Srbija pred bankrotom?

Zvanični podaci pokazuju da je Srbija najzaduženija zemlja u Evropi, da je zaduženost prešla 70 procenata bruto društvenog proizvoda, iako po zakonu ne bi smela da pređe 40 i nešto procenata. Zemlja je pred bankrotom, čujemo sa raznih strana, od fiskalnog saveta, političara, ekonomista. U državi u kojoj oko malo čega ima saglasnosti, o ovome postoji puna saglasnost.

 

Šta zapravo znači bankrot države? Da li je to samo raspad sistema? Oni stariji koji se prisećaju devedesetih godina i totalne izolacije Srbije mogu u neku ruku da zamisle takvu situaciju sveopšte bede i bezizlaza koja nam opet ozbiljno preti. Ono što prvo nailazi jeste obezvređivanje svega. Ne samo novca, čija vrednost vrtoglava pada, banke prestaju da rade, štediše gube svoj uloženi novac, penzije se spuštaju ispod svakog minimuma (prisetimo se da su penzije iznosile oko jednu marku!), u radnjama nema više šta da se kupi, stvarni život postaje virtuelni život, život u nestvarnosti.

Zvanični podaci pokazuju da je Srbija najzaduženija zemlja u Evropi, da je zaduženost prešla 70 procenata bruto društvenog proizvoda, iako po zakonu ne bi smela da pređe 40 i nešto procenata. Zemlja je pred bankrotom, čujemo sa raznih strana, od fiskalnog saveta, političara, ekonomista. U državi u kojoj oko malo čega ima saglasnosti o ovome postoji puna saglasnost

 

To je obezvređivanje i obesmišljavanje ukupnog života, života dostojnog čoveka. Inflacija dostiže vrtoglave visine koje se mere svetskim rekordima, radnje su prazne, apoteke ostaju bez lekova, a bolnice bez najosnovnijih materijala za operacije i lečenje. Sve se raspada, država prestaje da postoji, a jedino cvetaju šverc i crna berza.

 

Ovoj crnoj i sumornoj slici, ovom opisu stanja bankrota nedostaju mnogi detalji koji takvu katastrofu čine još bolnijom i sumornijom. Raspadaju se institucije, ali se raspada i sistem, nestaju poslednji ostaci morala, postaje najvažnije preživeti u vučjoj borbi za opstanak.

 

Na vanrednoj konferenciji za štampu premijer Aleksandar Vučić prihvatio je ostavku ministra finansija Lazara Krstića. Krstić je u svom programu sređivanja katastrofalne finansijske situacije u Srbiji, među ostalim merama, kao najvažnije tražio smanjivanje penzija za najmanje 20 procenata, plata u javnom sektoru za petnaestak procenata, a poskupljenje struje za 30 procenata. Ove brojke šokirale su novinare na konferenciji za štampu, a bez sumnje još više televizijske gledaoce koji su pratili konferenciju.

 

Tada je reč uzeo premijer Vučić koji je izjavio da potpuno podržava Krstića, da su njegove mere prave, ali da on kao čovek “mekog srca“ (kako ga je nazvao ministar Krstić) te mere ne može da prihvati jer zna da većina ljudi u Srbiji ionako mizerno živi i da bi ih ove mere egzistencijalno dotukle. Koliko se moglo razumeti, mere će biti primenjene, ali ne u procentima kako ih je saopštio Krstić.

Krstić je u svom programu sređivanja katastrofalne finansijske situacije u Srbiji, među ostalim merama, kao najvažnije tražio smanjivanje penzija za najmanje 20 procenata, plata u javnom sektoru za petnaestak procenata, a poskupljenje struje za 30 procenata. Ove brojke šokirale su novinare na konferenciji za štampu, a bez sumnje još više televizijske gledaoce koji su pratili konferenciju

 

Ipak, sve je to mirisalo na nesumnjiv dogovor. Narod, užasnut visokim procentima koje je izneo Krstić, sa olakšanjem će, kako Vlada veruje, prihvatiti Vućićeve umanjene procente. Tako će premijer sačuvati svoju reputaciju političara koji voli svoj narod i brine o njemu.

 

Naravno, jedno od nezaobilaznih pitanja jeste ko je kriv za ovakvu situaciju u kojoj se nalazi Srbija. Premijer Vučić, predsednik držve Tomislav Nikolić i njihove stranačke kolege za to optužuju prethodnu vlast Demokratske stranke. Dok su bili na vlasti, sličnim rečnikom demokrate su nalazile krivca u vladi Vojislava Koštunice, a Koštunica je za ekonomske nevolje nalazio u periodu vladanja Slobodana Miloševića, vremenu međunarodnih sankcija i izolacije.

 

Istina je zapravo da su svi krivi, ko manje, ko više, jer je jedna ista politička garnitura, na vlasti u različitim kombinacijama, U Srbiji je već dugo prihvaćena politička istina da svako može sa svakim. Uverenja više nisu važna, jedino je važan interes. I to ona vrsta najnižeg i najbeskrupuloznijeg interesa – partijski interes. I tu se zatvara začarani krug krivice.

 

Opšte prihvaćena istina jeste da se politička vlast osvaja ne zbog opšteg dobra, nego da se zadovolje ambicije partijskog političkog vrha i zaslužnog dela članstva. Postalo je pravilo da se do rešenja stambenih problema, zapošljavanja i svega drugog može doći jedino partijskim kanalima. Zaludna su sva predizborna obećanja o ukidanju partijskih privililegija i nepotizma, uvođenja profesionalizma – sva ta obećanja zaustavljaju se pred moćnim partijskim bedemima. Srbija je poput sličnih balkanskih država i državica temeljito partitokratska.

Ostaje nada, zasada ničim potkrepljena, da će se dogoditi neko čudo i da će se Srbija izvući iz živog blata u koje je upala. Uostalom, krize, i male i velike, dođu i prođu, baš kao i ljudski život

 

Nema sumnje da su Vučićeve reči o katastrofalnoj dubini srpske krize istinite. Ali isto tako, bez obzira na sva suprotna uveravanja, ovoga puta, kao i više puta ranije, kola se slamaju na najbespomoćnijima i najsiromašnijima, koji ionako imaju malo ili gotovo ništa. Mnogi već žive u mraku jer račune za struju ne mogu da plate, a hrane se u besplatnim ”narodnim kuhinjama” ako i one nisu već ukinute.

 

U takvoj atmosferi siromaštva i bede koji će se za običnog prosečnog građanina Srbije samo uvećati, a ne smanjivati, spominjanje mogućnosti ”grčkog” ili ”argentinskog” scenarija deluje kao upozorenje da je kraj sveta blizu. Šta je sledeće? Možda ono što nas čeka sa dolaskom zime. Sa mnogim nagoveštenim porezima i poskupljenjima, nestašicama struje i mnogih roba i gašenjem radnih mesta.

 

Ipak, a to može da donekle deluje smirujuće, iako se loša budućnost čini izvesnom, budućnost, ni dobra ni loša, ne može se sasvim predvideti. Ima i događaja koji su neočekivani. To je slamka za koju se hvataju optimisti. Na ovim našim prostorima uglavnom se živelo u vremenima većih i manjih kriza. Ostaje nada, zasada ničim potkrepljena, da će se dogoditi neko čudo i da će se Srbija izvući iz živog blata u koje je upala. Uostalom, krize, i male i velike, dođu i prođu, baš kao i ljudski život.

 

A u opticaju je opet ko zna koliko već puta ponovljena ”mudrost” nekadašnjeg ministra finansija, lukavog “gedže“ Nikole Pašića:

 

”Spasa nam nema, propasti nećemo!”

    •  Srbija se raspada
    •  Filozofija bede
    •  Tamni vilajet
    •  Oči straha
    •  Spasavanje Kapetana Dragana
    •  Patriotizam i siromaštvo
    •  Sretna nova!
    •  Dvadeset i jednu godinu posle
    •  Balkanska rapsodija
    •  Osveta loših đaka

> Svi tekstovi ovog autora