novinarstvo s potpisom
Prethodne nedelje, to znači tjedna, neki dokoni građani, sa epitetom neustavnih namera, krenuli su u krstašku kampanju protiv jedne reklame. Kako više nemaju zakonske osnove za spaljivanje na lomači ili mučenje po tamnicama, oni sada koriste šta im se nudi u demokratskom društvu kako bi ipak ispunili kakav-takav folklor, a sve u ime Onog odozgo.
Stariji deo populacije, koji je tada bio potentniji nego danas, seća se seksipilom pršteće reklame iz daleke 1983. godine, kada su svi živeli, čini se, nekako bogatije, srećnije i zdravije i to u onoj tamnici naroda, poznatijoj kao Jugoslavija. I tada je bilo bikinija, sokova i skutera, kako pokazuje reklama, ali po bivšoj nam predsednici nije bilo više vrsta jogurta.
Demonstratorka srednjeg prsta jednom je zavapila, naravno pred strancima jer oni (ne)znaju da to što je rekla nije istina, kako se u toj tamnici naroda, iz koje je ona uspešno prešla preko granice, sa dokumentom zvani pasoš, i to čak do kapitalističke Amerike na školovanje, nije bilo više vrsta jogurta.
Sada se postavlja pitanje da li je bivša predsednica jogurtofil pa njena izbirljiva nepca zaista osećaju duboko grlo razliku između ukusa ili je jednostavno, po naški, slagala i ostala živa.
Nije nevažno napomenuti da nam doktori zaista savetuju da pijemo mlečne proizvode, umereno, to znači i ove fermentisane, jer su dobri za naše zdravlje i zbog obilja vitamina B.
S druge strane, neurološki simptomi nedostatka vitamina B izazivaju anemiju, osećaj trnjenja u rukama i nogama, otežani hod, pogoršano pamćenje, dezorijentisanost, demenciju, mijelopatiju, promene raspoloženja, razdražljivost, mononeuropatiju, autonomnu neuropatiju i probleme s koncentracijom.
Možda se ovde krije odgovor onakvog predsedovanja bivše predsednice.
No tadašnja miss Jugoslavije, Ana Sasso te 1983. godine, bila je glavna zvezda reklame o jednom soku. Samo nekoliko godina od smrti onog velikog diktatora, kome je skoro ceo svet došao na sahranu, čini se da je Hrvatska, kao deo Jugoslavije, imala bolju produkciju i kreativu, ali i veću slobodu umetničkog stvaralaštva bez naknadne pameti i neustavnih krstaša sekularne Republike.
Kao dokaz tome je da danas, virulentne 2020. godine, imamo one koji bi da nas aktivno odvuku u prošlost, ali ne u doba njihove mladosti, te 1983. godine, kada su pod suncem tamnice naroda uživali sve benefite socijalno osvešćenog društva, već bi oni nas u one neustavne godine njihovih dedova.
Babe nisu bitne jer su upravo mnogima od njih žene bile Jevrejke i Srpkinje, kako je prvi nam predsednik, Titov general, istakao.
Nekakvi građani, koji imaju vlažne snove na teokratiju, ali uspešno su živeli i stekli sve šta imaju po kapitalističkim društvima, gde je sloboda pojedinca iznad prava države na intervenciju u privatnost, imaju potrebu da vide bludne radnje tamo gde ih zapravo nema.
Zasmetala im je reklama gde dva muškarca leže na peškirima i drže se za ruke.
Kako je majka uspeha ponavljanje, nije nikada dosadno istaći da takva reklama možda upravo promoviše porodične vrednosti.
Naime, naša domovina, ona u kojoj ni izbeglice ne žele da ostanu, 2014. godine donela je Zakon o životnom partnerstvu osoba istog spola. U čuvenom članku 2. navedeno je kako je životno partnerstvo porodična zajednica osoba istog pola.
Da budemo iskreno, onaj ko želi da vidi nešto čega nema, u ilustraciji dva muškarca koji leže na peškirima, držeći se za ruke, pod valjda suncem lepe nam i paprene Dalmacije, sa srcem u pesku, nema mu puno pomoći.
Ali, ako obrnemo priču i vidimo nešto čega ima mogli bismo da protumačimo kako se radi o dva muškarca koji promovišu porodične vrednosti, jer su možda u porodičnoj zajednici formalnog ili neformalnog životnog partnerstva.
Stalno čitamo kako zemlje poput Poljske i Mađarske aktivno rade protiv slobode i prava pojedinaca na privatnost. Njihove anticivilizacijske namere prepoznala je i Evropska komisija te im, za sada samo skromno i stideći se, šalje opomene da se dovedu u red i počnu da poštuju osnovna ljudska prava svojih građana i u slučaju Mađarske i stranaca.
Jer, pravo na privatnost jeste osnovno ljudsko pravo. To znači da se to pravo ne uskraćuje ili propisuje zakonom, već je ono pripadajuće svakom pojedincu samo po sebi.
I tu se često citira Opšta deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine gde je navedeno da niko ne sme da bude izvrgnut samovoljnom mešanju u njegov privatan život (to se odnosi i na ove građane neustavnih namera), porodicu, dom i prepisku, niti napadima na njegovu čast i ugled (džaba pljuju pod prozor).
I najvažnije, svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.
Ipak, čini se da se stvari u društvu pomeraju nabolje. Iako je virtuelni svet većinom mesto za frcanje frustracija i lažnog predstavljanja, te čovek više ne zna ni ko je ko, ni ko je šta, jedan opšti uniseks, čini se da je više onih koji su za poštovanje privatnosti drugih osoba i njihovih prava na jednakost i dostojanstvo.
Na kraju, nije cilj nekome nešto nametati već je cilj da poštujete onoga sa kojim se ne slažete i da vam njegova različitost, u izgledu, govoru, ponašanju ili životnim vrednostima ne predstavlja okidač da mu rascopate glavu, a većinom u ime zaštite svoje privatnosti – koja je naravno, uvek, bitnija od prava na privatnost onoga kome bi da lomite ruke i noge.
Zube ne morate, jer nam usled porazne oralne higijene oni sami ispadaju.
Ništa nasilje samo UVA/UVB zaštita od sunca i puno sokića.
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.