Stotinu puta ću da ponovim: da ne zlopamtimo

(Opaska uredništva: Donosimo besedu patrijarha srpskog g. Porfirija kazanu na parastosu stradalim pravoslavnim Srbima koji je služen 4. kolovoza 2022. u Novom Sad kako ju donosi portal Srpske Pravoslavne Crkve).

Braćo i sestre, pomaže vam Bog! Dobrodošli u Srpsku Atinu. Pozdravljam vas sve ovde sabrane u ime svih arhijereja i sveštenika prisutnih, a najpre u ime našeg domaćina, vladike novosadskog i bačkog gospodina Irineja.

Svi mi, manje ili više, delimo istu ili veoma sličnu istoriju. Na primer, porodica vladike Irineja je iz Dalmacije, odakle su i mnogi od vas stigli, došla u Bačku jednim od vlakova bez voznog reda. I moja porodica se na sličan način obrela u ovoj bogatoj i gostoljubivoj srpskoj pokrajini. I mnoge druge vladike i sveštenici imaju takvu ličnu ili porodičnu istoriju. Zbog toga se mi tako dobro suštinski i dubinski razumemo. Zbog toga saosećamo i okupljamo se svake godine u ime Oca i Sina i Duha Svetoga. 

Okupljamo se, najpre, da bismo prizivajući ime Božje, svi zajedno molili Njega u Trojici da u željenom naručju praoca Avrama upokoji našu braću i sestre, rođake, susede, sugrađane i suseljane, sve koji su nevine žrtve strašnih avgustovskih dana 1995. godine. Sabrali smo se da se molitveno setimo nasilnog egzodusa našeg naroda sa područja Dalmacije, Banije, Korduna, Like i zapadne Slavonije. 

Ne zaboravljamo žrtve i razaranja u Kristalnoj noći u Zadru; egzekuciju starih i nemoćnih u Medaku i ličkim selima; užasan teror i pobijene u gradovima i selima, po ulicama i njivama, u kućama i stanovima do Pakraca i slavonskih sela. Sve su to kamičci u mozaiku naših stradanja i raspeća, zajedno sa Jadovnom, Siskom, Jastrebarskim, Mlakom, Glinom i Jasenovcem. 

Sa nama su danas preživeli svedoci stradanja, koji čuvaju i nama prenose pamćenje. Njihovoj žrtvi i stradanju se klanjamo, i naravno pamtimo njihova svedočenja, ali naše pamćenje nije zlopamćenje. 

Pamtimo i sto puta da pamtimo njihova svedočenja, da ne bi ko mogao da kaže: to se nije desilo, to nije istina, to su bile humanitarne aktivnosti i ustanove koje su pružale gostoprimstvo onima koji nisu imali gde glave da sklone i slično. 

Stotinu puta ću da ponovim: da ne zlopamtimo, jer bi zlopamćenje savladalo i nas; gnev, mržnja bi satrli nas same, obesnažili bi svaki Bogom dani stvaralački potencijal u nama.  

Moramo uvek gledati u lice Božje, gledati u Najnevinijeg koji je raspet na krstu i imati na umu reči koje je On s krsta uputio Ocu nebeskom: Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine. To je vera naša, to je vera otaca naših. 

To je vera koju je u Jasenovcu blaženog spomena patrijarh srpski German izrazio rečima: da praštamo moramo, jer je to jevanđelska zapovest, sam Bog tako zapoveda, ali da molitveno i na svaki drugi način zaboravimo to nećemo, ne smemo i ne možemo.   

Saobrazan na krstu raspetom Hristu, u lice Božje zagledan i obasjan svetlošću božanskog nadrazuma bio je Sveti mučenik Vukašin Jasenovački, jer je dobio nadumnu silu da, dok mu monstrum u Jasenovcu kida delove tela, izgovori svete potresne reči: ”Samo ti dijete radi svoj posao”.  

Njegove reči nisu izraz mržnje, ni prkosa, ni inata, ni bunta, ni prezira, jer te reči nisu reči i snaga običnog čoveka. Reči su to čoveka pogruženog i usredsređenog na Hrista. 

Te reči blagodaću i ljubavlju Hristovom kroz sveta usta raspetog Vukašina dolaze iz večnosti u vreme, iz prostora ljubavi i trajne radosti u prostor straha i tragike ljudskog postojanja otuđenog od Boga. Dolaze iz prebivališta Božjeg u naše boravište.  

Dokučiti tajnu Vukašinovog mira usred najstrašnijeg mučeničkog stradanja ne možemo logikom ovog prolaznog i ograničenog veka. 

Možemo, pak, ukoliko prislonimo uho na grudi Hristove i oslušnemo otkucaje Njegovog srca koje kuca za svakog čoveka bez izuzetka. To možemo samo molitvom i hrišćanskom verom, jer ovde nije reč  o pitanjima razuma. Stoga smo se i mi danas verom u Hrista  raspetog i vaskrslog na molitvu sabrali. 

