Bgd, život ili smrt

U tv-emisiji, kultnoj (makar u beogradskom ataru, jer nema nacionalnu frekvenciju) ‘‘Nivo 23“, koju na Studiju B već dve decenije uživo stvara novinar Velja Pavlović, ovog ponedeljka (28. april, 23-24 sata) gostovala je filmska autorka i medijska analitičarka Bojana S. Knežević.

 

Do pre mesec dana za ovu mladu, i, videlo se, veoma lepu devojku (TV je to, pred ponoć) malo ko je čuo osim njene rodbine i bliže okoline u Novom Sadu. Ali njen video esej sa elementima performansa ‘‘Beograd – život ili smrt“ je izazvao pravu buru u srpskom medijskom prostoru (u štampanom i internet-obliku), pojavili su se intervjui sa Bojanom. Pobunio se onaj deo ‘‘patriotske“ Srbije koji samo čeka da razapne onog ko mu se učini izdajnikom ‘‘nebeskog naroda“, srpskih svetinja i sličnih fantazmi koje sežu do patriotskih frontova. Od kojih su se neki probili i do prisustva u srpskom parlamentu.

Ali njen video-esej sa elementima performansa ‘‘Beograd – život ili smrt“ je izazvao pravu buru u srpskom medijskom prostoru (u štampanom i internet-obliku), pojavili su se intervjui sa Bojanom. Pobunio se onaj deo ‘‘patriotske“ Srbije koji samo čeka da razapne onog ko mu se učini izdajnikom ‘‘nebeskog naroda“, srpskih svetinja i sličnih fantazmi koje sežu do patriotskih frontova. Od kojih su se neki probili i do prisustva u srpskom parlamentu

 

Najbizarnije je da film Bojane S. Knežević niko nije video sem stotinak ljudi, za vreme 60. beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, održanog između 2. – 6. aprila u Domu omladine. Ovaj 15-minutni film našao se među stotinak odabranih dela u raznim kategorijama (dokumentarni, igrani, eksperimentalni, animirani), a ovogodišnje izdanje festivala bejaše među najslabijim u poslednjih dvadesetak godina.

 

Razloge možete naslutiti: sem dugometražnih igranih filmova koji nekako uspevaju da se održe, sve ostalo je apsolutno na izdisaju i da nema studentskih radova i dela podvižnika rađenih u ‘‘kućnoj radinosti“, festival ne bi imao šta da prikaže. Zato je poslednjih godina ovaj festival dobio predikativ međunarodnog. Među gostujućim uradcima bilo je šta da se vidi. I nagradi.

 

‘‘Beograd – život ili smrt“ je izazvao nešto žamora u istanjenim festivalskim kuloarima. I ništa više. Bio je to, da iznesem svoj skromni sud, jedan od nasmelijih i najautorskijih radova, provokativan i namerno politički nekorektan. Tek toliko da se ovaj esej o Beogradu ne uključi u onu bljutavu poplavu marketinških udvaranja najlepšem gradu na svetu, sa neuporedivom kulturnom tradicijom i prepoznatljivom retorikom, nekritičkom do bola.

 

Za vreme festivala i nekoliko dana kasnije o ovom filmu – nigde ni slova. Završnog festivalskog dana usledio je pljusak zvaničnih i novinarskih nagrada (možda pedesetak). Kneževićkin film je preskočen u širokom luku. I bolje. Sve je to uglavnom odmah palo u zaborav, sem dva-tri filma koja će nastaviti život na drugim smotrama i tv kanalima.

Film prati performans Maje Anastasijevič (…) stilistkinje novog New age stila, koja hoda Knez Mihajlovom, pored Narodnog muzeja, i dva puta se nakvasi u javnim fontanama. Njen ogorčeni iskaz, u kameru i okolnim slučajnim prolaznicima, saopštava da kultura grada propada, a glavne tačke su: ‘‘Mrzim narodnjake… Mrzim Cecu, ne podnosim politiku… Volela bih da se svi iselite u svoja sela, hvala, prijatno, doviđenja!“

 

Otkud, odjednom, pomenuta, urnebesna medijska pažnja? Na You Tubu se pojavio trailer za film (90 sekundi), veoma vešto i provokativno urađen, sa glavnim udarnim tačkama koje će ostvariti cilj. Film prati performans Maje Anastasijevič, ne mnogo poznate glumice (35 godina), ali manekenke i stilistkinje novog New age stila, koja hoda Knez Mihajlovom, pored Narodnog muzeja, i dva puta se nakvasi u javnim fontanama.

 

Njen ogorčeni iskaz, u kameru i okolnim slučajnim prolaznicima, saopštava da kultura grada propada, a glavne tačke su: ‘‘Mrzim narodnjake… Mrzim Cecu, ne podnosim politiku… Volela bih da se svi iselite u svoja sela, hvala, prijatno, doviđenja!“

 

Trailer je doživeo nekoliko hiljada gledalaca, uz nezapamćeni odziv na društvenim mrežama. Kad je dnevnik Blic ovih dana samo zabeležio ovaj fenomen, u roku od nekoliko sati se odjednom javila lavina od 948 komentara!

 

Odavno je primećeno da ova javljanja (pod plaštom anonimnosti) većinom zaslužuju pažnju analitičara socijalne patologije, ali slična retorika je inače jedan od važnih sastojaka medijske scene, ukrašene ‘‘patriotama“ sa akademskim rangovima; neke knjige su u novije vreme objavljene sa listama srbomrzaca za odstrel i sve to ne deluje slučajno.

 

Sad bi bilo dobro da RTS ili neka televizija sa nacionalnom frekvencijom prikaže pomenuti film Bojane S. Knežević. Ali ko bi u ovakvoj kukavičkoj atmosferi rizikovao? Onda bi se videlo kako nosilac performansa ulazi u ponoćni tramvaj ‘‘dvojku“, koja u to vreme služi kao utočište pijanaca, nesrećnika koji mogu tamo da prespavaju, a da ih niko ne izbaci u mrklu noć. Jer ‘‘dvojka“ se kreće kružno, kao i celokupno srpsko društvo na svim nivoima.

Bojana nam je otkrila je da je budžet njenog filma ‘‘nulti“, da je film načinila uz požrtvovanu pomoć prijatelja i nesebičnu uslugu kamermana Ramadanovića. Branila je pravo Maje Atanasijević da iskaže svoj stav, kao što je Krleža branio narativnu tačku junaka iz svog romana ‘‘Na rubu pameti“

 

Kad sam gledao film, naježio sam se jer je Maja A. u izazovnom polupankerskom outfitu mogući  magnet za nervno labilne i patriotski napaljene. Ona ulazi u tramvaj i toj nesrećnoj i pretećoj skupini luzera čita delove knjige Duška Radovića iz legendarne serije ‘‘Beograde, dobro jutro“. Sve je prošlo bez većih posledica, barem u tramvaju!

 

U pomenutom jednočasovnom gostovanju na Studiju B prvi put nam se dakle predstavila Bojana S.Knežević, jedno od najcivilizovanijih lica u našem zagađenom prostoru. Završila je studije medija i magisterium, priprema doktorat o digital-artu na Bgd. univerzitetu. Junakinja njenog video-performansa (pomenuta M.A) je osoba koja ne pristaje na postojeće sisteme vrednosti, buntovna do bola i ogorčena.

 

Bojana nam je otkrila je da je budžet njenog filma ‘‘nulti“, da je film načinila uz požrtvovanu pomoć prijatelja i nesebičnu uslugu kamermana Ramadanovića. Branila je pravo Maje Atanasijević da iskaže svoj stav, kao što je Krleža branio narativnu tačku junaka iz svog romana ‘‘Na rubu pameti“.

 

Odbila je svaku podelu na domoroce i dođoše tvrdeći da protiv prodora prostakluka i nekulture svako ima pravo da se pobuni (pa makar ne bio u pravu bez ostatka, dodajem ja). Pošto sam na internetu našao nekoliko video-eseja ove autorke, ostajem u nadi da Bojana nije usamljen i izgubljen slučaj.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora