Mitropolit Porfirije: ”Srbi ne smiju biti apatični. Trebaju glasati”

Piše: Saša Kosanović

 

Pravoslavni Božić ove se godine našao u ”okruženju” predsjedničkih izbora u Hrvatskoj. Međutim, prvi krug izbora mnogi pripadnici srpske nacionalne manjine u potpunosti su ignorirali. U oko je posebno upao podatak da je najmanji odaziv birača bio u općinama s većinskim srpskim stanovništvom. Izlazak Srba na izbore zagovara mitropolit Porfirije, koji u Hrvatskoj, za sada, nema pravo glasa, ali smatra kako Srbi trebaju i izlaskom na izbore pokazati da su tu i da tu namjeravaju ostati i opstati.

 

Poštovani mitropolite, mnogi pravoslavni vjernici u Hrvatskoj žive u ratom razdvojenim obiteljima i teškim ekonomskim prilikama. Ipak, rođenje Hristovo poseban je praznik u njihovom kalendaru. Što im želite poručiti?

Božić je praznik radosti, praznik ljubavi i naravno da je dobro ako možemo da imamo malo svečaniju i bogatiju trpezu za taj dan, ali uzalud je da imamo i prebogatu trpezu, ukoliko nismo suštinski razumeli, primili, usvojili dar od Boga, koji se zove mir njegov, mir Božji, zato što svi naši nemiri u suštini dolaze zbog poremećaja našeg odnosa sa Bogom.

Srbi u Hrvatskoj trebaju pokazati da žele da učestvuju u javnom životu u punom kapacitetu slobode i da su spremni da doprinesu demokratskim vrednostima ovoga društva, bez predrasuda i straha (…) Izlazak Srba na izbore zagovara mitropolit Porfirije, koji u Hrvatskoj, za sada, nema pravo glasa, ali smatra kako Srbi trebaju i izlaskom na izbore pokazati da su tu i da tu namjeravaju ostati i opstati

 

Mir je uvek posledica našeg odnosa sa Bogom i zato u suštini mi treba da se izmirimo sa Bogom. Ako se s njim izmirimo, mi ćemo se izmiriti i u sebi, postići ćemo harmoniju u sebi, a onda ćemo biti sposobni da u meri u kojoj to od nas zavisi, postignemo mir i sa drugim ljudima. Živimo na prostorima ukorijenjenih vjerskih predrasuda, a hrišćanstvo nas uči da ljubimo bližnjega svoga. Kako pronaći snagu u sebi za život prema Hristovim pravilima?

 

Bog svojim dolaskom na svet pokazuje da nije došao da gospodari i vlada i da kontroliše ljude, jer nije rođen u velikim palatama uz veliku pompu i buku i trube i fanfare, nego se rodio skromno u jaslama u pećini. Došao je da služi našem spasenju i sticanju našega mira i pokazao da je jedino služenje autentičan i pravi put afirmacije darova i talenata koje mi nosimo u sebi. Otuda mi u svom životu imamo mogućnosti za samo dve vrste služenja, jedno je služenje Bogu, a drugo služenje sebi, tj. svom egoizmu, svome samoljublju, svojoj mržnji, svojoj isključivosti.

 

U zavisnosti od toga za koju vrstu služenja se opredelimo zavisiće i naš sveukupni život. Ukoliko se opredelimo da služimo Bogu, mi se opredeljujemo da služimo po principima koje nam on postavlja za principe života, a to je – voli bližnjega svoga kao samoga sebe, voli i neprijatelje svoje! Jer jedino je ljubav vrednost koja može da nas oslobodi. Da nas oslobodi frustracija i strahova. Ljubav strah izgoni! To je veoma važno za naše vernike ovde u Hrvatskoj da uz veru u Boga i ljubav prema Bogu i bližnjem deblokiraju prepreke za afirmisanje i potvrdu upravo ljubavi i doživljaja drugog kao svoga prijatelja.

 

Međutim, javni prostor još uvijek je zatrpan predrasudama prema onima koji su drugačiji od većine. Zbog čega se tako teško odmičemo od posljedica ratnih zbivanja?

Čovek je u osnovi dobar! Nema tog čoveka koji je po prirodi loš. Mogu da ispričam jedno iskustvo vezano za jedan nedavni doživljaj. Bio sam na koncertu Željka Joksimovića i video sam prepunu halu Lisinski. Željko je Srbin, došao je iz Beograda. U toj hali mladi ne samo da su bili radosni, da su pljeskali i igrali, nego su gotovo sve pesme pevali zajedno sa Željkom. Ja sam u isto vreme bio neopisivo radostan i duboko tužan! Bio sam radostan, jer sam video da spontana energija, koja postoji naročito kod mladog čoveka, energija koja ne trpi granice između ljudi, ne trpi naročito isključivost, mržnju, nego hoće da bude u opštenju, da zajedničari, ona je spremna da voli – da daje i da prima!

Jedino je ljubav vrednost koja može da nas oslobodi. Da nas oslobodi frustracija i strahova. Ljubav strah izgoni! To je veoma važno za naše vernike ovde u Hrvatskoj da uz veru u Boga i ljubav prema Bogu i bližnjem deblokiraju prepreke za afirmisanje i potvrdu upravo ljubavi i doživljaja drugog kao svoga prijatelja. Živimo na prostorima ukorijenjenih vjerskih predrasuda, a hrišćanstvo nas uči da ljubimo bližnjega svoga

 

Ipak, baš zbog toga sam bio i duboko tužan i to zato što i pored te i takve energije i ovde i u Srbiji među mladim ljudima desi se da neka iskra spolja izvitoperi tu dobru energiju i pretvori je u suprotnost dobra, tako da onda to što je bilo dobro, pre svega za te iste ljude, njima postaje muka, jer isključivost, netrpeljivost i mržnja, ustvari su otrov koji neko nosi u sebi i on najprije truje nosioca tog otrova, bez obzira kom narodu, kojoj veri i kom geografskom prostoru pripadao.

 

Kako gledate na činjenicu da su Srbi u velikoj mjeri bojkotirali prvi krug predsjedničkih izbora?

Očito postoji neka vrsta nezadovoljstva, a s druge strane, jedan deo Srba se oseća nesigurnim na ovim prostorima i smatra da se izlaskom na izbore ništa neće promeniti. Međutim, moje je mišljenje da, ako taj problem posmatramo sa psihološkog aspekta, Srbi upravo zbog toga što su u nekoj vrsti apatije u odnosu na ono što se dešava na društvenoj i političkoj sceni u Hrvatskoj, treba da izađu na izbore, čak i u većem broju nego većinski deo stanovništva, jer ako ne izađu, oni još dublje ulaze u neku vrstu apatije i anonimnosti.

 

Kao da time šalju poruku da odustaju od potrebe i truda da se pokaže da oni ovde postoje. Srbi trebaju pokazati da žele da učestvuju u javnom životu u punom kapacitetu slobode i da su spremni da doprinesu demokratskim vrednostima ovoga društva. Treba da izađu iz ormara, bez predrasuda i straha, da pokažu da mogu da doprinesu bogatstvu različitosti jedne zajednice.

 

Mnogi Srbi u Hrvatskoj danas žive, ako ne u strahu, onda svakako u nelagodi. Događaji poput prosvjeda protiv ćirilice, napada na kulturu sjećanja srpskog naroda u Glini, poruka određenih svećenika koji su i polnoćku iskoristili da bi širili netoleranciju, podsjećaju ih na vremena za koja su vjerovali da se neće vratiti. Kako ohrabriti te ljude?

Upravo u ove božićne dane kada slavimo praznik mira, ljubavi i radosti, kada sin Božji dolazi u svet da nas izmiri sa Bogom, možemo s punim pravom reći da svaka vrsta ekstremizma, isključivosti i negostoljublja, pokazuje samo da, od bilo koga da dolazi isključivost, da taj ne postupa u skladu sa evanđeljem Hristovim i verom koju propoveda i tu upravo imamo na delu raskorak između reči i onoga što činimo.

Upravo u ove božićne dane kada slavimo praznik mira, ljubavi i radosti, kada sin Božji dolazi u svet da nas izmiri sa Bogom, možemo s punim pravom reći da svaka vrsta ekstremizma, isključivosti i negostoljublja, pokazuje samo da, od bilo koga da dolazi isključivost, da taj ne postupa u skladu sa evanđeljem Hristovim i verom koju propoveda i tu upravo imamo na delu raskorak između reči i onoga što činimo

 

Mislim da ljudi evanđelja, naročito mi sveštenici, moramo biti spremni da u svoje naručje prihvatimo sve i svakoga, i najvećeg grešnika i onoga tko je apsolutno različit od nas, uostalom, sam Hristos u evanđelju bezbroj puta opravdava grešnike, inoplemenike i one koji pogrešno veruju i osuđuje one, koji su samo formalno, spolja, ispunjavali pravila Zakona.

 

Pozvali ste Srbe da iziđu na izbore. Iako ne možete glasati na ovim izborima, imate li neki savjet za glasače srpske nacionalnosti, u skladu s vašim političkim pogledima?

Načelno, ja nemam ”politički”, nego samo crkveni i hrišćanski pogled na svet. Doduše, on je i politički, ali ne u tekućem, nego u prvobitnom značenju te reči. Nikada nisam imao lične favorite, ali sam glas davao onome za koga sam smatrao da ima više odgovornosti i demokratske svesti da prepoznaje, priznaje i prihvata šarolikost društvene zajednice u kojoj svako može i treba da očuva svoju posebnost. Tako sam često znao podržati kandidate s kojima se možda i nisam slagao u pogledu na svet, ali su zato imali navedene karakteristike.

 

Postoji, naime, u javnom životu paradoksalni fenomen da neki ljudi i grupe govore hrišćanskim jezikom, a ne postupaju hrišćanski, a da neki drugi ne koriste hrišćanski rečnik (iako bi im to bilo politički profitabilno), a da su im dela ipak više hrišćanska, nego kod onih prvih. Uostalom, sam Hristos je jednom izjavio da je više prave vere našao kod paganskog, tuđinskog oficira i okupatora, negoli u Izrailju, svom, izabranom, Božjem narodu.

 

(Prenosimo s portala tjednika Novosti).

    •  Ranko Ostojić: SDP mora u akciju
    •  Tko je nama Milan Levar?
    •  Milan Radanović: Stepinac nije pokušao spasiti kler SPC-a
    •  Pun kufer kostiju
    •  HOS-ovu ploču treba maknuti, baciti negdje'
    •  SOS za Kordun i Baniju
    •  Situacija u Crnoj Gori: Od Mila do nedraga
    •  Štampači Jasenovca
    •  Prijeteći grafiti i plakati na ulazu u rodno Pupovčevo selo
    •  Svečanost s ustaškim pozdravom: pozvao se na učenje KGK

> Svi tekstovi ovog autora