencije u korist Jevreja tokokom Holokausta u NDH dodeli ovo priznanje su odbijeni s obrazloženjem da on time nije dovodio u opasnost svoj život.

***

KLJUČNE REČI: Alojzije Stepinac, Rimokatolička crkva, Sveta Stolica, klerikalizam, Drugi svetski rat, Kraljevina Jugoslavija, Nezavisna Država Hrvatska, politika uništenja Srba, Jevreja i Roma, Srpska pravoslavna crkva, Maksimilijan Kolbe.

***

IZVORI I LITERATURA

ARHIVSKI I OBJAVLJENI IZVORI

Arhiv Jugoslavije, Beograd, fondovi: Centralni Presbiro (38); Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije pri Svetoj Stolici (372), Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (110).

Vojni arhiv, Beograd, fond NDH; NAV, T-501.

Muzej žrtava genocida, Beograd, zaostavština Petra Drakulića.

Actes et documentes du Saint Siege relatifs a la seconde guerre mondiale, vol. 9, Le Saint Siege et les victimes de la guerre, janvier 1943-decembre 1943, Citta del Vaticano, Libreria Editrice Vaticana, 1975.

Ljubo BOBAN, Hrvatska u arhivima izbjegličke vlade1941-1943. Izvještaji informatora o prilikama u Hrvatskoj, Zagreb, 1985.

Dnevnik Diane Budisavljević 1941.-1945,  Zagreb-Jasenovac 2003.

Fontes, izvori za hrvatsku povijest, 2, Zagreb, 1996.

Josip HORVAT, Živjeti u Hrvatskoj (1900-1941). (Zapisi iz nepovrata), Zagreb, 1984.

Joža HORVAT, Zdenko ŠTAMBUK (redigirali i izdali), Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, Zagreb, 1946.

HILGRUBER, Andreas (Hrsg.): Staatsmänner und Diplomaten bei Hitler. Vertrauliche Aufzeichnungen üeber Unterredungen mit Vertretern des Auslands 1931-1941, Frankfurt am Main, Bernard und Graefe Verlag, 1967.

Antun MILETIĆ, Koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945. Dokumenta, knjiga I, Beograd-Jasenovac, 1986.

Isti, Koncentracioni logor Jasenovac. Dokumenta, knj. II, Beograd-Jasenovac, 1986.

Milan STANIĆ (urednik i izdavač), Suđenje Lisaku, Stepincu, Šaliću i družini, ustaško-križarsim zločincima i njihovim pomagačima, Zagreb 1946.

Vjestnik, Ministarstvo oružanih snaga-osobni poslovi, naredbe, Zagreb, 1942, 1943.

Zbornik zakona i naredaba Nezavisne Države Hrvatske, izdaje Ministarstvo pravosuđa i bogoštovlja, godina 1941. godište I, Zagreb, b. g.

Zločini na jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu. Zbornik dokumenata, tom I, Zločini nezavisne Država Hrvatske 1941-1945, Beograd, 1993.

PERIODIKA: Hrvatska straža (Zagreb), Politika (Beograd), Danas (Zagreb), Židov (Zagreb), Pravda (Beograd), Hrvatski narod (Zagreb), Nedjelja (Zagreb), Katolički list (Zagreb), Katolički tjednik (Zagreb), Narodne novine (Zagreb), Vrhbosna (Sarajevo).

 

OSTALA LITERATURA

Ђуро АРАЛИЦА, Усташки покољи Срба у глинској цркви, Београд, 2010.
Ljubodrag DIMIĆ, Nikola ŽUTIĆ, Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji 1918-1941. Prilozi za istoriju, Beograd, 1992.
Вељко ЂУРИЋ, Голгота Српске православне цркве 1941-1945, Београд, 1997.
Милорад ЕКМЕЧИЋ, Cусрет цивилизација и српски однос према Европи, Нови Сад 1996.
EVANS, Richard J: The Third Reich at War 1939-1945, London, Allen Lane, 2008.
Ivo i Slavko GOLDSTEIN, Holokaust u Zagrebu, Zagreb, 2001.
Erik HOBSBAUM, Doba ekstrema. Istorija Kratkog dvadesetog veka 1914-1991, Beograd, 2002.
Jakob HOPTNER, Jugoslavija u krizi 1934-1941, Rijeka, 1972.
Ilija JAKOVLJEVIĆ, Konclogor na Savi, Zagreb, 1999.
Fikreta JELIĆ-BUTIĆ, Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945, Zagreb, 1977 .
Milan KOLJANIN, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941-1944, Beograd, 1992.
Isti, ”Zakoni o logorima Nezavisne Države Hrvatske, Jasenovac, sistem ustaških logora smrti”, Saopštenja sa Okruglog stola održanog u Beogradu 23. IV. 1996, Beograd, 1997.
Isti, ‘‘Akcija Diana Budisaljević’‘, Tokovi istorije, 3, Beograd 2007.
Isti, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918-1941, Београд, 2008.
Isti, ”Glina-regionalni centar uništenja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941. godine (studija slučaja)”, (rad u štampi)
Bogdan KRIZMAN, NDH između Hitlera i Mussolinija, Zagreb, 1983.
Slobodan D. MILOŠEVIĆ, Izbeglice i preseljenici na teritoriji okupirane Jugoslavije 1941-1945. godine, Beograd, 1981.
Isti, Nemačko-italijanski odnosi na teritoriji okupirane Jugoslavije 1941-1943, Beograd, 1991.
Ivan MUŽIĆ, Masonstvo u Hrvata (Masoni i Jugoslavija), IV. dopunjeno izdanje, Zagreb 1989. Isti, Masoni u Hrvatskoj 1918-1967, Zagreb, 1993.
Viktor NOVAK, Magnum crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb, 1948 (reprint: Beograd, 1986).
PARIS, Edmond: Genicide in Satellite Croatia, 1941-1945. A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres, Chikago, American Institute for Balkan Affairs, 1961.
PAVELIĆ, Dr. Ante: Aus dem Kampfe um den selbständigen Staat Kroatien. Einige Dokumente und Bilder, Verleger und Herausgeber Kroatische Korrespondenz , Grič, Wien 1931.
Stevan K. PAVLOVIĆ, ”Misije Stanislava Rapoteca u Jugoslaviji 1941-1942”, Jugoslovenski istorijski časopis, 2, Beograd 1997.
Branko PETRANOVIĆ, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945, Beograd, 1992.
Andrija RADENIĆ, ”Bene Berit u Srbiji i Jugoslaviji 1911-1940”, Zbornik 7, Jevrejski istorijski muzej, Beograd, 1997.
Radmila RADIĆ, Država i verske zajednice 1945-1953. Prvi deo: 1945-1953, Beograd, 2002.
SHELACH, Menachem: ”The Catholic Church in Croatia, the Vatican and the murder of the Croatian Jews”, Remembering for the future.
Papers to be presented to an International Scholar’s Conference to be held in Oxford 1-13 July 1988, Theme I: Jews and Christians During and After the Holocaust, Oxford-New York 1988.
Сима СИМИЋ, Прекрштавање Срба за време Другог светског рата, друго издање, Београд, 1990.
STEINBERG, Jonathan: ”Types of Genocide? Croatians, Serbs and Jews, 1941-5”, CESARANI, David (ed.): The Final Solution. Origins and Implementation, London-New York, 1994.
Tko je tko u NDH, Zagreb 1992,
Franjo TUĐMAN, Bespuća povijesne zbiljnosti. Rasprava o povijesti i filozofiji zlosilja, Zagreb, 1989.
Branko VUJASINOVIĆ, Čedomir VIŠNJIĆ, Glina 13. maja 1941. U povodu 70. godišnjice ustaškog zločina, Zagreb 2011.
Ђуро ЗАТЕЗАЛО, Jадовно. Комплекс усташких логора 1941, књига 1, Београд, 2007.
Židovska masonerija (Moderna socijalna kronika), Zagreb 1935.
Dragoljub R. ŽIVOJINOVIĆ, Vatikan, Katolička crkva i jugoslovenska vlast 1941-1958, Beograd, 1994.
YEOMANS, Rory: Visions of Annihilation. The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism 1941-1945, Pittsburg, University of Pittsburg Press, 2013.
http://www.biographyonline.net/spiritual/maximilian-kolbe.html (Pregled ostvaren 23. novembra 2015).

(Kraj feljtona).

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (7)
    •  Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (6)
    •  Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (5)
    •  Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (4)
    •  Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (3)
    •  Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (2)
    •  Alojzije Stepinac i vlasti u NDH (1)

> Svi tekstovi ovog autora