Tasovcu se diže kosa na glavi

Od čestnejšeg Dositeja Obradovića, prvog srpskog Evropljanina po obrazovanju i duhu, prvog popečitelja prosveščenija posle Prvog srpskog ustanka, lista ministara kulture je duga i lelujava. Koga sve tu ne možete naći, za dva veka menjala su se i padala carstva i države, a partijske podele i zađevice su uvek na začelju kolone ostavljale ministra kulture, kad se podele resori na kojima se može odlomiti dobar komad domaćih i inostranih ulaganja. Na upravo održanoj premijeri nove verzije Nušićeve “Gospođe ministarke”, koja je senzacionalno odjeknula kao direktna replika na današnje mentalitete i vladajuće kreature, videlo se da je Nušić naš savremenik. I obratno, malo se šta menjalo u ovoj mlakoj žabokrečini.

 

Kad je ovog leta, samo posle prve godine mandata srpska vlada (dvojac sa mnogo kormilara, Dačić-Vučić) najavila rekonstrukciju i promenu najneuspešnijih, nastala je velika javna pometnja. A ko beše uspešan u rasponu od Velje Ilića do Milutina Mrkonjića, likova koji su svakim javnim istupom evocirali prizore sa kafanskih kermesa na Ibarskoj magistrali? Pa ipak, u oštroj konkurenciji u medijskim anketama, posebno se isticao minister kulture Bratislav Petković, čovek poznat kao kolekcionar starih automobila (lep hobi, nema šta).

 

Posle niza smetenjaka i zalutalih na tom poslu (bilo je tu ponajviše poznatih glumaca koji su glumu nastavljali na pogrešnom mestu), B.P. je zablistao nizom montipajtonovskih zamisli. Najpre se proslavio izjavom da na udarno mesto u Narodnom muzeju treba staviti krvavu Karađorđevu košulju (to je jedna od onih “patriotskih” izmišljotina za zaglupljivanje inače sluđenog plebsa). Potom se, ničim izazvan, proslavio doskočicom kako Narodni muzej valja preseliti u istorijsku zgradu Pošte 1 (sto godina se dobro drži, jer nije građena u godinama soc. obnove i izgradnje, posle kojih se grad guši u poluruševinama). Razlog: više niko ne piše pisma, pa čemu Pošta!

 

Ali ovaj novokomponovani patriota se ponajviše proslavio proklamacijom da kultura mora da bude rodoljubna, dok je prvi do njega, Državni sekretar, objavio knjigu “Rodoljupci i rodomrsci” sa dvema listama, od kojih je najzanimljivija ona za odstrel (R. Konstantinović, Goran Marković, Biljana Srbljanović…) Uzgred, tako je sastavio komisije za finansiranje kulturnih programa da su najbolji časopisi poput “Gradca”, zrenjaninske “Ulaznice”, niške “Gradine” dobili ukupno – nulu! A odluku komisije za festival, koja je sjajan džez-festival Nišvil otpisala kao nepotreban, ministar je branio neverovatnom rečenicom: džezisti su entuzijasti, oni sviraju za svoju dušu, pa zašto bismo ih plaćali!

 

Posle ovakvog niza suludih ideja (u situaciji kad su najbolja pozorišta, Jugoslovensko dramsko pozorišta i Atelje 212, dočekala zimu sa isključenom strujom i ukupnim sredstvima za samo jednu premijeru, od uobičajenih 15-16), bilo je zanimljivo videti šta će se desiti. I odjednom, u zemlji Nedođiji se događa nešto krajnje neočekivano. Za novog ministra kulture postavljen je dugogodišnji director Beogradske filharmonije Ivan Tasovac (48), koji je sjajnu karijeru pijaniste školovanog na Moskovskom konzervatoriju zamenio direktorskim mestom, stvorivši za 12 godina od osrednjeg orkestra muzičko telo koje može da se meri sa boljim evropskim ansamblima. Odlično osmišljenim marketingom svake godine munjevito bi rasprodao abonmane, domišljatim i drskim komentarima neprekidno je izazivao oprečne reakcije, a mnoge je nervirao svojom pankerski nakostrešenom frizurom. Kad su ga novinari prvih dana pitali za komentar o stanju u Ministarstvu, samo je kratko odbrusio: “Kad sam video šta zatičem, digla mi se kosa na glavi!”

 

Već prvih dana, iz upravljačkog i savetničkog sastava uklonio je ozloglašene “patriotske” štetočine, postavio nove komisije, proglasio da će svi sastanci komisija i upravnih odbora širom zemlje biti otvoreni za javnost. No to je samo početak. Zatiče potpuno urušeno stanje gotovo svih kulturnih institucija, izdavači su u očajnom stanju, knjižare postoje samo u nekoliko gradova, van Beograda ima samo desetak bioskopa, a i sam Beograd je kriminalnom odlukom gradske uprave pre desetak godina prodao jednom tajkunu bioskopsku mrežu (14 dvorana, od kojih su 4 istorijska zdanja, koja su morala da budu zaštićena kao nacionalno dobro), po ceni za staro gvožđe! Pored četiri bioskopa u kojima sam odrastao, koja sada služe zakatančena kao smetlište, prolazim maltene svakog dana. Ministarstvo nije moglo u to da se umeša, jer je gradska skupština dobijala procente (uobičajenih 10 odsto), za dilove sa ratnim profiterima i novokomponovanim tajkunima…

 

Ministar je nasledio deo budžeta, 0,62 odsto, što je kriminalno nisko. Ako Crna Gora izdvaja za kulturu 2,4, onda vam je jasno kako se nisko palo. Ali nošen obećanjima na osnovu kojih je pristao da se igra ministra, Tasovac je uspeo da za novi otkup knjiga (za 173 gradske biblioteke širom zemlje) dobije 90 miliona dinara, dvostruko više nego lane. Filmskom centru Srbije je volšebno obezbedio novih 120 miliona za nove filmske projekte. Raspisao je nove konkurse za direktorska mesta kulturnih institucija, no tu je naleteo na veliku klopku: u većini upravnih odbora (koji će birati direktore) sede politički plaćenici iz nekoliko proteklih podela vlasti… Priča o oslanjanju na stvaraoce i profesionalce već se na ovoj stepenici može pretvoriti u praznu floskulu.

 

Tasovac ima mnogo zluradih posmatrača sa tribina. A njemu valja pomoći, dok sam ne umakne glavom bez obzira.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora