(Ex-YU) politika kao laž, tragedija, i farsa

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je bila država iza koje je stajala ideja, i to značajna, velika ideja. To ne znači da je SFRJ bila idealna, ne znači da nije bilo represije, da nije imala polu-autoritaran sistem, gomilu problema, i sl. Ali to je bila država koja je na mnogo načina otelotvoravala neke od ideala modernog perioda, poput ideje o jednakosti, društvenoj mobilnosti baziranoj na meritokratiji, progresu, važnosti i opštoj dostupnosti obrazovanja i zdravstvene zaštitite.

Ona se takođe bazirala na idejama nezavisnosti u odnosu na imperijalne sile, ideji samoupravljanja, a afirmisala je i politiku nesvrstavanja na međunarodnom planu.

Države nastale raspadom SFRJ predstavljaju sisteme čija je svrha da servisiraju poslovne i političke elite (unutar i izvan tih zemalja), iscrpljujući domaće resurse, oslanjajući se na postojeće institucije i procedure, ili opet na uticajne pojedince koji obezbeđuju servisiranje korporativnih i ličnih interesa (naravno na štetu najvećeg broja građana).

Beznađe izazvano besperspektivnošću i opštom krizom smisla, osiromašenjem, dužničkim ropstvom, i brutalnom, neprekidnom kapitalističkom indoktrinacijom putem svih raspoloživih medija, dovodi do toga da mnogi građani odustaju od aktivnog učešća u političkim procesima ili se, nasuprot tome, radikalizuju, prihvatajući i neke od najmračnijih poznatih ideologija.

Politički aktivna (liberalna) ”sredina” se pokušava predstaviti kao nešto ”umereno” u odnosu na ”ekstreme”, i kao zapravo jedina alternativa narastajućem radikalizmu.

Poteškoća je u tome što je i ta ”sredina” zapravo ekstremna u svom liberalnom svetonazoru, bilo da se zalaže za dalje divljanje neoliberalnih i korporativno-fašističkih politika, bilo u svom povratku na ”umerene”, devetnaestovekovne forme liberalizma (kao veoma konzervativne ideologije), gde se afirmiše snažna i ”suverena” nacionalna država (sa ”odgovornim” kapitalističkim sistemom).

A povratak na konzervativne ideje iz evropske prošlosti je znak neshvatanja savremenih političkih procesa, bezidejnosti, odumiranja duha, i nesposobnosti da se na kreativan način pristupi svetu oko nas i današnjim izazovima.

U Hrvatskoj, u odsustvu snažne progresivne ideje i politika koje bi afirmisale dostojanstvo i dobrobit građana, u javnom prostoru se normalizuje (neo)ustaštvo. Ustaštvo, uključujući i njegov savremeni ”remake”, predstavlja ideologiju impotentnih koljača, te onih isfrustriranih psihopata koji ne bi baš da kolju (pre svega iz estetskih razloga) već bi više da ”civilizirano” i sterilno rešavaju ”problem”, a problem su uvek ”drugi”. 

Najtužniji su protivnici ovakvih i drugih (manje ekstremnih) ”desnih” opcija koji, na granici maloumnosti (a često i iza te granice), karakterišu pojave o kojima je ovde reč kao ”anti-europske” fenomene, s kojima se ”ne može u civilizirani svijet”.

Upravo suprotno, rasizam, ksenofobija, neofašizam, i drugi oblici antidemokratskih i antihumanih tendencija su (opet) deo mainstreama Zapada, i veoma ”in”. Ne ravnopravnost, demokratija, ljudske slobode i prava, već upravo rasizam, ksenofobija, (korporativni) fašizam i totalitarizam se ispostavljaju kao dominantne ”Zapadne vrednosti”, koje su prošle ”test istorije”, a uspešno su izvezene i u mnoge druge delove sveta.

Ideja sveta slobodnih i ravnopravnih je poražena (bar privremeno), a trijumfovala je ideja o ničim ograničenoj eksploataciji i porobljavanju, zarad profita i vlasti baziranoj na manipulacijama i represiji.   

Bosna i Hercegovina je jedna od najtužnijih teritorija bivše Jugoslavije. Oni kojima su puna usta ”nezavisne” i ”suverene” države BiH su isti oni koji podržavaju instituciju  tzv. ”visokog predstavnika”, koji je u realnosti (neo)kolonijalni upravitelj, bez ikakvog demokratskog legitimiteta, ali zato sa faraonskim ovlašćenjima koja mu je imperija dala, kako bi se osiguralo da interesi imperije budu efikasno zaštićeni.

Trenutni ”visoki predstavnik” ima tu nezgodu što je, kao politički otpad Četvrtog Rajha, u situaciji da mora da sprovodi i politiku Rajha i politiku imperijalog centra s one strane Atlantika, a to više nisu nužno kompatibilne politike.

To naravno ne sprečava kolonijalnog upravitelja da, u saradnji sa dominantnim političkim i intelektualnim elitama BiH, radi na razaranju svega što bi moglo ličiti na demokratsko i pravno ustrojstvo tog frankenštajna od države, koji je napravljen upravo kako bi se sprečilo njegovo normalno funkcionisanje.

O intelektualnom i moralnom sunovratu onih koji su se, crnohumornom igrom istorije, našli na pozicijama intelektualne i političke ”elite”, dovoljno govori to što oni ne vide kontradikciju između zalaganja za razbijanje Jugoslavije, kao nečeg dobrog i legitimnog, i zalaganja za očuvanje postojeće BiH, po svaku cenu, kao nečeg nužnog; između zalaganja za BiH kao ”suverene”, ”demokratske” i ”pravne” države, i zalaganja da ”visoki predstavnik” i imperijalni prokurator u vidu (trenutno odsutnog) američkog ambasadora vode politiku; između ”protivljenja nacionalizmu” i zalaganja za nacionalnu državu; između bezrezervne podrške imperijalnim ratovima i teroru koje je su SAD sprovodile i sprovode širom sveta, i podrške Palestincima u Gazi…

Naravno, ovu situaciju dostojnu ludnice koriste one političke elite koje su se kroz dugi niz godina specijalizovale za to da na priči o nacionalnom pitanju šire svoju moć, korumpiraju celokupno društvo, obezbeđujući sebi, svojim srodnicima i prijateljima privilegije i značajna finansijska sredstva, onemogućavajući sposobne, talentovane i nekorumpirane ljude da se razviju i daju svoj maksimalan doprinos čitavom društvu.

Posle pada autokratskog režima Mila Đukanovića, Srbija se probila u sam vrh kada su u pitanju dugovečni autokratski režimi na evropskom jugu. Potpuno u skladu sa najsavremenijim tendencijama vođenja politike u ”najrazvijenijim demokratijama”, i srpska javna scena je zamenila uloge sa duševnom bolnicom – sve što je normalizovano u javnoj sferi deluje toliko poremećeno, da verovatno nije daleko dan kada će duševne bolnice postati malobrojne oaze smisla i zdrave pameti.

Političke i poslovne elite, mediji i (kvazi) intelektualci su podeljeni na tobož dva suprotstavljena tabora, one koji podržavaju do bola korumpirani i nasilnički režim, i one koji, zarad želje da oni ”zajašu”, pričaju bajke o nekom zamišljenom ”Zapadu” i njihovoj posvećenosti slobodi i demokratiji (dok su zapravo posvećeni samo svojoj sopstvenoj samopromociji, neradu, i želji za moć i brzo bogaćenje).

To je razlog zbog koga je studentski pokret u Srbiji u proteklih godinu dana doneo novinu u političkom životu, kao realizaciju mnogih ideja koje su (iako marginalno) već bile prisutne u javnosti. Afirmacijom autentično demokratskog (samoupravnog) načina odlučivanja, i neprihvatanjem da budu izmanipulisani i kooptirani (bar ne tako lako i brzo) ni od vlasti ni od (kvazi) opozicije, otvoren je ”treći put”, za koji ostaje da se vidi kuda ide i dokle će stići.

Kolonije nastale raspadom SFRJ se tako nalaze direktno pod upravom kolonijalnih guvernera, ili su opet pod upravom lokalnih mafijaša koji funkcionišu kao vazali u odnosu na imperijalne gospodare.

Pod pritiskom lokalnih moćnika, krupnog kapitala i nedemokratskih tendencija koje dolaze sa strane (uključujući tu i Zapad), stradaju sloboda i demokratija, ali i kapacitet da se nekada u budućnosti počne voditi politika koja bi bila više u interesu građana.

Manjak kompetentnosti, kvaliteta i znanja među elitom se kompenzuje viškom želje za moć, korumpiranošću i bahatošću. Umesto rešenja se nude maloumne priče o svetloj budućnosti koja prati ”EU integracije” i potrebi da se dostignu neki standardi ”razvijenog” i ”demokratskog sveta”, pod čim se misli na nešto nejasno ali svakako dobro, iako u praksi to najčešće znači dostizanje nekih drugih ”standarda” iz tog ”razvijenog” i ”demokratskog sveta”, poput policijske brutalnosti, uspostavljanja države nadzora, rastakanja pravne države, korporativne diktature, prekarijatskog položaja građana, razaranja obrazovnog i zdravstvenog sistema, i privatizacije javne sfere koja od društva pravi ludnicu na otvorenom.

Iza država nastalih raspadom SFRJ ne stoji nikakva velika ideja, već nešto što liči na dadaističko-nadrealistički koncept (bez koncepta) koji je tu kako bi uspostavljenim strukturama moći omogućio što duže i što potpunije pljačkanje, demonstraciju sile i odavanje privida nekog poretka koji (opet prividno) ima politički karakter.

Ako tražite krivca – njih ima mnogo, i nisu svi podjednako krivi. Međutim, što bi rekao glavni lik u filmu ”V for Vendetta”, dovoljno je i samo stati pred ogledalo.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Kad se CNN na Balkan vrati
    •  Đavo i Gospod Bog (III)
    •  Đavo i Gospod Bog (II)
    •  Đavo i Gospod Bog (I)
    •  Patrijarh u bezdanu (loše) teologije i (još gore) politike
    •  Franjo, episkop rimski koji ''ništa nije uradio''
    •  Ubijmo kapitalizam, pre nego što on ubije sve drugo
    •  Vox Studentium – Vox Dei: politika i teologija protesta
    •  Pod nadstrešnicom
    •  “Balkanska unija” i “balkanoexit”

> Svi tekstovi ovog autora