Plenkoviću, vrime je!

Ova moja bidna žena, koja me trpi priko četrdeset godina, svaki se put hoće samoubit kad me vidi s bilo kakvim alatom u ruci. I sasvim je nebitno je li mi u ruci osvanija čekić, kacavida, klišta oli pinel jer ona empirijski zna da ću se gadno ranit, a onda ajme njoj sa mnom.

Ako iden zabit brokvu za obisit neku sliku, nikad brokvu ne pogodin iz prve, a za pravo reć ni iz pedesete, tako da je logično da prvo najebe zid od kojeg nikad ne ostane pola pa onda najebe slika koju obavezno skršin. Zašto? Zato šta nisan Šiva pa da iman tri miljuna ruka. A najviše najebe liva koja završi u gipsu nikad ispod misec dana.

Jedanput kad san sam iša prominit žarulju, pricvika san neki kabel i onda je iz meni neobjašnjivih razloga kompletan Split, Solin, Kaštela i pola Dugopolja ostalo u mraku skoro misec dana. Elektro Dalmacija do danas nije svatila kako je nekom kretenu uspilo sjebat glavni kabel za opskrbu cile aglomeracije. Da su lipo ljudski nazvali kretena, on bi im sve još lipše objasnija, ali da im se sam nudim neću jer toliki kreten ipak nisam.

Nisan ja neka šuša već akademik od zajeba, a to treba uvažavat. Toliko je ova moja jadnica puta zvala hitnu pomoć radi moga samoozljeđivanja da svi oni iz tri smjene hitne znaju našu adresu napamet i odma šalju ambulantna kola u kojima dok dolaze miješaju gips tako da na intervenciju dođu spremni.

Dovoljno je samo reć ja sam žena od Vedrana Limića i eto njih pod ljutom rotacijom za pet minuta. Šta je, je, nikad nisu ćapali šest. Jedanput im je bilo nestalo gipsa i onda su nju pitali imamo li ga možda mi, na šta je ona odgovorila: ”A oće li ova vrića od dvadeset kila bit dosta?”

Skoro da je falilo, jerbo san bušilicon za beton zamalo kroz bužu veliku ka tunel uša u tinel kod susida. Pizda netolerantna se puno naidija, a kad san mu reka da moran činit još jednu rupicu, reka je da se ja ne triban s tin zajebavat jerbo će on poslat svoje ljude. I posla ih je. Fini neki ljudi, sve su sredili i još s usisivačem sve iza sebe pospugali.

Kad joj je perilica jednom malo kapala onda san ja inžinja cijevi od vode i malkice ih sjeba tako da je voda protapanjala ovome ispod i onome ispod ovoga, a kako stojin na šesti kat pouzdano znan da nisan dobacija do podruma, jerbo mi se oni s prvog kata pofalija kako njemu nigdi ne kapa. Malo se uznervozija kad san mu reka da ću drugi put bit temeljitiji. Od tada me umisto: evela, suside, kako si ili kako ti žena, uvik pita kako perilica. Čudan neki lik.

Vatrogasce, policiju, auto vučnu službu, lučku kapetaniju i gorsku službu spašavanje spominjem samo uzgred jer tako dobre susretljive prijatelje nije red zaboravit. A spasili su me miljun puta kad san ja nešta debelo zajeba, a zajeba san se svaki put kad bih iša na put.

U ovih dvista kafića oko mene, radi mene ni jedan više nema pikado. Svaki san promašija, ali nikad, ali baš nikad, nisan falija gosta. Iz streličarskog kluba su me doživotno izbacili, a najviše se idija jedan pizdun šta san mu malo butinu izbuža.

Iz vojske me na moju veliku žalost nisu izbacili, ali su mi do kraja vojnog roka zabranili nosit bilo kakvi pucalicu. One tri čete ranjenih su to najžešće zagovarali. Uostalon, jebeš ti vojsku koja ne da vojnicima pucat. Sva srića da san ostarija i više nisan ni za rezervu jer da jesan, jebalo majku, ako zarad mojih promašaja ne bi započeja treći svjetski.

Ako iden na lignje nema šanse da umisto lignje neću izvuć kojeg ronioca, a jedanput san zamalo izvuka američku atomsku podmornicu. Nije do mene već do najlona. Jebajiga, kineska proizvodnja.

Ako iden parkirat autić onda ni na praznon parkingu ne mogu pogodit slobodno misto. Zašto? Zato šta san ja takvi šofer.

I iz ovoga do sad priloženoga lipo se da vidi kako san meštar, ma šta meštar, nobelovac za promašaj. Nikad, ali baš nikad, ništa nisan pogodija iz prve i uvik san falija. Otada, poučen iskustvon na loto igran isključivo na brojeve koje neću i opet falijen.

Kad idemo ponekad na večeru, nema šanse da mi neće uletit nešta zagoreno, prepečeno, sirovo oli prikuvano. Ma i kad naručim obratno opet isto. I tako mi je cili život.

Jedino di san pogodija je izbor žene, mada se ni na nju ne bi trajno kladija jer kako vrime odmiče ja se ne mogu načudit zašto me do sad nije prominila. Na njenom mistu ja bih to odavno uradija.

Kad su bili prvi višestranački izbori, ja san izabra genijalca Gotovca koji me elokvencijom, pameću, sadržajem, ljudskošću, vizionarstvom i umjerenošću najviše od svih dojmija na onom izbornom meniju. Kad ono prc! Popušija on, a i ja s njin.

Na drugin izborima opet ja po svom i naravno opet isto. Birač V.L. u ništa. Onda san se malo pribacija na lokalne izbore i opet pušikana. Županijske ni ne spominjem. Nikad, ali jebeno nikad, oni kojemu san ja da svoj glas nije priša prag.

Ovo moje prokletstvo je išlo toliko daleko da se dobacilo i do predsjednika kućnog savjeta jer svaki oni kojemu san da svoj glas, pogađate, nije uvatija više od njegovog i mog glasa. Tako da nakon svega iman osjećaj da i kad bi bira sam sebe za recimo misto gazde u kući da bih popušija.

I sad s ovakvim, u promašajima, jebeno nepogrešivom iskustvu javno obećajen da ću na sljedećim parlamentarnim izborima, makar mi ruka otpala, glasat isključivo za Plenkovića. Zašto? Zato jer je došlo vrime da makar jednom Hrvatska ima koristi od mene.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Novom Sadu s puno ljubavi
    •  Lov u mutnom
    •  Webe, webe ko te jebe
    •  Mrzim mržnju
    •  Oj luđačka zemljo mila
    •  Dokoni penzić na godišnjem
    •  Što veći, bučniji, histeričniji Hrvat to veća lopina
    •  Ko tu koga…
    •  Trebinje, Trebinje, ako me dogodine ne vidiš, jebi me!
    •  Armija sretnoga svita jedina je garancija trajnog mira

> Svi tekstovi ovog autora