Svira odličan džez

Već prvi dan 29. Beogradskog džez festivala (24. oktobra) doneo je nešto što će se možda na kraju pokazati kao vrhunac. Kasandra Vilson, dobitnica 12 nagrada Gremi (to je Oskar za muziku), vlasnica dva tuceta elpija, otvorila je svoj koncert, u pratnji izvrsnog trija Herijet Tabmen, gorkom baladom ”Čudno voće” (”Strange Fruit”), koja se obično čuva za kraj nastupa. Tad mi se učinilo da mogu da izađem u beogradsku noć noseći Kasandrinu pesmu u glavi, zauvek.

No tu se sada javlja još jedna dugo skrivana politička dimenzija. Naime, zvanično je festival otvorio Svetolik Jakovljević, doajen beogradske džez scene, istoričar srpskog i jugoslovenskog džeza, koji je preneo pozdrave osnivača i prvog dirigenta ovog orkestra, Zagrepčanina Mladena Bobija Guteše (oni su čak neki rod po ženskoj liniji i u stalnoj vezi, kako sam doznao). Početkom 2014. obeležiće se jubilej, 65 godina delovanja orkestra.

 

”Čudno voće” bejaše prelomna pesma u karijeri najveće pevačice bluza, Bili Holidej. Pesmu je, kako to ironično zvuči, napisao belac jevrejskog porekla Abel Meropol pošto je video fotografiju iz 1930. koja prikazuje tela linčovanih crnaca, obešenih o neko drvo na američkom Jugu. Kao komunista i levo usmeren, svoju pesmu sam je muzički obradio i izvodio na protestnim skupovima u Njujorku i okolini. Bili Holidej je 1939. imala angažman u njujorškom baru Café Society i svake je večeri na kraju programa, sa prigušenim svetlima, usmerenim ka njenom licu, izvodila ovu protestnu baladu. Potom je pokušala da je snimi na ploči, ali dve poznate diskografske kuće (Kolumbija i CBS) su je odbile. Otišla je u malu, nezavisnu kuću Komodor, otpevala a kapela pesmu i njen snimak iz te godine, u tiraži od milion primeraka, postao je njena najbolje prodavana ploča u karijeri. Izvođenje Kasandre Vilson u Beogradu je bilo omaž u svim pravcima.

 

Celokupni program nosio je naslov ”Blek san” (”Black Sun”) i bio je obojen političkim (antirasnim) korenima bluza, bez mnogo spektakularnih iskakanja u stranu (fank, slobodna improvizacija). Kad se paklenim marketingom napuni velika dvorana Centra Sava (nešto oko tri hiljade mesta), vidi se da mnogi dođu bez prave predstave o džezu, koji je uvek i svuda bio prilično elitistička disciplina. Valjda stoga auditorij nije iskazao preveliko oduševljenje za ovaj deo koncerta.

 

Bilo je u sledećim danima (24. – 28. oktobra) još desetak veoma zanimljivih programa, ali ovaj moj osvrt nema nameru da se pretvori u klasičnu recenziju. Kao predigra Kasandrinom koncertu nastupio je Veliki džez orkestar RTS-a, sa finim belgijskim trubačem Bertom Jorisom, koji je danima po svojim aranžmanima ”upeglavao” saund ovog ansambla (zvučao je bolje nego ikad).

 

No tu se sada javlja još jedna dugo skrivana politička dimenzija. Naime, zvanično je festival otvorio Svetolik Jakovljević, doajen beogradske džez scene, istoričar srpskog i jugoslovenskog džeza, koji je preneo pozdrave osnivača i prvog dirigenta ovog orkestra, Zagrepčanina Mladena Bobija Guteše (oni su čak neki rod po ženskoj liniji i u stalnoj vezi, kako sam doznao)

 

Mnogima je u dvorani to promaklo kao nevažno, jer delovanje ovog dirigenta bilo je zvanična politička tajna (kao da mogu postojati tajne u javnim poslovima!). Hans Majer je došao na rad u okupacijsku radio stanicu Sender Belgrad, koja je u ratnim danima delovala umesto nacionalnog radija. Pošto je u Beogradu i Vrnjačkoj Banji bio smešten deo komandnog štaba za nemački jugoistočni front, ova stanica je imala dvostruku funkciju. U medijskom svetu ostala je prepoznata po čuvenoj sentiš baladi ”Lili Marlen” u sjajnom izvođenju Lale Andersen. Iako je pesma bila popularna na obema stranama fronta, što je lepo pokazao R. V. Fasbinder u svom nostalgičnom filmu sa naslovom balade, na posleratnom Radio Beogradu bila je zabranjena za emitovanje, premda je ušla u repertoar najboljih pevačica, recimo Marlen Ditrih i Meri Laforet (sve verzije imam u svojoj disko kolekciji, ”what a pleasure!”).

 

Krajem osamdesetih muzička je urednica bgd. radija pustila jednu od tih verzija, a neka partijska budala iz rukovodstva odmah joj je uručila suspenziju s posla! Svi ostali na radiju solidarno su ćutali (”what a shame!”).

 

Vraćamo se na osnivanje zabavnog orkestra okupacijskog radija, koji je poveren školovanom muzičaru i dirigentu Hansu Majeru. On je neposredno pre toga ražalovan, oduzeti su mu činovi u Vermahtu i za kaznu poslat je na rad u Sender Belgrad, što mu je verovatno sačuvalo život. Majer je oformio orkestar u kojem je bilo i nekoliko domaćih muzičara, koji će posle rata preuzeti Veliki zabavni orkestar bgd. Radija. O tome se dugo ćutalo, ali nedavno su nekako naporedo objavljene dve dragocene dokumentarne knjige. Poznati džez basista Miša Blam objavio je knjigu ”Jazz u Srbiji 1927-1944”, a legenda beogradskog džeza, dugogodišnji dirigent radio orkestra Vojislav Bubiša Simić, u svojim duhovitim memoarima ”Sentimentalno putovanje” govori o ratnim i poratnim godinama.

 

Kao živi svedok i učesnik, on ukazuje da je Majer dobro poznavao stil u to vreme vodećeg big benda Benija Gudmana, pa možda i Glena Milera, koji je vodio čuveni armijski orkestar USA, u neodoljivom sving stilu.

 

Od Jakovljevića sam doznao da je nemački dirigent svima ostao u lepoj uspomeni, pa je sredinom pedesetih posetio Beograd, video neke svoje nekadašnje muzičare i otišao sa ugodnim utiscima! U njegovom orkestru svirali su Mladen Bobi Guteša, i danas čuveni dirigent i aranžer (imam neke njegove snimke sa študgartskim orkestrom na pločama minhenske kuće ECM), legendarni beogradski bubnjar Spasa Milutinović (koji je posle rata vodio čuveni kombo SM, ne sado-mazo, već njegovi inicijali), Ilija Genić, koji je posle rata dugo vodio Zabavni gudački orkestar RBGD (nastao iz gudačke sekcije zabavnog orkestra), te Borivoje Simić, u istim godinama dirigent Hora radija. Dobar profesor, ali i odlični đaci.

Ali Džez orkestar RTS-a nije odmah imao u svom imenu riječ džez jer po poznatom sovetskom modelu to je bila opasna buržoaska tvorevina. Samo su po gradu i studentskim menzama bile oblepljene plakate sa najavom ”Svira odličan džez”, ali tu najčešće ništa nije bilo odlično, sem što su mladi mogli da igraju slofoks ili fokstrot

 

Kako je i Simić svirao za vreme rata u nekim ansamblima, kao i neki drugi (Aca Nećak, tvorac izvrsnog džez trija blizak muzici Nat King Kola), za sve njih bejaše bitno da prežive prvi ulazak Titovih jedinica u glavni grad. Simić kaže: ”Bilo je napeto, ali svi smo se brzo uključili u rad umetničke sekcije Šeste ličke (pominjanje ove legendarne brigade valja shvatiti metaforično). Uspelo je!

 

Ali Džez orkestar RTS-a nije odmah imao u svom imenu riječ džez jer po poznatom sovetskom modelu to je bila opasna buržoaska tvorevina. Samo su po gradu i studentskim menzama bile oblepljene plakate sa najavom ”Svira odličan džez”, ali tu najčešće ništa nije bilo odlično, sem što su mladi mogli da igraju slofoks ili fokstrot. Dovoljno.

 

Na beogradskom radiju džez je petnaestak godina bio proskribovan. U radijskoj arhivi našao sam zapisnik muzičke komisije sa potpisima nekoliko uglednih profesora muzičke akademije i akademika SANU, koji su 1956. zabranili izvođenje ploča sa legendarnim Lujem Armstrongom, jer ”njegov rapav i neškolovan glas može negativno uticati na ukus socijalističke omladine”!

 

Preokret u statusu džeza nastao je kad je Džez orkestar Radio Beograda pod vodstvom Bubiše Simića 1960. na Međunarodnom džez festivalu u francuskom gradiću Žuan-le-Pin osvojio ogromno priznanje za najbolji evropski džez orkestar. Nakon toga je Maršal Tito primio grupu umetnika, među kojima je bio i nestašni Bubiša, koji je uspeo da plasira pakleno pitanje: ”Druže Tito, da li volite džez?” Omiljeni sin svih jugo naroda i narodnosti ispalio je kao iz topa: ”Volim džez, ali onaj pravi, afrički.” Sutradan je u uticajnim novinama objavljen krupan naslov ”Tito voli džez”. I više se nije moglo nazad.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora