S obe strane Dunava gusla se o nacionalnom ponosu

Gusle su žičani instrument gde se ton dobija povlačenjem gudala preko zategnute žice (strune). Materijal od kojeg su izrađene je drvo, u jednom komadu, a sastoji se od zvučnog tela, vrata i glave. Sama struna, koja prelazi preko zvučnog tela, sastoji se od konjskog repa dok je gudalo napravljeno od komada grane sa napetom konjskom dlakom.

U našoj Domovini gusle su rasprostranjene u dalmatinskom i primorskom zaleđu, znači oni delovi ”Lepe Naše” gde se važnost daje plemenskoj pripadnosti sa desnim pisanjem i desnim zaokruživanjem desnih opcija na skoro svim izborima. Dolina Neretve, Lika, Kordun, Dalmatinska zagora, ali i ostrva Hvar i Korčula.

Pored blamaže sa nesrećnom kunom, onom koja i nije autohtona vrsta Domovine i po kojoj nas u svetu niko, nikada, ne bi ni prepoznao, zaskičala je vest kako je na nacionalnoj televiziji neko komparirao poznatu dubrovačku kulturu sa srpskom nekulturom. ”Dok je Dubrovnik imao kulturu, Srbi su imali gusle, rakiju i prasetinu”.

Postavlje se pitanje zašto se iskoristila reč ”imali”?

Sredinom devedesetih godina, sada već prošlog veka, Srbija je bila prva država u Evropi po broju stabala šljiva. Ako se vratimo nešto ranije, s početka prošlog veka, nije netačan podatak da je Srbija masovno izvozila autohtone svinje šumadijke koje je kasnije, ukrštanjem sa vrstom bekšir, dalo svinje moravke.

U našoj Domovini, koja ipak nije ispala ”ušata”, postoje pojedinci i grupe, nemoj da se lažemo i nećkamo da nije tako, koje imaju trajne namere da je njihova nacija najbolja. Bolja od svih, osim samog Boga, sa kojim se stavljamo u istu ravan, pa zato i imamo onu bogobojaznu ”Bog i Hrvati”

Znači, ostaje nam samo da definišemo gusle koje se, kako je i navedeno jednako, valjda poznate po nekulturi, nalaze i na teritoriji Domovine.

Nije prvi put, ni sa ove ni one strane Dunava, da imamo poriv ”da ga merimo”, a sve s ciljem koji nikako ne opravdava sredstvo.

Izjave o nečijoj kulturnoj baštini, u kontekstu poređenja sa sebi najsličnijima, nisu ništa drugo nego pokušaj negacije sebe samih, a kako bi se utucalo ono u nama što nam je najbliže.

Negacija delova tuđe istorije, time i kulture, primitivan je pokušaj srozavanja drugih u sopstvenim očima čime se nama, onima koji smo ”bogom dani” pridodaju atributi prepoznati u terminima koji se vezuju za jednu specijalnost medicine.

Nadalje, samo isticanje, preterano i prenaglašeno, nečega nacionalnog u odnosu na drugu stranu u rečnicima imenuje se i šovinizmom.

U pitanju je neosnovano, najviše sa tate na sina (mame nisu bitne pa nećemo da se bavimo statističkim greškama), uverenje da je najbolje ono, nešto, šta dolazi iz zemlje iz koje potičemo. Vezuje se za rđav ili dobar karakter, nasleđeni temperament od dede (”kakav deda takav unuk”) odnosno na čitav nacionalni identitet.

U pitanju je nekritičko i etnocentrično ponašanje, valjda je to onaj nacionalni ponos, koje se graniči sa mitomanijom, deluzijama i paranojom.

Mi imamo najveći, ne može nam niko ništa i svi su protiv nas jer smo ovakvi kakvi smo. U prevodu, u pitanju je talog iza kojeg se skriva, onako, potajice a vidi se, inferiornost koje plasiraju zablude o veličini. Jer, veličina je bitna.

Kada pominjemo Dubrovnik, kulturu koja je neupitna za Domovinu, čitav svet pa time i zemlje sa kojima smo do juče živeli u ”bratstvu i jedinstvu”, igra se na osećaje koji vibrantno udaraju na hranjenje patriotskih misli koje ubijaju razum da bi prednost dale emocijama.

To je idealno, ma milina živa, za rast i procvat možda i ozakonjenih ideja totalitarizma, ksenofobije, nacizma i svih oblika rasističkih ideologija.

Svi znamo, a ”mi, ljubi nas majka” sve znamo, da je klica ekstremnog nacionalizma, onog koji aktivno isključuje druge i drugačije dok ne isprazni bazen drugačijih gde onda počinje da ga puni sa zabludelim svojima, posledica masovne manipulacije i jahanja na dezinformacijama uz zastrašivanje (”pčele ubice su blizu!”).

Izjave o nečijoj kulturnoj baštini, u kontekstu poređenja sa sebi najsličnijima, nisu ništa drugo nego pokušaj negacije sebe samih, a kako bi se utucalo ono u nama što nam je najbliže

Danas su to, ono sa čime nikako na kraj da izađemo, ”lažne vesti”.

U našoj Domovini, koja ipak nije ispala ”ušata”, postoje pojedinci i grupe, nemoj da se lažemo i nećkamo da nije tako, koje imaju trajne namere da je njihova nacija najbolja. Bolja od svih, osim samog Boga, sa kojim se stavljamo u istu ravan, pa zato i imamo onu bogobojaznu ”Bog i Hrvati”.

Možda bi se raščlanjivanjem došlo do zaključaka kako je na delu emocionalna patološka povezanost sa teritorijama i neobjašnjivim, prenapuhanim, elementima kulture i identiteta.

Iako je šovinizam, sada već patologija, nekada i imao romantičarski štih, dizanja morala, ali se to brzo skučilo na samo našu rasu, našu regiju i našu naciju, pušten je neukrotivi duh iz flaše koji nam, poput mača nad golišavim vratom, najavljuje dekapitaciju.

Dok još imamo glave na ramenima nije naodmet da se zapitamo zašto smo baš ovakvi kakvi smo, u mnogim situacijama nikakvi, mrgodni, netrpeljivi, bučni, konfliktni, nedokazani, inatni, ali kada je u pitanju aktivno činjenje promena indolentni.

Možda smo baš onakvi kako je opisano u tragikomediji ”Maratonci trče počasni krug”, u Pantelijinom testamentu:

”Bogu hvala, vek i po proživeh u zdravlju i radu. Slutim da mi je vreme umirati te ove reči u pero govorim, prijatelju advokatu Miliću, jer u vas deco, sve zajedno, nemam nimalo poverenja. Žao mi je što ste moji, a ne deca nekog mog neprijatelja. Ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti.”

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora