Mens sana in corpore sano? Malo morgen!

Prethodnih nedelja mediji su bili puni naslova o sumnji u ono šta bi se podvelo pod mentalno zdravlje nacije. Narodski rečeno to bi mu bila krvna slika naše domovine, u pogledu kakvi smo, koliku brigu vodimo o nama samima ali i koliko smo solidarni prema drugima jer je sve zapravo povezano. I čini se da nikako da nam uđe u glavu da su redovni sistematski pregledi jako važni za javno zdravlje nacije.

Po mnogim definicijama zdravlje bi bilo stanje potpunog fizičkog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti. Oni nešto načitaniji često citiraju onu latinsku ”Mens sana in corpore sano” (Zdrav duh u zdravom telu). Ako i mi iščitamo odnos tela i ”duše”, zaista se ne mora biti previše učen čovek kako bi se zaključilo da u mnogim segmentima, mi kao nacija, ne zadovoljavamo ova dva parametra.

Ako i mi iščitamo odnos tela i ”duše”, zaista se ne mora biti previše učen čovek kako bi se zaključilo da u mnogim segmentima, mi kao nacija, ne zadovoljavamo ova dva parametra

Zdravlje je najosnovnije i tako važno stanje za delovanje ljudskog bića, te je temelj ljudskih prava i preduslov za dostojanstven život. U jednoj rečenici sve same ustavne kategorije napaćenih građana o kojima domovina kao da ne ume dovoljno da brine a oni sami nisu spremni da prihvate da više nema socijalističkog poimanja javnog zdravlja.

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) navodi da je uživanje najvećeg zdravstvenog standarda jedno od temeljnih prava čoveka bez razlike u rasi, religiji, političkim uverenjima, ekonomskim i socijalnim uslovima, čime se implicira načelo nediskriminacije. Jer, pravo na zdravlje je mnogo širi pojam od prava osobe, nadilazi ga, jer inkluzivno se odnosi na sve i svačije zdravlje koje svi zaslužujemo.

I naša mlada domovina, tako mala a tako društveno razjedinjena, u najviši pravni akt nenametljivo je unela član kojim garantuje zdravstvenu zaštitu svima ali u skladu sa zakonom (član 59.). Ovakvim navođenjem da je nešto dostupno svakome ali pod određenim uslovima je ono čuveno ”ali” što nam sreću kvari.

Kakva će biti zdravstvena zaštita građana zavisi od mnogih faktora. Pre svega se smatra da razvijene ekonomije, mi tu nažalost nismo (jer da nemamo divlje podignute apartmane po obali, ne bismo nikako privređivali), uživaju najveći standard u pogledu zdravstvene zaštite, a time i očuvanju fizičkog i mentalnog zdravlja.

Međutim, nezavisno od toga što naš život nije Švajcarska, domovina je zaista dužna, time se obavezala potpisivanjem i međunarodnih dokumenata, da nam obezbedi medicinsku zaštitu koja je preduslov za kvalitetan i dostojanstven život. Opet ustavne kategorije.

U svim društvima, tako i u našem, postoje posebne, ranjive grupe stanovništva, naši sugrađani, koji u pogledu kršenja njihovih prava i zdravstvene zaštite pripadaju vulnerabilnoj skupni: žene, deca, starije osobe, osobe sa invaliditetom, osobe lišene slobode (i zatvorenici su ljudi), izbeglice, raseljena lica, nacionalne manjine s akcentom na Rome, HIV pozitivne osobe i oboleli od AIDS-a kao i LGBT osobe.

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) navodi da je uživanje najvećeg zdravstvenog standarda jedno od temeljnih prava čoveka bez razlike u rasi, religiji, političkim uverenjima, ekonomskim i socijalnim uslovima, čime se implicira načelo nediskriminacije. Jer, pravo na zdravlje je mnogo širi pojam od prava osobe, nadilazi ga, jer inkluzivno se odnosi na sve i svačije zdravlje koje svi zaslužujemo

Kada bismo sve sada pojedinačno, da ostanemo u žargonu medicine, tranžirali, shvatili bismo zašto su neki, u pogledu prava na zdravstvenu zaštitu, (ne)jednakiji od drugih i kako je moguće da mi ne činimo ništa da to promenimo.

Žene, ljudi kojih po statistici ima više nego muškaraca u našoj patrijarhalnoj domovini, su izloženije izraženijim problemima u vidu prava na adekvatnu zdravstvenu zaštitu nego muškarci jer mnoge od njih nisu u mogućnosti da ostvare svoje pravo na zdravlje. To se odnosi na veće siromaštvo, ekonomsku zavisnost, diskriminaciju poput religije, nasilje u porodici te često nikakav uticaj na sopstveno reproduktivno zdravlje.

Pogledajmo samo na aktuelnu situaciju sa instant prizivom savesti kod medicinskih radnika, koji neretko nemaju tako teskobne misli, pune griže savesti, u svojim privatnim praksama ili kada su u pitanju životi i zdravlje njihovih članica porodice, prijateljica i po uplaćenom iznosu pacijentkinja (privatna praksa).

Prema podacima iz Izvješća pravobraniteljice za ravnopravnost spolova za 2018. godinu, trenutno pet ovlašćenih zdravstvenih ustanova, za obavljanje prekida trudnoće, zbog priziva savesti, nemaju raspoloživih ovlašćenih zdravstvenih radnika koji bi pružili tu uslugu: OB Virovitica, OŽB Vinkovci, OŽB Požega, OB Našice i KB Sveti Duh.

Ono šta nekako stalno izmiče našem društvu koje (ne)prihvata jesu osobe sa invaliditetom. Smatra se da je širom sveta preko 650 miliona osoba sa invaliditetom. Od tog broja, najveći procenat njih živi u zemljama u razvoju, ”zemlje trećeg sveta”.

Ono što osobe sa invaliditetom targetira jeste nedovoljna ili nikakva zdravstvena i socijalna zaštita, zanemarivanje, nebriga društva te kolektivna stigmatizacija.

Da bi se ovakvi stavovi promenili, svi bismo zapravo trebali da prepoznamo njihov potencijal, te da ih aktivno uključimo u društvo i pružimo im jednak tretman.

Nezavisno od toga što naš život nije Švajcarska, domovina je zaista dužna, time se obavezala potpisivanjem i međunarodnih dokumenata, da nam obezbedi medicinsku zaštitu koja je preduslov za kvalitetan i dostojanstven život

U pogledu kolektivnog zdravlja i prava na medicinsku zaštitu, zanimljivi podaci su nam dostupni i iz Hrvatskog zavoda za javno zdravstvo (HZJZ) koji je krajem prošle godine objavio Hrvatski zdravstveno-statistički ljetopis za 2018. godinu.

Ono šta jeste suština, da recimo raste broj zaposlenih u zdravstvu, a pada broj osiguranika. U odnosu na prethodnu godinu više puta smo išli kod lekara, to podrazumeva sve životne dobi, te prekid trenda odbijanja vakcinacije (hvala ti, Bože!). Sve u svemu, tokom 2018. godine, prosečno, svako od nas je čak devet puta bio kod lekara. Stalno prisutne konsultacije kod apotekara, šamana, hodža, tarot majstora, onog što vitla viskom i astrologa nisu deo statistike.

Na kraju, vratimo li se na odnos sve lošijeg stanja tela uz onaj ”duh”, skup mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja na devetom je mestu u ukupnom broju hospitalizacije u 2018. godini, sa 5,8% u našoj miloj domovini.

Vodeći udeo hospitalizacije iz grupe mentalnih poremećaja su poremećaji uzrokovani alkoholom, šizofrenija, depresivni poremećaji, mentalni poremećaji zbog oštećenja i disfunkcije mozga i telesne bolesti kao i stres i posttraumatski stres.

Zdravo živo!

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora