Obnova Zagreba: ostaje nam da pratimo muljanje oko novaca

”Beč u malom”. U pitanju je rečenica, ponosnih Zagrepčana, koja se obično izgovara strancima koji nas odnedavno ponovo posećuju i nama najvažnije ostavljaju svoje evre za guranje u naše pokrpane dušeke.

Oni, nešto rđaviji iskoristili bi rečenicu ”Zagreb, jeftinija kopija Beča”, što zbog svojih fasada koje nam se decenijama truse po glavama (sitnog fonta table da hodamo na sopstvenu odgovornost), ali i zbog mentalnog sklopa ljudi, koji se odnekuda uredno naseljavaju po svukuda.

Prošlogodišnji zemljotres, kada je stradao jedan mladi život, pored urušavanja načetih zgrada i javnih ustanova iz doba Monarhije, na površinu je izbacio sav mulj međuljudskih odnosa ljudi, žitelja ”malog Beča”, koji žive u istoj zgradi (svi joj tepaju sa ”kući”).

Dojučerašnje komšije, čija imena retko ko da je znao, obično su se opisivali sa začinjenim, neobjektivim pridevima, sada su bili primorani da razgovaraju i imaju, čuvene, sastanke kućnog saveta.

Na tim mučnim sastancima, koji se obično održavaju na hodniku, ne daj bože da neko nekoga pozove u svoj dom, paleći svetlo koje se gasi na svaku minutu, po pravilu dolazi do podele u dve vrste ljudi, ovog puta s prezimenom i brojem kvadrata.

Prvi su oni koji su najpametniji, najglasniji, sa epitetom da su im u toj zgradi rođeni deda i otac, te da će i oni, ako budu imali sreće, pre da umru u toj istoj zgradi nego da prodaju stan, kupe sebi nešto manje zahtevnije za plaćanje pričuve i oslobode ostatak suvlasnika svojih fobija i deluzija.

Domovina je i ovde intervenisala te je suvlasnicima stanova, komšijama, u normativnom okviru dala Zakon o vlasništvu i drugim stvarnim pravima koji nikako (ne)rešava niti jedan problem u zgradi (kako tepaju ”kući”) i dodatno otežava međuljudske odnose, ali zato daje mogućnost malverzacija predstavnika stanara i firmi sa kojima zgrade imaju potpisan međuvlasnički ugovor o predstavljanju, tzv. upravitelj zgrade

Drugi tip ljudi su oni koji aktivno ne čine ništa, ništa ih vezano za zgradu ne interesuje, nemaju nikakve ideje ni predloge, ali samo prividno, svojom indolentnošću, nikome ne štete.

Takvi su, usled svojih davanja potpisa najodgovorniji, jer svojim odobravanjem kojekakvih odluka, u budžacima i sa često uvećanim (čitaj prisvojenim) kvadratima, zapravo najodgovorniji za stanje zgrade i sve vezano za aktivnosti potencijalne obnove.

Oni koje je život dodatno unazadio da su primorani da žive u višespratnici, dele se, ponovo, u dve nepomirljive grupe ljudi, koji uredno jedu kajzeršmarn i usiljeno kajkaju.

Komšije koje žive u srednjim i višim spratovima ”teraju vodu na svoju vodenicu” da im je lift spas od srčanog udara, ali i hitno da se saniraju krovovi i letvama pokrpani zabatni zidovi. Podrum i prateće katakombe ih ne interesuju, odnosno nikakvi temelji, već samo njihov lebdeći čardak.

Komšije koje žive u parteru, tog ”pozorišta u kući”, suterenu i prvom spratu, ne dižu pogled ka gore, lift i zabati im nisu na pameti, kao ni krovovi koji prokišnjavaju. Njih brinu podrumi i podzemne vode, ponornice, čovečije ribice, koje se ritmično pojavljuju čim padnu veće kiše, koje nemaju gde da oteknu jer smo sve šahtove zapušili svojim ”razvrstavanjem” po ulicama.

Upišani hodnici, razbacani letci za kojekakve usluge po podu ulaza, pokradene sijalice i vatrogasni aparati, uz miris memle, koja je za umanjivanje životnog standarda i snižavanje cena kvadrata nezamenjiva, sastavni su deo instant raspucalih zabatnih zidova, porušenih dimnjaka i zapušenih oluka.

Domovina je i ovde intervenisala te je suvlasnicima stanova, komšijama, u normativnom okviru dala Zakon o vlasništvu i drugim stvarnim pravima koji nikako (ne)rešava niti jedan problem u zgradi (kako tepaju ”kući”) i dodatno otežava međuljudske odnose, ali zato daje mogućnost malverzacija predstavnika stanara i firmi sa kojima zgrade imaju potpisan međuvlasnički ugovor o predstavljanju, tzv. upravitelj zgrade.

Po Zakonu o vlasništvu i drugim stvarnim pravima sve odluke suvlasnika donose se po nekakvim procentima većine, zbrajaju se kvadrati, a ne domaćinstva, što dovodi do komšija suvlasnika prvog reda (onih koji imaju 51% i veće stanove) i drugog reda, a svi uredno plaćaju pričuvu o kojoj odlučuje samo oni koji su u tih čuvenih 51%.

Ovi drugi, drugoredaši, nemaju prava na glas jer se, kako i biva, sve sprovodi demokratski, sa skrivanjem iza nekakve, vrlo upitne, većine.

Ovo ne bi bilo ništa sporno da većina zgrada od Domovine nije tražila povrat sredstava za izvršene radove u svojim zgradama, podnoseći račune za izvršene radove Fondu za obnovu.

Kako je i navedeno, u skladu sa člankom 6. Ugovora o osnivanju, Fond za obnovu Grada Zagreba, Krapinsko-zagorske i Zagrebačke županije, u daljem tekstu Fond, 6. novembra 2020. godine registrovao je delatnosti vezane za obavljanje stručnih i drugih poslova pripreme, organizovanja i sprovođenja obnove zgrada oštećenih zemljotresom i praćenje provođenja programa mera obnove.

Pravo na novčanu pomoć za obnovu dimnjaka i drugih nekonstrukcijskih elemenata iznosi 16.000 kuna, i to za posebni deo porodične kuće, stambeno-poslovne zgrade, višestambene zgrade i poslovne zgrade.

Oni, nešto rđaviji iskoristili bi rečenicu ”Zagreb, jeftinija kopija Beča”, što zbog svojih fasada koje nam se decenijama truse po glavama (sitnog fonta table da hodamo na sopstvenu odgovornost), ali i zbog mentalnog sklopa ljudi, koji se odnekuda uredno naseljavaju po svukuda

Do povratka će doći ako su građani samostalno prionuli na hitnu sanaciju i ako u toj hitnosti imaju angažovanog ovlašćenog inženjera, izvođača, građevinskog inženjera i sačuvane originalne račune.

Ono što svakako upada u oči, para uši i izaziva psihosomatske bolesti po koži jeste da su mnoge zgrade izvodile radove po jednoj ponudi, suprotno Zakonu o vlasništvu i drugim stvarnim pravima (koji navodi više ponuda), te, bez pardona, prihvatanje takvih radova i računa od strane upravitelja koji su zvanično ovlašćeni da podnose dokumentaciju Fondu za obnovu radi povrata sredstava.

Isto tako, mnogi upravitelji (a ponovo, to su firme sa kojima zgrade potpisuju ugovore o predstavljanju i upravljanju) ne proveravaju potpisne liste za odabir izvođača i radove, čuvenih 51% suvlasnika u zgradi, ne gledaju da li su potpisne liste sa uvećanim kvadratima (onim kvadratima koji ne odgovaraju zemljišnim knjigama), da li su potpisani ljudi živi ili su odavno u ilovači i da li je bilo više ponuda za izvršene radove.

Prema podacima Fonda za obnovu, do juna 2021. godine zaprimljeno je 11.167 zahteva za povrat sredstava za izvršene radove. Ako su takvi radovi bili dati jednoj ili dvema firmama, bez truda o sakupljanju više ponuda kako bi se umanjio iznos, to znači da će Grad Zagreb, sa okolinom, obnavljati jedna ili dve firme što bi Fondu trebalo da bude alarm u istraživanju potencijalnih nepravilnosti u radu predstavnika stanara i upravitelja.

Dok čekamo da nova gradska vlast reši sve naše probleme, prvo moje pa onda tuđe, bez da mi učinimo i jedan korak više da budemo pomagači u prevazilaženju problema koje smo i mi godinama nagrađivali, ostaje nam da pratimo muljanje oko novaca, samovolju i gadne međuljudske odnose ljude koji žive jedni uz, iznad i ispod drugih.

Serbus, Zagreb moj.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora