novinarstvo s potpisom
Tokom prethodnih dana, prvo skromno i na uho, u odsustvu sadržaja i senzacionalistički, promrmljanja je vest da je deložirana jedna porodica iz centra prestonog nam grada, onog koji je nekada bio samo varoš nezgrapne Monarhije.
Odlukom suda, zbog neplaćene pričuve, radi deset hiljada kuna, izdano je rešenje o prisilnoj naplati duga te su majka i kćerka izgubile svoj stan od četrdesetak kvadrata.
Da ne bude zabune, sud je doneo odluku koja je u suštini kažu pravedna, neki zli jezici bi rekli da se i to dešava, samo što nije pravovremeno uložena žalba i tako je odluka postala pravomoćna.
To što se tokom čitavog postupka, od 2014. godine do danas, menjao i sam zakon i što su građanke ono šta se naziva ”socijalni slučajevi”, a sada i beskućnici, za one koji tumače zakone i delegiraju pravdu nije bilo bitno. I to je sve pravna država, koja je najpravičnija prema najslabijima.
Kažu da u Splitu žive lepi ljudi, pa tako i onaj umetnik Vojko V koji je, pored svojih zanimljivih slikovnica za decu, poznat i po hitu – ”Kako to, kako to, kako to?”
Trenutna politička garnitura, koja obnaša vlast, onaj ostrašćeni deo desetkovane populacije bi koristio reč režim, ista ona koja zabranjuju noćne klubove, kada se ljudi i vole, ali odobrava kolone i mimohode, kada ljudi žaluju i plaču, kao da ne zna u kojoj državi stoluje i ne poznaje najviši pravni akt – naš namučeni i selektivno tumačeni Ustav RH. ”Kako to?”
U članu prvom navedeno je i da smo i ”socijalna država”. Šta je to? Jel to neki otpadak socijalizma, one tamnice naroda i narodnosti u kojoj smo svi živeli prisilno skupa, sa zdravim zubima koje sada nemamo, kao i idealima koji su ostali u nekom od tih kazamata. ”Kako to?”
Za ono šta mi očigledno nismo, socijalna država postavljena je na temeljima gde država aktivno i svim silama ima glavnu ulogu u privrednom rastu i razvoju, održava socijalnu ravnotežu i sigurnost svojih građana te ispravlja sve one nepravde koje su kod nas odraz partijskog domoljublja.
Da ga prilagodimo na naš svagdašnji jezik, gde se sve manje koriste znakovi interpunkcije, a ”priča se” piktogramima i simbolima, socijalna država bi trebala da garantuje političku i pravnu, ekonomsku i socijalnu sigurnost građana, a sve radi socijalne dobrobiti svih.”
Znate onu poslovicu, koju obično koriste samo članovi najuže porodice u Srbiji, kada hvale svoju decu, ”pametan kao Bizmark”. Ekonomski analitičari nam tumače da temelje našeg ”izroda” socijalne države baštinimo na bizmarkovom modelu.
Nekadašnji kancelar Bizmark (1883.) iznedrio je usvajanje prvog Zakona o zdravstvenom osiguranju, te posle Zakon o osiguranju od nesreće i šest godina od prvog Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju. ”Kako to?”
Ovakav vid socijalne zaštite, minimizovano i nakaradno – ”socijale”, bio je namenjen najsiromašnijim radnicima, naša bivša predsednica bi rabila reč težacima, ali se vremenom, poput kolere i kuge za liberale, ovo proširilo na sve kategorije društva.
Kako bi sve štimalo, država je imala punu kontrolu nad primenom obezbeđenih prava i njihovu konzumaciju, a sve se finansiralo od doprinosa zaposlenih i njihovih omiljenih prijatelja u 40-satnoj radnoj nedelji – poslodavaca. ”Kako to?”
Naša ”socijalna država” upravo je nastala na idejama koje je uobličio pomenuti kancelar i seže od kraja nekadašnje Monarhije pa sve do onoga što je bila Kraljevina SHS i usvojenom Zakonu o socijalnom osiguranju radnika (1922.) koji je počeo da se primenjuje tek deceniju i nešto kasnije. Šta se dešavalo na prelazu sa kralja na maršala znamo i sami. ”Kako to?”
Za vreme tzv. ”druge” Jugoslavije, u područjima socijalne zaštite intervenisalo se sa nizom zakona koji su omogućavali da se radnici, od šofera do direktora, osećaju isto ili približno jednako i da imaju slične ili približne mogućnosti, ako su im startne pozicije bile poprilično nategnute. ”Kako to?”
No posle ”jedinstvene”, ali ne i bratske želje za nezavisnošću mi smo doneli, valjda samostalno, Ustav RH koji je definisao da smo mi ”socijalna država”, ali nam niko nije dao uputstva ili neko usmeno objašnjenje šta to tačno znači i kako da se prema tome odnosimo. ”Kako to?”
U našem kontekstu mi bismo trebali da ”ga merimo”, čiji je veći – standard, kroz nekakve indikatore koji nam najviše služe kada popunjavamo istrošenu formu sa izostankom same suštine.
Tako mi ne ublažavamo sve prisutnije siromaštvo i ne činimo dovoljno, ili nikako, da amortizujemo ovako velike oscilacije između ”pišljivo zarađenog ličnog dohotka” i odsustva jedne plate koja nas deli od deložacije i bosih nogu. ”Kako to?”
Vertikalna i horizontalna pravednost, uz nikada dosegnutu jednakost, su nam sinonimi za stigmatizovane porodice, često druge nacionalnosti, uz one koji su bolesni i stariji ili su imali tu sudbinu da su sva tri u jednom.
Naravno, šta zna ”socijalna država” šta je to dostojanstvo i društvena solidarnost, a da se ne poziva na izvitoperene etikete o narcisoidnosti uz večiti strah od kolektivističkog, utopističkog, načina rešavanja problema – ”radio ne radio svima nam svira radio”.
Ali, i u ovim globalnim vremenima pesma nas je održala i njojzi hvala!
”Je l’ moguće da neko me sabotira (cili život moj) i protiv mene lobira (cili život moj). Neko me sabotira, možda je Vlada, možda su Srbi, možda masoni…”
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.