Nasilje i nasilnici

Nedavna izjava premijera Srbije Ivice Dačića povodom najnovije provale nasilja na fudbalskom derbiju u Beogradu mogla je da iznenadi samo neobaveštene. Premijer kaže: ”Ispada kao da smo sad iznenađeni što postoje mafijaške i kriminalne grupe, a godinama i decenijama unazad svi se udvaraju tim grupama, pa i moja partija (SPS) vodila je ponekad politiku udvaranja nacionalizmu i šovinizmu jer je to bilo moderno i popularno kada trebaju glasovi”.

 

Ova izjava još jednom, po ko zna koji put, otvara temu organizovanja, finansiranja i zaštite ekstremno desnih nacionalističkih i nacističkih grupa kakvih u Srbiji ima sve više. Neke sebe nazivaju navijačima, neke srpskim patriotama i rodoljubima, a neke otvoreno zagovaraju nacističku ideologiju, slave Treći Reich i Adolfa Hitlera.

Živimo u vremenu i prostoru gde je u svaku poru života ustisnuto nasilje. Glavni proizvod nasilja je strah. Države nasilja prepoznaju se po strahu njenih stanovnika. Strah da se ne ostane bez posla, strah od gladi, strah od organizovanih nasilničkih grupa, strah od svemoćne države. Mera straha je mera nasilja

 

Demokratija je u Srbiju došla na krilima i uz svesrdnu pomoć tajnih policijskih službi. Državna bezbednost osnovala je većinu opozicionih partija ili je u njima imala svoje ljude. To je bio, po njihovom uverenju, najpouzdaniji način da kontrolišu nejaku i tek rođenu opoziciju. Istovremeno, za odbranu Miloševićevog režima protiv uličnih demonstracija organizovane su grupe batinaša koje su upadale među demonstrante, u zgrade Univerziteta, nezavisne radio stanice, obračunavale se sa prolaznicima na ulici. Obično su nosili ”fantomke” da sakriju lica i toljage za prebijanje protivnika režima i slučajnih prolaznika.

 

Ti nasilnici ostali su zvanično neidentifikovani, iako se zna da su uglavnom dolazili iz vežbaonica za borilačke veštine u okviru policijskih sportskih društava. Tako je vladajuća politička partija čvrsto čuvala vlast, tako je nasilje postalo legitimni pratilac politike, izgubila se tanka crvena linija između političara i kriminalaca. Zločinci osuđeni na najteža kriminalna dela početkom rata oslobađani su kazni i slati na front.

 

Iz paravojnih formacija iznikli su ”arkanovci”, kasnije ”crvene beretke”, organizacije sa nacističkom ideologijom i nacističkim obiležjima ”Krv i čast”, ”Rasonalisti Srbije”, ”Nacionalni stroj”… Počinjeni su veliki zločini nad civilima. Organizovana politička ubistva: Ćuruvija, Stambolić, Đinđić… To je nasleđe sa kojim se ušlo u postmiloševićevsko vreme.

 

U našoj epohi različiti su oblici nasilja. ”Revolucionarno nasilje”, ”ideološko nasilje”, ”ratno nasilje”, nasilje u ime patriotizma, u ime države, organizovano nasilje, stihijsko nasilje. Nasilje da se očuva vlast, politički sistem, povlašćena pozicija. Elementarno, golo nasilje, prikriveno nasilje. Nema kraja nabrajanju.

 

U domaćoj varijanti nasilnici su imali svoje pokrovitelje na visokim državnim položajima. Govorom nasilja slale su se poruke domaćoj, ali i stranoj javnosti. Paljenje ambasada, džamija, sprečavanje ”Parade ponosa”, obračuni sa neistomišljenicima, sve su to bile jasne i čitljive poruke. Ako ”političke volje” nije bilo za mnoge druge važne stvari, za nasilje je nikada nije nedostajalo, uz naopako i pogrešno shvatanje da se nasiljem išta može razrešiti.

 

Pored fizičkog nasilja postoje i drugi oblici nasilja, manje vidljivi, ali jednako prisutni. Verbalno nasilje, nametanje stereotipa i predrasuda iz kojih se rađa mržnja koja se iznova preobražava u fizičko nasilje zatvarajući tako začarani krug nasilja.

 

Živimo u vremenu i prostoru gde je u svaku poru života ustisnuto nasilje. Glavni proizvod nasilja je strah. Države nasilja prepoznaju se po strahu njenih stanovnika. Strah da se ne ostane bez posla, strah od gladi, strah od organizovanih nasilničkih grupa, strah od svemoćne države. Mera straha je mera nasilja.

 

”Strah je glavni izvor predrasude i jedan od glavnih izvora okrutnosti”, napisao je Bertrand Russell. Strah, okrutnost, nasilje, to je sveto trojstvo nasilnih ideologija i nasilne države.

Jedan poznavalac prilika u podzemnoj Srbiji tvrdi da se za nedelju dana mogu, ako se to zaista želi, razotkriti i procesuirati sve one ekstremne grupe koje ugrožavaju Ustav, ekonomsku i političku stabilnost zemlje. Nije teško objasniti zašto se to ne čini. Poštena, detaljna i dosledna istraga otkrila bi mnogo toga što još uvek nije poželjno da se zna

 

Jedna od naročitih osobina nasilja, u bilo kojem obliku da se javlja, jeste da se pre ili kasnije okreće protiv svojih gospodara, protiv nasilnika. To se događa i u priči spomenutoj na početku ovoga zapisa. Nasilnici, pljačkaši, zločinci, pošto su napustili bojišta i izgubili mogućnost ratnog profiterstva, transformisali su se u mafijaške klanove, odgajili svoj podmladak, uključili u svoju armiju tek pristigle navijače − regrute i zasnovali nove oblike kriminala koji su odgovarali novom vremenu. Zavladali su sportskim stadionima, ali i unosnim poslovima trgovine drogom, švercom, crnim tržištem.

 

Toliko su ojačali da im više nije bilo neophodno pokroviteljstvo pojedinih političkih partija i službe bezbednosti. Oteli su se kontroli, kako se to kaže, osetili su se moćnijima od same države. O njima najbolje govore njihove biografije.

 

Kada se tako žestoko i duboko izmešaju politika, nasilje i kriminal, veoma je komplikovano, a često i nemoguće, razdvojiti ih. Političari se zaklinju u patriotizam, a to čine i kriminalci. Pozivaju se na svoje zasluge u nekim ranijim vremenima. Predstavnici države u poslednje vreme isuviše često uzvikuju kako nijedan kriminalac ne može biti jači od države. Ali iza tih reči ne stoje dela, nema činjenica o spremnosti da se osim nategnute retorike nešto zbilja i uradi.

 

Jedan poznavalac prilika u podzemnoj Srbiji tvrdi da se za nedelju dana mogu, ako se to zaista želi, razotkriti i procesuirati sve one ekstremne grupe koje ugrožavaju Ustav, ekonomsku i političku stabilnost zemlje. Nije teško objasniti zašto se to ne čini. Poštena, detaljna i dosledna istraga otkrila bi mnogo toga što još uvek nije poželjno da se zna.

 

Prisećamo se Đinđićevih reči: ”Svaka država ima mafiju, samo naša mafija ima svoju državu”.

    •  Srbija se raspada
    •  Filozofija bede
    •  Tamni vilajet
    •  Oči straha
    •  Spasavanje Kapetana Dragana
    •  Patriotizam i siromaštvo
    •  Sretna nova!
    •  Dvadeset i jednu godinu posle
    •  Balkanska rapsodija
    •  Osveta loših đaka

> Svi tekstovi ovog autora