autograf.hr

novinarstvo s potpisom

 
Ukrajina zastava

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

EU zastava

Hiljadu godina cenzure

AUTOR: Milan Vlajčić / 18.09.2014.

Tačno pre dve decenije, u danima Filmskog festivala u Cannesu, svratim u knjižaru FNAC, preturam po novim knjigama i naletim na blistav naslov: ”Hiljadu godina cenzure”. Bejaše to zamašna knjižurina (na francuskom) sa, koliko sam uspeo da do danas zapamtim, dvadesetak filmskih scenarija poznatih autora, nerealizovanih. Među autorima uglavnom francuski projekti Luisa Bunuela, Jeana Renoira, Alberta Lattuade, Liliane Cavani, Federica Fellinija, pa čak i što me je posebno privuklo, Orsona Wellesa i Stanleya Kubricka.

 

Danas bih je bez premišljanja odmah kupio, ali u tom času je cena premašivala moj porodični budžet, a u Cannesu sam se našao po posebnom pozivu festivalske direkcije, sa plaćenim hotelom.

 

Stoga sam u nekoliko sledećih dana svraćao između projekcija i čitao na preskok, ali sam posebnu pažnju obratio na predgovor (40-ak stranica). U knjižari su imali udobne fotelje sa dobrim osvetljenjem, a u jednom trenu mi je jedna od prodavačica donela caffe-au-lait. Kad sam pokušao da joj platim, ona mi je samo odmahnula rukom. Tu malu ljubaznost sam zapamtio za ceo život.

 

Čitajući predgovor, primetio sam da je autor, opremljen mnogostrukim saznanjima, podelio cenzuru u nekoliko dimenzija, od kojih su neke teže vidljive spolja. Tačnije, pri snimanju filma dovoljno je bilo da u javnost procuri kako se u filmu javlja nešto protiv važećih moralnih normi ili crkvene dogme, pa da se jedan od koproducenata namah povuče i zaustavi rad na filmu.

Ali ni u Engleskoj nije sve išlo glatko. Kad je bio pri kraju snimanja, javimo mu se lord Trevelyan, šef britanske zvanične cenzure, zabrinut zbog onoga što ga čeka. Kubrick mu je lukavo objasnio da u filmu neće biti eksplicitnog seksa, pogotovu ne sa maloletnom Dolores (Lolita). A lord mu je rekao: ”Šta ostaje od filma po knjizi koja vrvi od erotskih fantazija i podsticaja?”. Kubrick mu je opisao sekvencu u kojoj njegov junak, profesor Humbert, ulazi u bračni krevet sa Lolitinom majkom. Od celokupne erotske scene novog bračnog para vidi se samo Humbertova glava u zagrljaju sa majkom, dok je njegov pogled uprt u Lolitinu sliku

 

Obično se kao primer važeće cenzure navodi uvođenje čuvenog holivudskog Haysovog Codea, na čije zahteve su holivudski moguli budno pazili tokom Zlatne epohe Hollywooda, od 30-ih do sredine 60-ih. Tada se znalo kako može da izgleda filmski poljubac u američkom filmu, koliko sme da traje i kakav može da bude položaj i razmak usana ljubavnika. Što je Hitchcock genijalno izigrao u filmu ”Osumnjičena”, jer je poljubac Carryja Granta i Ingrid Bergman razlomio u desetak kratkih senzualnih dodira, dovodeći zvanične cenzore do ludila.

 

Veliki Stanley Kubrick je početkom 60-ih rešio da ekranizuje čuveni, blasfemični roman Vladimira Nabokova ”Lolita”. Nabokov mu je doneo svoju verziju scenarija, pažljivo pripremljenu po sekvencama. Kubrick je procenio da bi pažljivo ophođenje prema ovom kabastom rukopisu dovelo do filma dužine od blizu pet sati! Isplatio je Nabokova, ovaj je svoju verziju scenarija kasnije objavio, a Kubrick je kidnuo u Englesku jer je mudro procenio da bi nevolje sa holivudskom cenzurom bile beskonačne i po konačnu verziju filma pogubne.

 

Ali ni u Engleskoj nije sve išlo glatko. Kad je bio pri kraju snimanja, javio mu se lord Trevelyan, šef britanske zvanične cenzure, zabrinut zbog onoga što ga čeka. Kubrick mu je lukavo objasnio da u filmu neće biti eksplicitnog seksa, pogotovu ne sa maloletnom Dolores (Lolita). A lord mu je rekao: ”Šta ostaje od filma po knjizi koja vrvi od erotskih fantazija i podsticaja?”. Kubrick mu je opisao sekvencu u kojoj njegov junak, profesor Humbert, ulazi u bračni krevet sa Lolitinom majkom. Od celokupne erotske scene novog bračnog para vidi se samo Humbertova glava u zagrljaju sa majkom, dok je njegov pogled uprt u Lolitinu sliku. Lord je obratio pažnju samo na taj deo kadra.

 

Već mu je to bilo intrigantno. Kubrik mu je objasnio da će gledalac videti sliku sa poleđine, a njegova mašta zna šta opseda Humbertov pogled. Lord je bio zadovoljan i nakon toga stavio svoj potpis na dozvolu za javno prikazivanje!

 

Kad je Fellini 1957. dovršio snimanje svog značajnog filma ”Kabirijine noći”, u štampi se već opisivalo da je Kabirija, u anđeoskom tumačenju Giuliette Masine, prostitutka čedne duše i da na kraju ne biva kažnjena. Crkva je producentu Dinu De Laurentiisu uputila oštro upozorenje da to ne može lako da prođe. Producent se prisetio da u Genovi poznaje jednog biskupa, intelektualca i strastvenog filmofila.

 

Tajno su ga doveli na zatvorenu projekciju filma usred Rima, kriomice od novinara i paparaca. Film mu se dopao i njegov glas je bio presudan. Uzgred, ipak je zasmetalo 15-ak sekundi u jednoj sceni. Fellini je gordo odbio da žrtvuje i delić svoje verzije. Producent, lukav i premazan, autoru iza leđa je diskretno izbacio delić filmske trake znajući da reditelji, po pravilu, nikad više ne gledaju pažljivo svoj film. Okrenuti sledećim projektima, Fellini nije ni pisnuo jer ništa nije ni primetio.

Kad je Fellini 1957. dovršio snimanje svog značajnog filma ”Kabirijine noći”, u štampi se već opisivalo da je Kabirija, u anđeoskom tumačenju Giuliette Masine, prostitutka čedne duše i da na kraju ne biva kažnjena. Crkva je producentu Dinu De Laurentiisu uputila oštro upozorenje da to ne može lako da prođe. Producent se prisetio da u Genovi poznaje jednog biskupa, intelektualca i strastvenog filmofila. Tajno su ga doveli na zatvorenu projekciju filma usred Rima, kriomice od novinara i paparaca. Film mu se dopao i njegov glas je bio presudan

 

Francuska kultura, ponosna na stepen stvaralačkih i građanskih sloboda, imala je posebno podozriv odnos prema filmu, po Lenjinovoj definiciji o najvažnijoj umetnosti našeg doba. Tamo su postojali mehanizmi uticaja i remećenja prvobitnih sineastičkih projekata, ali je najbrutalniji bio cenzorski zahvat nad drugim Godardovim filmom, ”Malim vojnikom” (1960.).

 

U njemu se govori o tajnoj policiji koja se nemilosrdno obračunava sa disidentima i beguncima iz armije u vreme krvavog raskida sa Alžirom, kad je De Gaulova glava bila više puta na nišanu radikalnih branitelja francuskih prava s one strane mora. Zvanična cenzura je tri godine držala ovaj vrstan film, jedan od najboljih u opusu današnjeg klasika, pod ključem.

 

U godini kad je Francuska zvanično ukinula državno cenzorsko telo i prenela ublažene ingerencije u resor nacionalnog Ministarstva kulture (1969.), čuveni sineasta i dokumentarista Marcel Ophuls načinio je za francusku televiziju dokumentarni serijal ”Tuga i žalost” (Le chagrin e la pitiee). U njemu je autor iskoristio dugo tabuizirane dokumentarne snimke o društvenom i zabavnom životu Pariza u godinama pod nemačkom okupacijom. Film je odjednom otkrio slatkoću života bogatijeg sloja Parižana, pokazujući kako je francuska inteligencija, uključujući Camusa, Sartrea, Andre Gida, ugodno živela objavljujući književna dela, pišući za velika pozorišta. Javne tajne, skrivene vrline, kako kaže jedna drevna, cinična poslovica.

 

Rukovodstvo francuske televizije je primenilo recept jugoslovenskih cenzorskih nosilaca moći: nikakva sudska niti javna zabrana, već odlaganje u hladne arhive. Serija je sa desetak godina zakašnjenja puštena i javnost; pokazalo se da ništa u njoj nije uvredljivo, ako to nije istina od koje su mnogi zazirali. Sada je možete lako odgledati na YouTubu, a slika buržoaskih zadovoljstava u vreme krvavih ratnih sukoba približno odgovara životu u mnogim evropskim prestonicama pod okupacijom. Uključujući i Beograd, koji se dugo uljuljkivao junačkim akcijama Tihog i Prleta.

 

Sve ovo mi je promicalo kroz glavu kad je ovog proleća, u vreme pripreme zakona o kulturi, medijima i stvaralačkim slobodama, na više mesta započeta javna rasprava o cenzuri. Oglasila su se udruženja pisaca, potom novinarske asocijacije, tu i tamo pale su teške reči, ali olako upotrebljene i često sa pogrešnim povodima. Nešto od toga sam neposredno pratio, a mediji su podrobno prenosili najzanimljivije delove.

U godini kad je Francuska zvanično ukinula državno cenzorsko telo i prenela ublažene ingerencije u resor nacionalnog Ministarstva kulture (1969.), čuveni sineasta i dokumentarista Marcel Ophuls načinio je za francusku televiziju dokumentarni serijal ”Tuga i žalost” (Le chagrin e la pitiee). U njemu je autor iskoristio dugo tabuizirane dokumentarne snimke o društvenom i zabavnom životu Pariza u godinama pod nemačkom okupacijom. Film je odjednom otkrio slatkoću života bogatijeg sloja Parižana, pokazujući kako je francuska inteligencija, uključujući Camusa, Sartrea, Andre Gida, ugodno živela…

 

U filmskoj oblasti nema nikakvih tajni; sve što je na osnovu samoupravnih odluka stavljeno u bunkere već početkom 80-ih je prikazano. Problem se javlja u drugoj ravni: nema osveženih kopija, sve što je iskopano već je izgubilo oštrinu slike, razgovetnost zvuka i raspon boja. Ovih dana je na jednoj od gledanih televizija prikazan valjda najsubverzivniji film Miće Popovića ”Delije” (1968.), ali sa rasponom boja od žućkaste do bledozelene. Užas! Junake kao da posmatrate u zaprljanom akvarijumu. Ko ranije nije gledao ovaj uzbudljivi film jedva će prepoznati Danila Batu Stojkovića. Veći deo naše dragocene filmske baštine je u sličnom stanju.

 

Ali priče o cenzuri mogu da budu vrlo zabavne.

 

Pre dvadesetak godina, u vremenima rata, jada i nemaštine, mediji su nas razgaljivali izveštajima o zgodama sa snimanja ”Nečiste krvi” (1996.) po klasičnom romanu Bore Stankovića. Reditelj, navalantan, ali potpuno netalentovan (ime vam ne bi reklo ništa), otkupio je scenario od Živojina Pavlovića, klasika, ali kad je Žika video deo snimljenog materijala, užasnuo se i povukao svoje ime sa špice.

 

U filmu, jednom od najgorih u oštroj konkurenciji sličnih, igraju, između ostalih, Rade Šerbedžija, Ljuba Tadić, Neda Arnerić i, kao posebna atrakcija, turbo-zvezda Ceca Ražnjatović. Ali film je pre zvaničnog puštanja u javnost pogledao čuveni komandant Arkan, suprug CR. Izbacio je devet desetina materijala sa svojom suprugom, tako da je film otišao u javnost nakon ove cezorske intervencije.

 

Pre nekoliko godina nepomenuti autor je na sva zvona najavio da će sada prikazati integralnu, necenzurisanu verziju ovog epohalnog promašaja.

 

Našao je gledanu televiziju (Pink), prikazao film razlomljen u četiri tv-epizode. Gledao sam ga kao bizarnost naših dana. Niko ga iz medija nije udostojio ni retka! Eh cenzuro, što se ogreši?

 

Neki pisci su se ovih dana jadali da ih je cenzura (na kom nivou, gde?) sprečila da objave nešto epohalno. Bačena je ljaga na neke privatne izdavače koji objavljuju svetske hitove (shitove), a ne obraćaju pažnju na domaće pisce iz redova branitelja nacionalnog identiteta. Kakva šteta!

 

U debatama o cenzorskim zahvatima u informativnim medijima bilo je mnogo zabrinutosti da se ne priznaje pravo na suprotno mišljenje. Nevolja je na mnogo dubljem nivou: profesionalnost u novinarstvu je uglavnom postala misaona imenica jer je opšta tabloidizacija (u suludoj frtutmi da se zaustavi pad štampanih tiraža) dovela dotle da svako ko sa ulice uđe u neku redakciju može da navali na internet i počne da skida tračeve o sestrama Kardashian ili o tome kojoj se pevačkoj zvezdi ”otrgla dojka” ka budnim kamerama.

Novo rukovodstvo TV Studija B, do juče u ekipi koja je donedavnog gradonačelnika D. Đilasa pratila od jutra (kad istrči da kupi burek), pa do večeri (kad reši da nešto odvali o nepostojećem metrou), saopštilo je da je protiv đilasizacije i zato je ukinulo tri najgledanije autorske emisije. I to baš one u kojima je moglo da se gukne ”nešto drugačije”. Nova gazdarica I. V. odmah je po preuzimanju nove dužnosti ukinula preuzimanje informativne emisije Slobodne Evrope, jer ”nije sklopljen nov ugovor”. Kao da je reč o preuzimanju Ronalda!

 

Nedeljama je trajala gužva oko urednika jednog večernjeg lista (inače opskurnog, pod glavnouredničkom palicom čuvenog branioca srpske nejači D. D.), koji je nakon gostovanja u jutarnjem tv-prelistavanju (izrekao je nešto što se vidi iz aviona, slugeranjstvo u novinarstvu) smenjen sa uredničke funkcije. Dva novinarska udruženja su objavila gnevna saopštenja, glavni urednik je branio svoje pravo da bira sebi i vlastima podobne (sve uvreženije pravilo u srpskom novinarstvu), a onda je stvar legla.

 

Prilikom rasprave o medijskim slobodama uoči usvajanja zakona o informisanju pominjana je mogućnost da se zakonom zabrani cenzura. Ništa lakše, to se inače zakonom (pogotovu na ovom delu brdovitog Balkana) ne rešava. I još, postavilo se pitanje kako se suprotstaviti autocenzuri, u pisanom obliku ili fizičkom akcijom. Neverovatno.

 

Ovih dana, dogodila se nova farsa u nizu sličnih.

 

Novo rukovodstvo TV Studija B, do juče u ekipi koja je donedavnog gradonačelnika D. Đilasa pratila od jutra (kad istrči da kupi burek), pa do večeri (kad reši da nešto odvali o nepostojećem metrou), saopštilo je da je protiv đilasizacije i zato je ukinulo tri najgledanije autorske emisije. I to baš one u kojima je moglo da se gukne ”nešto drugačije”. Nova gazdarica I. V. odmah je po preuzimanju nove dužnosti ukinula preuzimanje informativne emisije Slobodne Evrope jer ”nije sklopljen nov ugovor”.

 

Kao da je reč o preuzimanju Ronalda! A kad su oba novinarska udruženja uložila protest što je ukinuta polemička emisija ”Sarapin problem”, najgledanija jer je stepen slobodnog izražavanja podsećao na kozačku skupštinu (gledao sam je redovno jer je slika i prilika naše političke nekulture i bahatosti, između ostalog), nova gazdarica je smislila najgluplje objašnjenje: imala je najslabiji rejting gledanosti!

 

A ova lokalna TV, koja je od junaka Đilasa skoknula do novih supermena, Velikog i Malog, po svim merenjima nikad nije stigla do brojke koja je stoti deo Javnog servisa. Kakav rejting, kakvi bakrači!

 

U vremenima kad se o cenzuri nikad ne može čuti u arapskim emiratima, Severnoj Koreji ili Siriji, da ne pominjemo Putina i njegove ”demokratske tekovine”, priča o cenzuri na srpskom prostoru prikriva političke uticaje i pritiske koji se čak i ne skrivaju. Sve što je Index librorum prohibitorim (zvanični izum Katoličke crkve) zabranio, ostalo je sačuvano zahvaljujući, između ostalog, odelenju ”Pakao” u pariskoj Nacionalnoj biblioteci. Cenzori su imali nepogrešiv njuh, pa i ukus.U našem malom ”paklu” je sve mlako i bajato. I malo šta će ostati za buduću ”srpsku nejač”.

Još tekstova ovog autora:

     Kao hodač po žici u cirkusu
     Potemkinova unučad
     Fest, bez padanja u nesvest
     Opelo multikulturalnosti
     Vek Milene Dravić
     Eros i muka čitanja
     Corax nesalomivi
     Sto godina izdaje
     Decenije nesanice
     Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora
  • DNEVNI TWEEt DRAGE PILSELA

  • MOLIMO VAS DA PODRŽITE AUTOGRAF UPLATOM PREKO PAYPAL-A:
  • ARHIVA – VRIJEME SUODGOVORNOSTI

    ARHIVA – VRIJEME SUODGOVORNOSTI

    VRIJEME SUODGOVORNOSTI – ostale emisije

     

  • vrijeme i suodgovornosti

  • Facebook

  • Donacije

  • Cigle

  • ekumena

  • javni servis

  • prometej

  • povratak adolfa pilsela

  • u što vijerujemo

  • fraktura 1

  • fraktura 2

  • fraktura 3

  • superknjizara

  • vbz 1

  • vbz 2

  • vbz 3

  • vbz 4

  • ljevak 1

  • ljevak 2

  • ljevak 3

  • ljevak 4

  • ljevak 5

  • oceanmore 1

  • oceanmore 2

  • oceanmore 3

  • oceanmore 4

  • golden marketing 1

  • sandorf 1

  • sandorf 2

  • planetopija 1

  • planetopija 2

  • srednja europa 1

  • srednja europa 2

  • srednja europa 3

  • srednja europa 4

  • durieux 1

  • disput 1

  • ks 1

  • ks 2

  • ks 3

  • meandar 1

  • meandar 2

  • meandar 3

  • biblija