novinarstvo s potpisom
U našoj lepoj domovini oblika ptice u letu, malog zmaja, kifle ili proždirućeg Pakmana koji bi da papa BiH često se govori o nepoznatom terminu govora mržnje. Poput neke mitske tvorevine, svi znaju da je to tu prisutno i da znači nešto loše, ali niko ne ume da to nešto što je gadno prepozna upravo u svojim mrzilačkim izjavama.
Kod nas se govor mržnje brzo pogrešno detektuje kada neko sa prefiksom manjine osokoljeno iznese svoj stav, ma koliko taj stav bio asertivno artikulisan, te tada obično nastane i onaj pomodarski termin sinkope kod onoga koji sluša, a ne čuje.
Mnogi ne razumeju šta su upravo čuli i razumeju stvari onakve kakve za pravo i nisu, a vođeni slepim predrasudama prema drugima i drugačijima.
Takav način nerazumevanja je kod mnogih najlakši vid poimanja sveta oko sebe jer ne izaziva složenije moždane aktivnosti od običnog oštrenja tupih kašika.
A šta bi mu bio onda taj govor mržnje koji, po svemu sudeći, nije ono šta poneki ili poneke udruge misle. Jer, mnogi upravo brane svoje necenzurisane izjave pravom na slobodu govora, koja je potpuno druga kategorija i nije baš, slikovito, reka bez obala.
Govor mržnje znači sav oblik izražavanja (to znači i neartikulisano deranje i mlataranje čekićem po dvojezičnim tablama) kojima se šire, raspiruju, potiču ili opravdavaju rasna mržnja (osvetićemo im se za 1918., 1931., 1941., 1945., 1949., 1991., 1995. …), ksenofobija, antisemitizam ili drugi oblici mržnje temeljeni na netoleranciji (srpska reč je netrpeljivost).
Sva ta akumulisana mržnja, decenije tihovanja u miru i socijalnoj zapuštenosti građana uključuje inetoleranciju izraženu u obliku agresivnog nacionalizma i etnocentrizma (Bog i Hrvati), te diskriminaciju i netrpeljivost prema manjinama, sve više migrantima ili onima sa nekim potencijano drugačijim karakteristikama.
Sve su to odlike, tako kaže antropologija, primitivnih društava koja su nastala u ono doba kada se prelazilo na poljoprivrednu proizvodnju (neolit – mlađe kameno doba), sedelačkog načina života koji je značio jačanje kolektivizma i samosvesti o sebi kao nečemu šta je bolje od nekoga ili nečega drugoga koje je lošije.
Naše pleme je jače od njihovog.
Treba biti iskren i reći da etnocentrizam u nekim savremenim društvima ima i pozitivan prizvuk, ali je to posledica isključivo veće pismenosti (funkcionalne upotrebe pisma) i obrazovanosti, pokretljivosti ljudi, političke demokratizacije, jačanja prava čoveka, poslovnih i kulturnih veza međuna rodima. Znači, ne i kod nas.
Govor mržnje odlikuju komponente kao što su neljudski sadržaji društvene grupe protiv kojih je takav govor i usmeren. To je izražavanje, često bez posledica, mrzilačkog i uvredljivog sadržaja kojima se potiče ili zagovara mržnja, nasilje i diskriminacija, omalovažavanje, izrugivanje, ponižavanje, dehumanizacija (potpupno ljudsko ogoljivanje) i obezvređivanje.
Sav taj opasan govor, neretko krene višak pljuvačke da šprica okolo, mora da bude usmeren (a zar kod nas može ikako ako ne baš tako) protiv određenih društvenih grupa ili njihovih pripadnika koje odlikuju zajedničke sličnosti (u našem slučaju uvek različitosti) ili se tako identifikuju, poput rase, boje kože, nacionalnosti, etničkog porekla, vere, pola, roda, seksualne orijentacije i slično.
Kada se gleda ovaj popis, iako je ovo i slično na kraju ujedno i najvažnije jer obuhvata sve i svja, čini se da kod nas, u našoj lepoj domovini, okupanoj Jadranom i “VilomVelebita”, ništa ne nedostaje da se mrzimo i govorimo jedni o drugima sve najgore, tako nam Bog otac pomogao.
Sva ta mržnja, koja se transgeneracijski prenosi na članove porodice, ima jako štetne posledice, u nekim slučajevima pogubne, na određene društvene slojeve i one koji se sa njima identifikuju.
Trajne psihičke posledice nastaju usled izazivanja emocionalnog stresa, osećaja gubitka ljudskog dostojanstva i poniženja. Zastrašivanje, što stvara nemuštost javnog diskursa. Izazivanje fizičkog nasilja, pojedinačnog ili masovnog, što je osnova za proizvodnju masovnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida.
No, ako neko i preživi masovne zločine i proterivanja, ostaje mu onaj sigurno najopasniji momenat, a to je perpetuiranje odnosa podložnosti manjih, nemoćnih, onima koji su kvantitativno (o kvalitetu nema se puno za reći) brojniji.
U našoj domovini žrtve govora mržnje po pravilu su istorijski potlačene, diskriminisane i marginalizovane grupe, neko bi rekao Srbi i Romi, ali tu su i homoseksualci, stranci, ljudi druge boje kože, osobe sa posebnim potrebama, itd.
Da nam ne bi palo na pamet da se bavimo govorom mržnje koji bi dolazio od nas, domovina je obezbedila pravne mehanizme kojima se brani od zagađivača iznutra koji bi da pevaju, ali i možda, ne daj mi te, Bože, doslovno primene onu poznatu: “Ubij, zakolji da … ne postoji”.
Da je sve to nezakonito, kaže Ustav Republike Hrvatske u članku 39., Kazneni zakon (čl.87. st.21.), te (čl. 325.), Zakon o suzbijanju diskriminacije, Zakon o medijima (čl. 3. st.4.), Zakon o elektroničkim medijima (čl.12. st.2.), ali i međunarodni dokumenti.
Ali sve je to pravo, pa se postavlja pitanje gde sedi nepravda svih ovih godina slobode? Izgleda da Pravo i Pravda (poljski: Prawo i Sprawiedliwość, PiS) postoji samo u Poljskoj u vidu nacionalističke i konzervativne političke stranke koja se zalaže za rigidnije društvene vrednosti u skladu sa naukom Katoličke crkve, jačanje oružanih snaga, ponovno uvođenje smrtne kazne te dehumanizaciju Poljakinja i onih žena koje tamo žive.
Eto. Kada se pogleda malo van domovine, možda i nije kod nas baš sve katran i perje.
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.