Dobošar iz Gdanjska

Gintera Grasa sam upoznao maja 1961. godine na kongresu istočnonemačkog Saveza književnika u Berlinu. Prvo su pozvali Ivu Andrića, koji nije hteo da putuje, nije hteo ni Aleksandar Vučo, niti bilo ko od poznatih jugoslovenskih pisaca, pa je sumnjiva čast pripala meni.

Podsećam da je posle Rezolucije takozvanog Informbiroa između zemalja ”istočnog lagera” i Jugoslavije došlo do potpunog raskida. U napadima na našu zemlju se najviše isticala baš Nemačka Demokratska Republika, tamošnji mediji Tita su nazivali ”fašističkim psom puštenim s lanca”. Međusobni odnosi su početkom šezdesetih tek postepeno počeli da se normalizuju.

Mene je protokol tog Kongresa tretirao kao poslednjeg piona na gotovo uvredljiv način, prosto su me bojkotovali. Gras je to primetio i uzeo me pod zaštitu.

Posle objavljavinja Limenog doboša 1952. godine on je već stekao svetsku slavu, ali su ga u zapadnoj Nemačkoj mnogi napadali zbog tog romana koji je, po mišljenju nekih kritičara, “drastično opisivao seksualnost”. Knjižari knjigu nisu stavljali u izloge, držali su primerke ispod pulta, jer je proglašena pornografskom. Istočni Nemci su zbog toga mislili da u njemu mogu da steknu dragocenog saveznika u međunemačkim raspravama, pa su mu u svemu izlazili u susret, a gde god je on pozivan vodio je i mene.

Pozvao me je i u svoj stan u zapadnom delu Berlina, gde mi je predstavio četvorogodišnje blizance Raula i Franca. Rekao je: “Kad ja tucam, odmah pravim blizance.” Pokazaće se da je to preterivanje, kao mnogo štošta u njegovim javnim nastupima i privatnim razgovorima, jer je posle dobio još četvoro dece, Lauru, Bruna, Helenu i Nele, i to sa tri različite žene. Blizance ipak više nije, ali imao je na kraju osamnaest unuka i jedno praunuče

Pozvao me je i u svoj stan u zapadnom delu Berlina, gde mi je predstavio četvorogodišnje blizance Raula i Franca. Rekao je: “Kad ja tucam, odmah pravim blizance.” Pokazaće se da je to preterivanje, kao mnogo štošta u njegovim javnim nastupima i privatnim razgovorima, jer je posle dobio još četvoro dece, Lauru, Bruna, Helenu i Nele, i to sa tri različite žene. Blizance ipak više nije, ali imao je na kraju osamnaest unuka i jedno praunuče.

Sretali smo se u Beogradu, Bonu, Frankfurtu na Majni i Berlinu. Bio je više puta u Jugoslaviji, dolazio u naš stan na Voždovcu. Međutim, naši odnosi, usudio bih se da kažem, prijateljstvo, povremeno su se iz različitih razloga prekidali. Prvi put kad sam odbio da prevodim njegove nove romane i nisam se odazivao pozivima na sastanke njegovih prevodilaca iz raznih zemalja, jer mi je prevođenje njegovog veoma specifičnog, rekao bih, novatarskog jezika postalo isuviše komplikovano, a ja sam više vremena hteo da posvetim sopstvenom pisanju.

Dok sam prevodio Pseće godine intenzivno smo se dopisivali, često sam ga pitao šta je zapravo hteo da kaže, na jednom mestu mi je odgovorio: ”…više ni sam ne znam šta sam hteo, valjda je to neka aluzija na Hajdegera, briši rečenicu.”

Drugi put je došlo do ozbiljnog razmimoilaženja zbog bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, koje sam ja oštro osuđivao, sedam puta uživo na raznim kanalima austrijske i nemačke televizije, a on odobravao. Zakazana je bila diskusija na tu temu na jednom radiju u Kelnu.

Nemački književnik Ginter Valraf i ja bili smo protiv bombardovanja, a pogotovu nemačkog učešća u njemu; Gras i jedan berlinski profesor nameravali su da ga brane. Čekali smo Grasa u studiju, ali on, bez ikakvog izvinjenja, prosto nije došao.

Kasnije je javno priznao da nije bio u pravu i rekao: ”Pa ni ja ne mogu da znam sve.” Rekao sam da je to tačno, ali da ne mora da govori o temama o kojima ne zna ništa.

Treći put sam se razočarao u njega kada je u knjizi Ljušteći luk iznenada priznao da je bio u jednoj esesovskoj jedinici. Meni nije smetala sama ta činjenica, jer znam da se pri kraju rata vojni ogranak esesovaca, Waffen-SS, tretirao kao svaki drugi rod vojske, u njega su regrute određivali kao za pešadiju ili inženjeriju. Gras to nije želeo, prijavio se za podmorničare. Esesovska jedinica u kojoj je služio, 10. tenkovska divizija ”Frundsberg”, nije bila umešana ni u kakve ratne zločine.

Za mene je bilo problematično što to jednostavno nije rekao direktno i mnogo ranije, iako nikada nije krio da je kao dečak i pubertetlija bio zaveden nacističkim frazama. U mnogim njegovim knjigama se u pojedinim likovima prepoznaju autobiografske crte koje pokazuju i objašnjavaju položaj mladih Nemaca pod nacističkom diktaturom. Jednom je izjavio ”ja sam suma svih mojih junaka, uključujući i esesovce”

Za mene je bilo problematično što to jednostavno nije rekao direktno i mnogo ranije, iako nikada nije krio da je kao dečak i pubertetlija bio zaveden nacističkim frazama.

U mnogim njegovim knjigama se u pojedinim likovima prepoznaju autobiografske crte koje pokazuju i objašnjavaju položaj mladih Nemaca pod nacističkom diktaturom. Jednom je izjavio ”ja sam suma svih mojih junaka, uključujući i esesovce”.

Da li je takav čovek tipičan Nemac? Bitno je da, po mom mišljenju, nijedan nemački pisac do sada nije tako plastično i sa tako snažnom osudom prikazao nemačke zločine i zločince, ali i kompleksnost odrastanja u Hitlerovoj imperiji.

Upravo to najjače dolazi do izražaja u trećoj i najopširnijoj knjizi njegove ”danciške trilogije”, u Psećim godinama, koju je u mom prevodu nedavno reizdala ”Laguna”, a Gras je tim povodom napisao posebnu poruku novim srpskim čitaocima. (U tu trilogiju spadaju i Limeni doboš i Mačka i miš.)

Radnja trilogije se odvija u Langfuru, predgrađu poljskog primorskog grada Gdanjska, koji se na nemačkom zove Dancig. Gras je tamo rođen. On je često naglašavao da je samo napola, po ocu, Nemac, po majci Kašub. Kašubi – na poljskom Kaszubi – slovenski su narod koji i danas živi na teritoriji Poljske, smatra se da kašubskim jezikom govori oko 50.000 ljudi.

Insistiranje pisca na poreklu jasno je u romanu Pseće godine, u kome Hitlerov omiljeni pas Princ, koji će se, pošto je posle Hitlerovog samoubistva i konačnog nemačkog poraza preplivao reku Elbu u pravcu zapada, zvati Pluton. Po njemu je naslov knjige Pseće godine. Princ, alias Pluton, važi za čistokrvnog nemačkog ovčara, vučjaka, ali Gras ga opisuje kao potomka poljskih kurjaka. Time se ruga rasnoj teoriji.

Razumevanje komplikovane simbolike potrebno je pri poniranju u puno značenje Grasovih dela. Opis kako Hitlerov crni vučjak iz istočnog dela Nemačke dolazi u zapadnu, Saveznu Republiku Nemačku izražava Grasovo uverenje da je tadašnji Adenauerov režim od početka bio zaražen nacističkim virusom. Na primer, istaknuti nacista, verni član Hitlerove partije od samog početka, Kurt Georg Kizinger (Kiesinger), bio je nemački kancelar, predsednik vlade, od 1966. do 1969. godine.

Protiv tog razvoja nije bilo dovoljno pisati romane. Ginter Gras se aktivno umešao u politiku. Kao dobrovoljni agitator za Socijaldemokratsku partiju, učestvovao je u predizbornim borbama 1965, 1969. i 1972. godine, doprineo je pobedi te partije, dolasku Vilija Branta na vlast, ideološkoj promeni Savezne Republike Nemačke.

Insistiranje pisca na poreklu jasno je u romanu Pseće godine, u kome Hitlerov omiljeni pas Princ, koji će se, pošto je posle Hitlerovog samoubistva i konačnog nemačkog poraza preplivao reku Elbu u pravcu zapada, zvati Pluton. Po njemu je naslov knjige Pseće godine. Princ, alias Pluton, važi za čistokrvnog nemačkog ovčara, vučjaka, ali Gras ga opisuje kao potomka poljskih kurjaka. Time se ruga rasnoj teoriji

Gras je za svoje političke govore u prepunim salama širom zemlje naplaćivao ulaznice, što je verovatno jedinstven slučaj u politici. Prihod je davao partiji, a nije naplaćivao ni sopstvene troškove. U svom čudnom, po mom mišljenju nepravedno zapostavljenom romanu Iz dnevnika jednog puža, koji je objavljen 1972. godine, svojim sinovima priča o svojoj prošlosti, ne krije da je kao mladić bio zaslepljen Hitlerovom ideologijom.

Brant nije udovoljio Grasovoj želji da mu poveri mesto ministra za pomoć nerazvijenim zemljama. Veliki pisac je zbog toga bio pomalo uvređen, ali Brant je verovatno bio u pravu, bilo je bolje što je Gras ostao veran svom pravom pozivu.

Gras je objavio sedamnaest romana i novela, pet drama, devet zbirki pesama i gotovo je sve te knjige lično ilustrovao ili im pravio naslovne stranice. Isticao se i kao grafičar i vajar, ali je takođe napisao bezbroj članaka i naglašavao svoje političke stavove, koji su često bili provokativni, pomalo usmereni na senzacionalizam, ali iskreni.

Najveći skandal je izbio kada je aprila 2012, bajagi u obliku pesme pod naslovom ”Ono što je moralo da se kaže”, upozorio na opasnost koju izraelska politika, pogotovu pretnje preventivnim udarom sa nuklearnim oružjem, predstavlja po svetski mir.

U tom pogledu ja sam se potpuno slagao s njim. Odbijam da kritiku jedne izraelske vlade poistovećujem sa antisemitizmom. Međutim, što je meni kao bivšem zatvoreniku Aušvica i Buhenvalda bar prećutno dozvoljeno, njemu kao Nemcu, a uz to još bivšem pripadniku jedne esesovske oklopne jedinice, nikako nije. Čak su predlagali da mu se oduzme Nobelova nagrada.

Naše prijateljstvo je obnovljeno na moju inicijativu septembra prošle godine. Citiram iz njegovog pisma upućenog meni od 27. septembra 2014.

”Često sam se sećao svojih putovanja u Jugoslaviju pre nekoliko decenija i tvojih dragocenih tumačenja i primedbi, koje su mi već tada objasnila problematičnost, ali i održivost državnog zajedništva Jugoslavije. Neobjašnjivo mi je kako je naš tako intenzivan i prijateljski kontakt mogao da se prekine posle raspada te zemlje…”

Tog septembra i oktobra smo razmenili nekoliko pisama, i to ”klasičnih” preko pošte, odbijao je bilo kakav kontakt preko računara i interneta. Pozivali smo ga da dođe u Jugoslaviju na promociju novog izdanja Psećih godina, ali je rekao da ne sme više da leti. On je mene pozvao u Libek, gde je živeo, ili da se sretnemo u Berlinu.

Najveći skandal je izbio kada je aprila 2012, bajagi u obliku pesme pod naslovom ”Ono što je moralo da se kaže”, upozorio na opasnost koju izraelska politika, pogotovu pretnje preventivnim udarom sa nuklearnim oružjem, predstavlja po svetski mir. U tom pogledu ja sam se potpuno slagao s njim. Odbijam da kritiku jedne izraelske vlade poistovećujem sa antisemitizmom. Međutim, što je meni kao bivšem zatvoreniku Aušvica i Buhenvalda bar prećutno dozvoljeno, njemu kao Nemcu, a uz to još bivšem pripadniku jedne esesovske oklopne jedinice, nikako nije. Čak su predlagali da mu se oduzme Nobelova nagrada

Ja mislim da je Ginter Gras najznačajniji ne samo nemački nego i svetski pisac druge polovine prošlog stoleća. To nema nikakve veze sa Nobelovom nagradom, koju je dobio 1999. godine, jer je ona mimoišla mnoge značajne, a ponekad na gotovo apsurdan način nagrađivala prilično beznačajne autore.

”Dom Gintera Grasa” iz Libeka, koji je na neki način bio i njegov sekretarijat, objavio je povodom njegove smrti sledeće Grasove stihove:

Zajedno sa vrećom oraha
želim da budem sahranjen,
a takođe i sa najnovijim zubalom.
Ako posle bude krckalo gde ležim
moći će da se pretpostavi:
to je on, još uvek on.

Gras je od 1954. do 1978. godine bio oženjen švajcarskom balerinom Anom Margaretom Švarc, sa kojom je imao četvoro dece. Već i zbog toga imao je mnogo razumevanja, a tvrdim i simpatije za moju ženu Draganu, koja je takođe bila balerina. Jednom joj je rekao:

”Zamišljam te golu kako plivaš kroz mutnu vodu punu govana, ali se govna pred tobom sklanjaju, pa si ti uvek čista i u čistom.”

Moja žena je umrla nepuna dva dana pre Gintera Grasa. Da verujem da postoji onaj svet, zamišljao bih da ga je dočekala sa svojom verzijom gustog pasulja sa svinjskim pečenjem, koje je Gras, i sam odličan kuvar, tako rado jeo kod nas.

Vreme, 16. 04. 2015.

(Prenosimo s portala Miljenka Jergovića).

> Svi tekstovi ovog autora