Suvišni ljudi

U klasičnoj ruskoj književnosti značajna je tema o ”suvišnim ljudima”. To su oni koji su zbog društvenih i političkih promena izgubili svoje zapaženo mesto u društvu, koji su se našli na margini, postali nepotrebni, suvišni. Sada smo i mi dobili čitavu armiju suvišnih koja se povećava iz dana u dan.

 

Za razliku od Rusa, tako sjajno opisanih u delima velikana kao što su Gončarov, Turgenjev, Čehov i drugi, naši suvišni ljudi ugroženi su pre svega fizički i egzistencijalno. Njima ne preti dosada ili samo prazan život bez smisla, već bukvalna glad i egzistencijalni opstanak.

 

Naši suvišni ljudi dolaze iz sasvim različitih društvenih slojeva, od onih najsiromašnijih pa do onih nekada dobrostojećih, od onih koji nikada nisu uspeli da se odmaknu od potpune društvene periferije pa do onih koji su nekada pripadali takozvanoj srednjoj klasi, sa utvrđenim statusom i socijalnom sigurnošću.

Šta preostaje čoveku koji ne može da prehrani porodicu, koji ne može ni sa koje strane da očekuje pomoć u sredini gde se gubi svaki smisao za solidarnost

 

Politički zemljotres koji se dogodio raspadom nekadašnje zajedničke domovine, rat sa svim svojim strahotama i promenom političkog sistema stvorio je tu armiju ”suvišnih” u koju spadaju žrtve ratova, brojne izbeglice, ali i žrtve takozvane tranzicije, ukidanja radnih mesta, pljačkaške privatizacije i potpunog sloma nekadašnjih etičkih i socijalnih kriterija.

 

Uvedena su nova pravila ponašanja i mnogi su izgubili svaku orijentaciju u takvom, novom poretku stvari. Ne samo da su postali ”suvišni” nego su, bez prava na bilo kakvu žalbu, osuđeni na golo preživljavanje.

 

Sve je više gladnih. To je bukvalno stanje u kojem se nalazi sve veći broj ljudi. U očajanju što nemaju čime da plate zaostale račune za komunalije, školovanje dece, još gore, što nemaju za svakodnevni hleb, blokiraju puteve, železničke pruge, mostove, opsedaju državne institucije u bici za opstanak. Ti protesti uglavnom su uzaludni, bez rezultata. Naprotiv, država preko svojih ministara i službenika najavljuje nove ”nepopularne mere”, nova otpuštanja.

 

Šta preostaje čoveku koji ne može da prehrani porodicu, koji ne može ni sa koje strane da očekuje pomoć u sredini gde se gubi svaki smisao za solidarnost? Da li država sme, da li ima pravo da ukida pravo na rad, na život, da li postoji zbog uticajne manjine ili radi svih svojih podanika?

 

Ponekad se čini da je tu samo zbog moćnih i bogatih, kako bi brinula o njihovoj sigurnosti i dobrobiti, štitila profite banaka, privilegije tajkuna i političara. Za ostale javno i tajno šalje se poruka: vi niste potrebni, snađite se kako znate i umete, za vas nema mesta pod Suncem. Suvišni ste. Na delu je neka vrsta političkog i socijalnog darvinizma: dopušteno je da prežive samo najjači, najsposobniji, a najčešće i najbeskrupulozniji.

 

Jedno vreme, pod pritiskom sirotinje, osnivane su narodne kuhinje. Gužve pred kazanima postajale su sve veće. Pričao mi je novinar koji je spremao reportažu o ljudima u redovima za hranu kako je prepoznao svoga gimnazijskog profesora, koji je strpljivo čekao za besplatnu veknu hleba sa vojničkom porcijom u rukama. Profesor je prepoznao svoga učenika, skrenuo pogled, pognuo glavu, a moj prijatelj novinar odustao je od reportaže.

 

Danas je i narodnih kuhinja sve manje, jer ni za to više nema para u državnoj blagajni. U ovakvoj situaciji, kada glad kuca na mnoga vrata, svaki rad postaje prihvatljiv, ali za one koji traže posao nade je sve manje. Stara radna mesta se ukidaju, a do novih se teško dolazi. Ponekad i ponegde samo sa partijskom knjižicom.

 

Pozicija suvišnih ljudi je ponižavajuća. Njihovo iskustvo nikome ne treba, njihovo znanje nikoga ne zanima. Oni nemaju budućnosti, a prošlost je izbrisana.

 

Ekonomski prognozeri upozoravaju da će broj suvišnih u sledećim mesecima i godinama rasti. Država propagira privatnu inicijativu. Ali koji se posao može pokrenuti u vlastitoj režiji tamo gde nedostaje svega, osim ljudi. Šta prodavati ako nema kupaca? Koju vrstu čarolije upotrebiti kako bi se započeo biznis od koga se može pristojno živeti? Čak i crno tržište teško opstaje. Ni kineska roba više nema prođu. Kinezi koji su samo do pre neku godinu ovde stizali kao u eldorado, sada u sve većem broju napuštaju Srbiju.

Manjina izabranih i većina suvišnih predstavljaju eksplozivnu mešavinu, osnovu koja može čitavo društvo da digne u vazduh

 

Naravno, pitanje zaposlenosti i nezaposlenosti nije samo ekonomsko, nego i političko pitanje. Najgore, najcrnje, najopasnije diktature upravo izrastaju na nezadovoljstvu masa. Beskorisni, napušteni, suvišni, prihvatiće svaku vlast koja će im, makar prividno, vratiti dostojanstvo. A to tobožnje vraćanje dostojanstva u režimima koji počivaju na moći i sili ima cenu, koja je visoka i najčešće okončava u tiraniji, teroru i krvi.

 

Svaka vlast, a pogotovu ona koja pretenduje da se naziva demokratskom to mora imati na umu. Levi i desni totalitarizmi računaju na te suvišne, odbačene, izbrisane, duboko nezadovoljne. Od pukotine u društvenim odnosima vrlo brzo nastaju provalije.

 

Manjina izabranih i većina suvišnih predstavljaju eksplozivnu mešavinu, osnovu koja može čitavo društvo da digne u vazduh. A takve eksplozije donose, dugoročno gledano, velike nesreće, velike tragedije, posle kojih je oporavak dugačak i težak, ako je uopšte moguć.

 

U homogenom društvu, pravednom društvu, kakvom bi morala da teži svaka razumna vlast, ne bi smeli da postoje oni koji su suvišni. Ni u socijalnom, ni u etničkom, ni u bilo kakvom drugom obliku. Poštovanje prava i vrednosti svakog pojedinca jedini je stvarni zalog za sigurnu budućnost svih.

    •  Srbija se raspada
    •  Filozofija bede
    •  Tamni vilajet
    •  Oči straha
    •  Spasavanje Kapetana Dragana
    •  Patriotizam i siromaštvo
    •  Sretna nova!
    •  Dvadeset i jednu godinu posle
    •  Balkanska rapsodija
    •  Osveta loših đaka

> Svi tekstovi ovog autora