Violinist u kupleraju

Svakog jutra, bliže podnevu da budem tačniji, kad priđem novinarnici na uglu moje ulice, znam da će me prodavačica, ako trenutno nema nikog unaokolo, upitati nešto o današnjem novinarstvu. Simpatična gospođa je primetila da ne bežim od njene radoznalosti, a što bih? Oboje živimo od novina. Greška. Kad me je prvi put pitala zašto kupujem svakog jutra čak osam dnevnih listova (sa tihim prizvukom: da li ste poludeli!), rekao sam da više od pet decenija živim od novinarstva i da ne želim da mi neko prepričava šta se događa u ovoj survanoj profesiji. A kad sam joj jednom na neko uzgredno pitanje kazao da mi oboje živimo od novina, korisno me je upozorila: kad bih živela od prodate štampe, umrla bih od gladi. I objasnila mi: najbolje idu sokovi, mineralne vode od Knjaza Miloša do jamničke, čokoladice, grickalice, prezervativi, lozovi-grebalice, knjige takvih asova kao što su Emir Kusturica, Legija, Jovanka Broz na samrti…

Privatizacija većine medija izvedena je u duhu divljačkog kapitalizma: sa Kajmanskih i drugih ostrva vratio se opljačkani capital, svakog dana se pokreću novi listovi, desetine šarenih magazina iskrsavaju sa gromkim najavama, a nešto kasnije neki nestaju, kad se “propere” lova i obave najprljaviji propagandni poslovi uoči izbora

 

Ako je neko očekivao da će posle 5. oktobra 2000., štampani i elektronski mediji, žestoko zloupotrebljeni u propagandnom ratu za “svete srpske ciljeve”, nekako isplivati ka oživljavanju profesionalnih standarda, žestoko se prevario (uključujući i moju malenkost). Nešto je promenjena zvanična retorika, ali pošto nije bilo lustracije (većina vodećih ljudi u glavnim srpskim medijima zaslužili su da im se zabrani rad u medijima, s pravom da otvore pekare ili neki drugi mali biznis), sve se nastavilo u istom krugu. Privatizacija većine medija izvedena je u duhu divljačkog kapitalizma: sa Kajmanskih i drugih ostrva vratio se opljačkani capital, svakog dana se pokreću novi listovi, desetine šarenih magazina iskrsavaju sa gromkim najavama, a nešto kasnije neki nestaju, kad se “propere” lova i obave najprljaviji propagandni poslovi uoči izbora.

 

Profesionalni nivo srpskog novinarstva je potpuno srozan: pošto je internet povezao svet i učinio dostupnim sve što se približava tabloidnom viđenju sveta, jutarnja izdanja novina i elektronskih novina dve trećine materijala nude iz istih izvora.

 

Što sa interneta (da li je Paris Hilton zaboravila da obuče gaćice, da li je Majkl Daglas dobio karcinom grla zbog preterane upotrebe jezika u zoni “ženske tajne”), što iz partijskih propagandnih štabova (da li je Vučić ljut na Dačića, da li je Nikolić znao da ona dvojica rade njemu iza leđa).

 

Trinaest godina posle zvaničnih demokratskih promena još se ne zna ko finansira većinu srpskih medija (od starostavne Politike, do tračerskog kanala Happy!). Tabloidizacija celokupnog novinarstva je došla dotle da tradicionalna podela na tabloide i ozbiljne više ne važi. Za to vreme na desetak univerziteta (državnih i privatnih) predaje se tajna mantra novinarstva, da ne pominjemo kako se svakog trenutka najavljuju brzi kursevi novinarstva koje otvaraju poznate tv-voditeljke, s posebnim naglaskom na voditeljstvo (držanje mikrofona, izazovno izbacivanje leve noge, isturene silikonke).

 

Nedavno me je jedan moj prijatelj pozvao da govorim njegovim studentima (privatna škola). Otišao sam iz radoznalosti i taj susret neću dugo zaboraviti. Dvadesetak mladih osoba je uplatilo da nauči nešto, a ja sam, u nedoumici kako da krenem, upitao koliko njih čita glavne listove. Samo nekoliko dignutih ruku. Pitao sam ih da li znaju ko su Jurij Gustinčič, Miro Radojčić, Jug Grizelj… Tajac. Malo iznerviran, rekoh njihovom profesoru da to liči na studije književnosti na kojima se preskaču imena i dela Andrića, Krleže, Crnjanskog… Da se izvučem iz nevolje, ispričah ovo što sada sledi.

Trinaest godina posle zvaničnih demokratskih promena još se ne zna ko finansira većinu srpskih medija (od starostavne Politike, do tračerskog kanala Happy!). Tabloidizacija celokupnog novinarstva je došla dotle da tradicionalna podela na tabloide i ozbiljne više ne važi

 

Pre tri decenije jedan duhovit i naoko bezazlen komentar vrsnog novinara Juga Grizelja (značajna novinarska nagrada danas nosi njegovo ime) potresao je partijska tela ondašnjeg Beograda, pokazujući onu vukovsku (ne mislim na V.D.-a) mudrost: “Kad se malo munu, počinju da trunu”. Jug (1926‒1991), partizan u ratu, tokom sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka bio je među najsjajnijim imenima jugoslovenskog novinarstva, istovremeno pišući u Sloveniji (Delo), Hrvatskoj (Slobodna Dalmacija) i Srbiji (ponajviše u NIN-u u čijem je stalnom sastavu bio).

 

U svojoj dnevnoj kolumni (prvi je uveo ovaj spisateljski ritam), na udarnom mestu Večernjih novosti Grizelj je evocirao poznatu dalmošku floskulu o violinisti u kupleraju, dodavši da novinari, kao pripadnici jednog dostojanstvenog poziva, ne bi smeli da se slično ponašaju, u okrilju prljavih i drugih radnji. Onda je u to vreme zloglasni S. G. iz Gradskog komiteta SKJ digao galamu, proglasio odstrel čestitog Grizelja. Grizelj je izgubio stalnu kolumnu, ali matična redakcija je odolela partijskom pritisku. Jug je potom postao najbolji predsednik Udruženja novinara Srbije (1987‒1989) kojeg smo ikada imali. Pred smrt (a nikad se ne zna kome ona dolazi) zapitao sam Juga kako vidi ono što se njemu i nama dogodilo. Samo je odmahnuo: “U mom životu bio je i Goli otok. Ko zna šta nas sve čeka!”

 

Da li se nešto u međuvremenu promenilo? Mnogo šta, nesumnjivo. Ali, Grizeljevo upozorenje o neophodnosti novinarske etičke, profesionalne kičme važi i danas. Sada su više u modi medijski snajperisti (za serđoleoneovsku “šaku dolara”), prema kojima su ćemanisti u novinarstvu bezazlena deca. Sada sve može da se pojavi na novinskim stupcima, nema više partijskog moćnika da podigne spomenik retkim Jugovim naslednicima.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora