Melanholija otpora

U Beogradu teče 58. Međunarodni sajam knjiga. Zujao sam po njemu sa istom radoznalošću kao i na prvom, daleke 1956. Tada sam kao srednješkolac pronašao sa velikim popustom neke dragocene knjige (pamtim, “Izabrana dela” Isidore Sekulić, Ciklus Glembajevih Miroslava Krleže, “Avanture Gordona Pima” E. A. Poa). Uz sve što sajam knjige na ovom delu brdovitog Balkana može da bude (a najčešće nije, iz hiljadu i jednog razloga), za mene je i sada pre svega džinovska knjižara ili buvljak, ako hoćete.

 

Već prvog dana sam kupio desetak knjiga, od kojih neke vrlo dugo merkam da ih uhvatim sa velikim popustom. I to je najbitnije za 99 odsto posetilaca. A to što su organizatori načinili pompezne prateće programe (promocije novih knjiga, okrugli stolovi na večne teme upropašćene kulturne politike), to u najvećem broju slučajeva protiče u potpuno kamernom okruženju. Sad će neko da plati hiljadarku za porodicu i parking da bi slušao improvizacije uvek istih kulturnih dušebrižnika!

 

Pred sobom smo imali oko 3200 novih knjiga, od kojih su polovina smeće, reciklirani međunarodni hitovi provučeni kroz Google Translate, a onda malo došminkani. Ali ipak, ostaje 200-300 značajnih knjiga, ne shvatite ove brojke doslovno, dostojnih ozbiljnih čitalaca. Ali u prvim danima sajma, o njima jedva da ima pomena

 

U ponedeljak sam u središnjoj dvorani Slobodan Selenić pratio debatu o mestu književne kritike u medijima. U auditoriju je bilo jedva desetak posetilaca, od kojih su neki svratili da odmore noge i predahnu. Ne bih znao da vam kažem o čemu se pričalo.

 

Nedeljama uoči sajma u tisku se vodila jalova polemika o tome zašto su neke izdavačke kuće uklonjene sa udarnih mesta (Prosveta, na primer, nekada kultna, sada je žalosno stecište uglavnom drugorazredne istoriografije i domoljubnh skribenata). Zbunjeni novinari kulturnih rubrika (a polovina beogradskih novina više ni formalno nema kulturne rubrike, već nešto što se zove Scena, Spektakli) jadikovali su sve u šesnaest.

 

Uoči sajma sedeo sam u republičkoj komisiji za otkup novih knjiga (kao državni dar za 178 biblioteka). Pred sobom smo imali oko 3200 novih knjiga, od kojih su polovina smeće, reciklirani međunarodni hitovi provučeni kroz Google Translate, a onda malo došminkani. Ali ipak, ostaje 200-300 značajnih knjiga, ne shvatite ove brojke doslovno, dostojnih ozbiljnih čitalaca. Ali u prvim danima sajma, o njima jedva da ima pomena. Naširoko se gusla o knjigama-ispovestima upravo preminule Jovanke Broz (veoma sporne autentičnosti, sve u stilu: poverila mi na samrtnoj postelji), zatim biografije Novaka Đokovića, Kusturice, Lauševića, Bore Đorđevića… Nekoliko dnevnih listova, koji i sami glume izdavače, uglavnom pišu o sopstvenim “otkrićima”.

 

Najbolje knjige sam našao po nekim budžacima u kojima su se smestili mali specijalizovani izdavači: “Karpos” iz Loznice sa izborom sjajnih knjiga Lakana, Foucaulta, Deleza, “Logos” sa senzacionalnim sabranim delima Maljeviča, “Levo krilo” sa uzbudljivom pesničkom knjigom dubrovačkog gospara Voje Šindolića. Filmski centar Srbije objavio je kabastu, ali bez premca, knjigu američkog profesora filma Davida Bordwella “Naracija u igranom filmu”. Na promociji ove jedinstvene knjige jedva se, opet, sakupilo desetak duša, premda u Beogradu ima desetak fakulteta, akademija, na kojima se predaje istorija i režija filma. Ali čemu knjige kad ovde svako može da režira, ako se probije do nekog tajkuna ili državnog fonda!

