Nad ruševinama

Ovih dana na različitim stranama slušamo nanovo već toliko poznatu priču o katastrofalnom učinku različitih privatizacija. Ne samo u Srbiji nego i drugde na prostorima bivše Jugoslavije. Državna imovina je rasprodata u bescenje ili na problematičan način uglavnom sumnjivim prodajama i sumnjivim tipovima, gde je, dobija se utisak, manje-više, najviše toga bilo podložno korupciji, nečasnim i nepoštenim dogovorima koji su se svodili na rasprodaju svega onoga što je imalo bilo kakvu vrednost i cenu.

 

I kada se sve sabere i sagleda iz ove perspektive uništenih privreda, zakatančenih nekada moćnih fabrika, preduzeća, perspektivnih firmi, svuda samo jad, samo ruševine. Bukvalno i simbolično. Ruševine zgrada, fabričkih hala, a zaposleni bačeni na nepostojeće tržište rada, da se snalaze u jednom svetu gde nema milosti, nema solidarnosti, nema posla.

Posledice su velike, slobodno se može reći i tragične. Čitavi gradovi u unutrašnjosti Srbije su zamrli. Sve je stalo. U svakom gradu postojalo je bar jedno snažno ekonomsko uporište, fabrika ili proizvodni kolektiv u kojem je bila zaposlena većina stanovništva, odakle su se finansirale sve glavne potrebe grada: svakodnevni život, kultura, socijalna pomoć. I kako se čini, odjednom je sve to nestalo, sve je utonulo u siromaštvo, nezaposlenost, ordinarnu bedu

 

Ko je kriv za ovo stanje velike rasprodaje ne samo materijalnih bogatstava nego i ljudskih sudbina? Da li je moguće da krivaca nema, da je to što se dogodilo bilo samo ekonomska neumitnost, nešto neizbežno i neupitno? Istina, tu i tamo, u zaista zanemarljivom broju pronašao se i poneki krivac uhvaćen na delu, snimljen kako prima mito.

 

Bilo je i nekih zakasnelih presuda za očevidne kriminalne radnje. Ali ukupno gledajući, ekonomski raspad praćen moralnim raspadom, raspadom svih vrednosti, društvenih, političkih, ekonomskih, prihvaćen je kao fatum, onaj neumitni, poznat još iz grčkih tragedija. Dakle, viša sila, kojoj se čovek, njegova volja i njegova nastojanja ne mogu suprotstaviti.

 

Ali neće biti da je sve baš tako. Privatizacija svega i svačega, totalna privatizacija, uz blagoslove nekih međunarodnih političkih i finansijskih krugova sprovođena je na brzinu, bez pravih ekonomskih analiza, bez neophodnih priprema, bezdušno i korumpirano.

 

Bilo je važno što pre prodati sve što se moglo prodati ne vodeći računa da su najčešće glavni kupci problematične osobe sa sumnjivim biografijama, snalažljivi ”biznismeni” sa jakim političkim vezama, tipovi iz kriminalnog podzemlja.

 

I odjednom se sve, ili gotovo sve, našlo u rukama veštih, ali u najvećoj meri nepoštenih, sa biografijama od kojih čoveka podilazi jeza, osoba sposobnih samo za mutne i prljave poslove, što se ubrzo i pokazalo na delu. Ono što je nekada radilo, značilo siguran hleb za radnike i njihove porodice pretvoreno je u prah i pepeo. Od više desetina hiljada prodatih preduzeća, kažu pouzdani izveštaji, uspešno poslovanje nastavilo je samo nekoliko desetina.

Srbija nije doživela svoju katarzu kako su se mnogi nadali i očekivali. Kriminalne elite uz mutnu ulogu državne bezbednosti i političara nastavili su sa lopovskom privatizacijom. A povremeni pokušaji sprečavanja nedozvoljenih radnji pokazali su se nedovoljni i jalovi

 

Posledice su velike, slobodno se može reći i tragične. Čitavi gradovi u unutrašnjosti Srbije su zamrli. Sve je stalo. U svakom gradu postojalo je bar jedno snažno ekonomsko uporište, fabrika ili proizvodni kolektiv u kojem je bila zaposlena većina stanovništva, odakle su se finansirale sve glavne potrebe grada: svakodnevni život, kultura, socijalna pomoć. I kako se čini, odjednom je sve to nestalo, sve je utonulo u siromaštvo, nezaposlenost, ordinarnu bedu.

 

Liberalni kapitalizam po srpskom modelu predstavljao je karikaturu liberalizma i neoliberalizma. Uglavnom grabež i nemilosrdno rasturanje svega onoga što je bila državna i društvena svojina. Taj nesumnjivo važan preobražaj iz jednog političkog sistema u drugi, iz socijalizma u kapitalizam, trebalo je da predstavlja istorijski iskorak prema potpunijem i slobodnijem životu zasnovanom na ekonomskom prosperitetu.

 

Ali onako kako je ta civilizacijska promena sprovedena, danas je to jasno, svelo se na običnu otimačinu, na uništavanje i same osnove na kojoj je trebalo da se zasniva novi način proizvodnje i novi odnos rada i kapitala.

Za one koji su imali prividnu ili stvarnu vlast bilo je važno izvući iz svega najveću moguću ličnu ili partijsku korist. Neki su svoje veze sa kriminalom platili i najvećom cenom: glavom na ramenu. Teško da ima nekog poštenog i bez krivice u toj nametnutoj igri u kojoj je bilo mnogo lopova, a malo žandarma. Sadašnji pogled na sve to što se odigralo i još uvek se odigrava jeste pogled na ruševine

 

Od devedesetih pa do danas u svemu tome učestvovale su gotovo sve političke garniture. Jednako one koje su sa Miloševićem na čelu širom otvorile vrata kriminalu i ratnom profiterstvu i različitim oblicima šverca, pa preko petooktobarskog puča kada se činilo da se Srbija iz osnova menja, što se ubrzo pokazalo kao veliko razočarenje jer je bitka za moć i vlast ostala podjednako beskrupulozna i nemilosrdna.

 

Srbija nije doživela svoju katarzu kako su se mnogi nadali i očekivali. Kriminalne elite uz mutnu ulogu državne bezbednosti i političara nastavile su sa lopovskom privatizacijom. A povremeni pokušaji sprečavanja nedozvoljenih radnji pokazali su se nedovoljni i jalovi.

 

Danas smo tu gde smo.

 

Ne može se početi sve iznova jer se nema sa čime, a ne može se ni nastavljati ono što vodi daljem urušavanju institucija i svakodnevnog života. Sada se preduzimaju očajničke mere od kojih nema velike koristi, osim još dubljeg potonuća: smanjivanje plata, socijalnih davanja, uskoro i penzija i povećanja ionako katastrofalno velikog broja nezaposlenih.

 

Najveće pustošenje i najveća pljačka obavljeni su tako da za to na kraju nema odgovornih, nema krivaca jer je sve izvedeno u režiji i pod zaštitom države.

 

Svi znaju da je najveći deo onoga što je učinjeno poslednjih dvadesetak godina bez obzira na okolnosti koje su to pratile činjeno loše, često protiv zakona, bez pogleda u budućnost. Za one koji su imali prividnu ili stvarnu vlast bilo je važno izvući iz svega najveću moguću ličnu ili partijsku korist. Neki su svoje veze sa kriminalom platili i najvećom cenom: glavom na ramenu. Teško da ima nekog poštenog i bez krivice u toj nametnutoj igri u kojoj je bilo mnogo lopov, a malo žandarma.

 

Sadašnji pogled na sve to što se odigralo i još uvek se odigrava jeste pogled na ruševine.

    •  Srbija se raspada
    •  Filozofija bede
    •  Tamni vilajet
    •  Oči straha
    •  Spasavanje Kapetana Dragana
    •  Patriotizam i siromaštvo
    •  Sretna nova!
    •  Dvadeset i jednu godinu posle
    •  Balkanska rapsodija
    •  Osveta loših đaka

> Svi tekstovi ovog autora