Sabrali smo se ovde, ali moramo se sabirati i na mestu Vukašinovog stradanja, u Jasenovcu, kao i na svakom mestu na kojem su stradala naša nevina braća i sestre, ali i nevini ljudi, bez obzira kom narodu pripadaju i kako su se Bogu molili.

Tu ćemo ne samo odati poštu postradalima i pomoliti se za njih, nego ćemo više nego drugde imati priliku da uđemo u unutarnje svetilište svoga bića, u svoje srce, da stanemo pred lice večnosti, pred lice Hristovo i da u Njegovoj svetlosti, u Njemu, čujemo poziv upućen svima i nama da svakog čoveka vidimo kao svoga brata, kao onoga koji pripada Bogu isto koliko i mi, koliko i ja, a da izvan Hrista, izvan Božijeg doma i braća i sestre, i muž i žena, i prijatelji, komšije i narodi postaju suparnici, postaju takmaci, pa čak i neprijatelji neretko spremni da istrebe jedni druge.

Imaćemo potrebu, više nego drugde da se molimo za sve, za sebe i svoje bližnje, za svoj narod, ali i za sve ljude, za sve one koji pate i stradaju, za mir svega sveta.  

Otuda je, najblaže rečeno, ljudski nerazumno, pogrešno i nepravedno kada neko nalazi razloga da onemogući bilo koga, prosjaka ili cara, bogatog ili siromašnog, domaćeg ili stranca, običnog građanina ili funkcionera, premijera ili predsednika, ma kog, dakle, zvanja bio onaj koji ima potrebu da se na mestu Vukašinovog stradanja ili bilo kom drugom sličnom mestu, susretne sa sobom, sa Bogom i da smireno upali voštanicu i uznese skromnu molitvu Spasitelju sveta.

Sabiraćemo se na molitvu i na ovakvim mestima, kao što je Novi Sad, Srpska Atina, kao što je čitava naša predivna Srbija, koja nas je prigrlila, koja ima beskrajnu širinu, beskrajnu ljubav i dobrotu za sve.  

U Srbiji ne pitamo: kako se ti krstiš ili kako se Bogu moliš? U Beogradu, u Novom Sadu, u Nišu, ne pitamo koje su ti vere ili narodnosti otac i majka. Takvu Srbiju volimo i za nju se molimo da takva bude i ostane, da uvek u njoj ima mesta i dobrote za sve, za svaku dušu, za svako ime.  

Uostalom, Bog ne pravi razliku među imenima. Svaki čovek je Bogu jednako vredan.

Okupljaćemo se i moliti u Dalmaciji, na Kordunu i Baniji, u Lici i Slavoniji, u svim gradovima i selima u kojima su naši bliži i daleki preci, naši prađedovi podizali crkve i manastire, svoja ognjišta i domove.  

Koliko prekjuče sam bio u Lici, u Smiljanu, gde se sabrao narod iz raznih strana. U tako malenom, a toliko značajnom mestu osveštali smo obnovljeni pravoslavni hram iz sedamnaestog veka u kojem je kršten veliki naš i svetski Nikola Tesla, a u tom hramu služio njegov otac, pravoslavni svećenik.

Teslin Smiljan i njegova crkva danas su paradigma burne historije srpskog naroda, zapadno od Save i Dunava. Na putu, nazad za Beograd, misli su mi se neprestano vraćale na Liku, na Smiljan, na Teslin narod, koji se uvek podiže iz pepela, obnavlja sebe, svoje kuće i svoje crkve. Deo mene, deo moga bića je ostao u tom selu, kraj te obnovljene bogomolje.

Mogu da zamislim, braćo i sestre, šta je u vašoj duši kada se mislima vraćate na ognjišta, u mesta, u crkve i groblja koja ste napustili pred smrtnom opasnošću.

Mi, međutim, u molitvenom raspoloženju pouzdano znamo da je naš narod bezbroj puta, baš kroz stradanje i žrtvu dosezao iskustvo osvajanja slobode i vaskrsenja. Kao hrišćani znamo da je svako stradanje i raspeće u Hristu već sada i ovde deo slave, deo pobede i trijumfa.  

U tajni Krsta je sadržana i tajna pobede, tajna vaskrsenja. U toj žrtvi i pobedi mi, verujući pravoslavni hrišćani, nalazimo nepokolebivu nadu u konačnu pravdu Božju, čak i onda kada pravda ljudska zataji, jer konačni sud ne pripada nama nego pravednoj ljubavi Božjoj.

Neka se blagodat Božija i ”mir koji prevazilazi svaki um” naseli u srca naša, ali i u srca svih ljudi i naroda kako bi se jevanđelskim putem postavili čvrsti temelji za bolju i pravedniju budućnost za svakog pojedinca i svaki naroda.

Vječnaja pamjat svoj našoj braći i sestrama nevino postradalim u operaciji koju zovu ”Oluja”.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  NE nasilju nad ženama. Majke, žene i sestre su nam svetinja!
    •  Vaskršnja poslanica: sazdani smo kao jedinstven ljudski rod
    •  Pashom nadahnimo se blagodatnom silom Duha Svetoga

> Svi tekstovi ovog autora