 

U ponedeljak (21. oktobra) priređen je šesti sajam čuvene biblioteke “XX. vek”, koju decenijama uređuje i vodi Ivan Čolović, jedan od najpoznatijih intelektualaca (i član saveta našega portala). Kao i prethodnih godina, od 18 do 22 časa, Ivan je u Paviljonu Veljković (CZKD) izložio petnaestak novih teorijskih knjiga, uz prethodnih stotinak, kupovalo se sa popustom i družilo. Bolji deo Beograda. A pošto su me mnogi pitali za moj izbor, odabrao sam samo jednu, da nikog ne opteretim.

 

Pre deset godina u našoj kinoteci je prikazan izbor filmova nama dotad nepoznatog mađarskog autora Bele Tarra, među kojima i “Verkmeisterove harmonije” i “Satanski tango”, oba prema romanima Lasla Krasnahorkaija. Poseban je doživljaj bio “Satanski tango”, dug samo 450 minuta. U dvorani nas je bilo ukupno 33 i toliko je ostalo do kraja! Sada je prvi put objavljeno jedno delo ovog pisca u nas. “Melanholija otpora“ (Plato, 390 str., sjajan prevod Marka Čudića) u središnjem poglavlju nosi podnaslov “Werkmeistera”. Film po ovom romanu je Jonathan Rozenbaum, čuveni čikaški kritičar, uz “Satanski tango” proglasio remek-delom, kao i harizmatična Susan Sontag koja je pred smrt napisala da je “Satanski tango” videla doslovno 15 puta!

 

Roman hipnotičke atmosfere i čudesne stilske virtuoznosti staje u vrh mojih noćnih lektira iz poslednjih dvadesetak godina, negde uz “Godinu smrti Rikarda Rejša” Josea Saramaga, “Austerlitza” G.W. Sebalda i “Gubitnika” Thomasa Bernharda. Parabola o dolasku cirkuske atrakcije, džinovske lešine prepariranog kita (koji se raspada i širi nepodnošljiv smrad), u malu panonsku varošicu je mnogo više od aluzije na staljinističku ili bilo koju drugu pogubnu utopiju. Epska slika gogoljevskih dimenzija i tomasmanovske ironije, sa obrisima jedne zabavne apokalipse, u srce pogađa našu epohu beznađa, pogodnu za nove predvodnike božjeg stada.

 

 “Melanholija otpora“ (Plato, 390 str., sjajan prevod Marka Čudića) u središnjem poglavlju nosi podnaslov “Werkmeistera”. Film po ovom romanu je Jonathan Rozenbaum, čuveni čikaški kritičar, uz “Satanski tango” proglasio remek-delom, kao i harizmatična Susan Sontag koja je pred smrt napisala da je “Satanski tango” videla doslovno 15 puta!

 

Ali ono što drži svako autentično delo, to je zagonetnost nekoliko junaka, potresno farsičnih i podjednako bliskih nama i našoj empatiji. Naratorov glas prati njihovo glavinjanje, posvećenost misteriji kretanja planeta kroz svemir (lokalni poštar Valuška), koliko i tajni “Dobro temperovanog klavira” Johana Sebastijana Bacha (ostareli professor muzike Ester). Ovaj potonji traga za Bachovim harmonijama na davno rashodovanom klaviru, neprekidno opsednut strašnom dilemom o harmonijama Bachovog prethodnika Andreasa Werkheimera, orguljaša o kojem prvi put doznajem nešto iz ove knjige.

 

Možda sam i ja sam kao čitalac upao u kovitlac traganja za neslućenim harmonijama, ali u virtuozno sklopljenim rečenicama, sa tonalnim promenama od prikrivene ironije do patetične provincijske potrage za tajnama čovekovog opstanka pod zvezdama, kao da vidim piščev dosluh sa harmonijama koji je uvek u jezgru svakog vrhunskog romana. Zato me ne čudi što je ovaj roman proglašen u Nemačkoj za knjigu godine, uz sva domaća priznanja. I sada shvatam veličinu izazova za filmskog maga Bele Tarra.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora