Oktobarska evolucija

Aleksandar Vučić i njegov režim su poraženi. Poražene su i neke druge retrogradne političke opcije, kao što su Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka. Srbiji je trebalo više od tri decenije da se oslobodi ovih političkih termita koji su od države (uz svesrdnu pomoć nekih ”demokratskih” i ”građanskih” opcija) napravili ruševinu – za građane, a za sebe mafijašku strukturu za vladanje i bogaćenje.

U nekom od brojnih tekstova i intervjua nastalih u protekle dve godine, rekao sam da je posle protesta na beogradskom trgu Slavija 22. decembra 2024. Vučićev režim već poražen, ali da će još neko vreme nastaviti da se kreće ”u vazduhu”, poput onih likova iz crtanih filmova koji pređu preko ivice stene i nastave da se kreću nad provalijom pre nego što shvate da ispod njih nema nikakvog oslonca. Taj hod iznad provalije je trajao skoro dve godine.

Režim je konačno srušen na izborima 25. oktobra 2026. Vučić je poražen od strane ”studentskog pokreta” koji su pokrenuli plenumi studenata univerziteta u Srbiji, a koji je u međuvremenu postao široki građanski pokret.

Nakon pada nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024, Srbiju je zahvatio talas protesta, te blokada saobraćaja i institucija. Ciljevi ovih protesta nisu bili od početka jasno definisani i menjali su se tokom vremena.

Početnom spontanom izlivu nezadovoljstva građana višegodišnjom korupcijom, kriminalizacijom društva i represijom režima, dat je u početku konkretan cilj: da se utvrdi odgovornost za pad nadstrešnice i da se odgovorni kazne. Tražilo se, dakle, ne da se smeni režim već da ”institucije profunkcionišu” kako bi počele da rade svoj posao. U ovom kontekstu su izjave doskorašnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića i pokušaj njegovog tobož angažovanja u ovoj stvari dočekivane parolom ”nisi nadležan”.

Jasno je međutim bilo da institucije ne mogu da profunkcionišu onako kako bi trebalo dok god su AV i njegov kriminalni režim na vlasti (više o tome).

Ideja kako protesti nisu protesti za smenu vlasti već za procesuiranje odgovornih za pad nadstrešnice i odblokiravanje institucija je potom zamenjena idejom kako je potrebno promeniti ne samo režim već ceo ”sistem”.

Ono što je postalo posebno zanimljivo jeste da se promeni ”sistema” pristupalo primenom autentično demokratskog principa samoupravljanja, i to u celom društvu a ne samo u okviru studentskih plenuma. Tako su počeli da se organizuju ”građanski zborovi”.

Umesto (korumpiranih i nefunkcionalnih) političkih partija, put je tražen u neposrednoj diskusiji i odlučivanju na lokalu (po uzoru na studentske plenume na fakultetima). Odluke lokalnih zborova bi onda trebalo koordinirati sa drugim zborovima. Samoupravljanje bi tako predstavljalo alternativu ne samo Vučićevoj autokratiji, već i partokratiji ali i korporatokratiji – koja je uglavnom prisutna u ”razvijenim demokratijama”, tj. u nedemokratskim sistemima poznatim kao sistemi ”liberalne demokratije” (više o tome).

Ovo je otvorilo put demokratizaciji društva primenom alternativnih modela u odnosu na prihvaćenu praksu parlamentarizma (koja, uz to, nije ni funkcionisala na način na koji je zamišljena od uspostavljanja višestranačkog sistema u Srbiji). Masovnost protesta je, u tom trenutku, obezbeđivala legitimitet za vaninstitucionalno političko delovanje, i potencijalnu implementaciju drugačijih modela organizovanja i donošenja odluka u situaciji pojačane represije i odsustva želje režima da prihvati situaciju u kojoj je ostao bez legitimiteta, čime je uvodio društvo u još veću nestabilnost. Jedno od važnih pitanja u tom trenutku je bilo kako na najbolji i najefikasniji način iskoristiti potencijal i energiju generisanu protestima (više o tome).

Kulminacija ove faze antirežimskog i antisistemskog delovanja je bila protest u Beogradu održan 15. marta 2025. na kome se okupilo oko 300,000 ljudi.

Ubrzo je, međutim, postalo jasno da ne postoji dovoljno raspoloženje da se krene putem radikalnijih promena. Kako zbog pritisaka sa strane kojima su neke frakcije unutar pokreta podlegle, ali i zbog, čini se, većinskog raspoloženja unutar društva, prevladao je stav da borbu treba nastaviti unutar parlamentarnog sistema, te krenuti u pripreme za neke buduće izbore. Borba protiv sistema je zamenjena borbom protiv režima, unutar postojećeg sistema.

Ovome je doprinelo i to što studentski plenumi, kao nosioci promena, nisu razvili alternativne kanale komunikacije sa širim društvom, što bi omogućilo ne samo informisanje javnosti njihovom radu, idejama i planovima, već i ”punjenje” javne sfere alternativnim sadržajima u odnosu na ono što se može naći u postojećim kako režimskim tako i opozicionim medijima.

Ovo je otvorilo prostor nerežimskim korporativnim medijima da pokušaju da ”preuzmu” proteste, kako bi se pokazalo da između stranaka ”demokratske opozicije” i studentskog pokreta zapravo i nema razlike. Ovome su težile i pomenute stranke koje su izlaz iz sopstvene političke kliničke smrti videle u preuzimanju protesta ili simbiozi sa studentskim pokretom.

Dodatna teškoća se sastojala u tome što studentski plenumi nisu završili proces izrade programa koji bi temeljno i jasno izložio ciljeve borbe i viziju politike ka čijoj realizaciji se teži.

Problem u vezi sa formulisanjem programa je bio jasan – program mora reći nešto o raznim stvarima, od ekonomske politike do odnosa prema Kosovu, Republici Srpskoj, Rusiji, Kini, EU… Ovo bi nužno dovelo do podela kako u pokretu, tako i u javnosti. (Moj predlog u svrhu formulisanja jednog takvog programa čitaoci mogu pronaći ovde).

Prevođenje protesta u okvire parlamentarizma je tako zahtevalo nekoliko kontradiktornih stvari. Trebalo je ponuditi neki program oko kog bi se okupila buduća lista kandidata – ali bi formulisanje i objavljivanje takvog programa bilo zapravo štetno po koheziju i masovnost pokreta. Trebalo je takođe i sastaviti listu kandidata – budućih poslanika, što je opet značilo primenu principa političke reprezentacije, koja je u koliziji sa principom direktne demokratije i vrlo ograničene i privremene lične reprezentacije kako bi se realizovali konkretni zadaci.

Rešenje je pronađeno u faktičkoj redukciji (pred)izbornog cilja na ono što se u početku poricalo kao cilj, a bez čega je bilo jasno da ne može biti nikakve promene – rušenje režima Aleksandra Vučića.

Sastavljanje programa se nastavilo, ali on do izbora nije završen. Sažeta verzija programa je data budućim poslanicima na potpisivanje, ali dokument nije zvanično objavljen. Još jedna verzija je javnosti stavljena na uvid neposredno pred početak predizborne tišine, 22. oktobra uveče.

Ovu taktiku su neki nazvali prodajom ”mačka u vreći”. Međutim, moglo bi se argumentovati, da je i ”mačak u vreći” u datoj situaciji bolja opcija od Vučićevih dobro poznatih mačaka izvan vreće.

Ostaje, naravno, da se vidi da li su pojedinci i interesne grupe ušli u ceo proces kako bi pokušali da iskoriste studentski pokret, i neverovatnu energiju koju je on generisao, zarad sopstvenih interesa, a ne da bi radili u opštem interesu – čime bi se faktički privatizovalo ono što je ostvareno kao veliko društveno i demokratsko dostignuće.

Početak zvanične kampanje je bio obeležen ne samo izlivom očekivanog ludila od strane režima i njemu naklonjenih medija i intelektualca, već i krajnje poražavajućim nastupima pojedinaca sa ”studentske liste”. Osim enormne stručne i političke nekompetentnosti, neki su pokazali i sklonost ka afirmaciji frenoloških teorija. Međutim, usled referendumskog karaktera izbora – ”za” i ”protiv” Vučića – to, na sreću, nije bitnije uticalo na podršku ”studentskoj listi”.

Izuzetnim naporima, neprekidnim radom i energijom stotina pa i hiljada ljudi – koji su pri tome bili izloženi nemilosrdnim pritiscima od strane režima – ostvaren je neosporan rezultat. Građanima Srbije je vraćena nada da je moguće promeniti društvo na bolje.

Pored smene režima, veliki rezultat predstavlja i eliminisanje dosadašnje većinski parazitske parlamentarne opozicije iz političkog života, barem u obliku u kome je ona do sada funkcionisala. Studentski pokret je tako eliminisao i vlast i dosadašnju opoziciju. Opet se pokazao ispravnim stari istorijski uvid, da je moguće menjati društvo ako se ljudi okupe oko neke ideje, dobro organizuju i koordiniraju svoje aktivnosti. Još jednom je demonstrirana snaga koju mogu imati slobodni i odgovorni građani.

Umesto revolucije, desila se evolucija. Smenom Vučićevog režima pokazan je smer u kome mogu krenuti i građani drugih evropskih zemalja, kojima je dosta praznih priča njihovih korumpiranih političara i represivnih sistema, od kojih ne dobijaju ništa osim nasilja, laži i sve lošijeg životnog standarda. Ako smognu snage, i građani mnogih EU zemalja bi mogli demontirati sopstvene nedemokratske režime, ali i samu briselsku ”kulu od slonovače”.

Ono što sada predstoji Srbiji je još teže od upravo obavljenog zadatka – ponovna izgradnja smislene javne sfere, funkcionalne i koliko-toliko demokratske države, uspostavljanje vladavine prava, građenje institucija, odolevanje spoljnim pritiscima, obračun sa kriminalom, sprečavanje ekonomskog kolapsa…

Za početak najvažnije, da se obezbedi da se ostvarena pobeda ne pretvori u odloženi poraz, ego-tripovima ili različitim oblicima unutrašnjih i spoljnih pritisaka, ucena, podmićivanja… do kojih će izvesno doći.

Vreme karnevala prolazi, a na red dolazi dosadnija, kompleksnija, institucionalna politika, sa svim svojim izazovima.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Predlog Programa Progresivnih Snaga Srbije
    •  Problem srpske politike
    •  (Ex-YU) politika kao laž, tragedija, i farsa
    •  Kad se CNN na Balkan vrati
    •  Đavo i Gospod Bog (III)
    •  Đavo i Gospod Bog (II)
    •  Đavo i Gospod Bog (I)
    •  Patrijarh u bezdanu (loše) teologije i (još gore) politike
    •  Franjo, episkop rimski koji ''ništa nije uradio''
    •  Ubijmo kapitalizam, pre nego što on ubije sve drugo

> Svi tekstovi ovog autora