novinarstvo s potpisom
Ćuti dok razgovaraš sa mnom. Kaže se da je to slikovit prikaz demokratije na naš način. Naši narodi su skloni da demokratiju razumeju bukvalno i dosledno, to jest kao dva loša zaista ubiše Miloša. A Miloš je personifikacija svih onih koji su manjina u društvu i koji se sistemski uče da njihov glas nije toliko vredan jer je manjinski.
A ko je onda većina? Na našim meridijanima to bi bili Hrvati, belci, hrišćani/katolici, oni koji funkcionalno ne govore književni hrvatski jezik, ne peru redovno ruke, potroše dve paste za zube godišnje (HZJZ) i pre će zadnju paru da daju neobjašnjivom fenomenu videlica nego za kupovinu ambulantnih kola kojih nemamo dovoljno. Ali, oni su većina i njihova je valjda prva i zadnja u društvu.
Prethodnih meseci i estradni umetnici citiraju Ustav RH koji kaže da vlast proizlazi iz naroda i pripada narodu kao zajednici slobodnih i ravnopravnih državljana. U našem slučaju niko nije slobodan dok se ne dokaže da je podoban, a ravnopravnost se nasleđuje po kumovskim linijama i nije svima data rođenjem.
Kod Crnogoraca se barem zna: Bog je na nebu, kum je na zemlji. Što se slobode tiče, sloboda je prevaziđena stvar, jer društvo još nije slobodno od onih koji su slobodu i izvojevali pre 24 godine.
Uz slobodu su dostojanstvo i jednakost najviše ustavne vrednote naše domovine. One određuju sve ostalo šta se kalemi i razrađuje svačija prava, ali i obaveze.
Dostojanstvo svakog čoveka ogleda se i u njegovim pravima da se slobodno izrazi o svetu u kome živi, bez straha od odmazde, u usmenom, pisanom ili slikovnom obliku. Ovo zadnje bi mu bili umetnici i svi oni koji se tako i osećaju.
Naiva.
Ideju o tome da je ljudsko dostojanstvo sastavni deo slobode čoveka razvio je još Immanuel Kant. To je bio onaj čovek za koga mnogi drže da je bio najveći filozof svih vremena, koji je govorio da je razum izvor morala i da su prostor i vreme forma naše čulnosti. Ljudsko dostojanstvo je podsticaj čoveka da se odmetne od ”glasa prirode” i da proba da živi u slobodnom izboru da ”sam bira svoj život”.
Kako Kant nije bio Hrvat, ovo što je filozofirao za nas ne vredi. Mi, kao reprezentativna većina, odlučujemo o svemu, time i o drugima, jer smo mi onaj narod iz koga vlast proizlazi. Mi ćemo da odredimo tuđa prava i slobode jer nam masa, u svetu životinja to je čopor, krdo ili jato, daje tako neophodan legitimitet.
Poput onog nefunkcionalnog i često suvišnog disklejmera u mejlovima, u masi se odričemo od odgovornosti za prejaku reč i mekanu pesnicu.
A ko je manjina? Pluralizam društva je bogatstvo razvijenih naroda. U medicini je dokazano da heterogenost društva osnažuju samu zajednicu jer se mešaju genetski materijali koji jačaju kolektivni imunitet. Isti onaj imunitet koji skupa stičemo i kasnije čuvamo redovnim vakcinacijama.
U ranjivom hrvatskom društvu, mladoj i, da bude jasno, nikako balkanskoj demokratiji, biti manjina neretko znači iz nekog razloga biti kriv. Naravno, uvek za druge i njihove neostvarene živote.
Krivci su sinonim za sve što ne valja, a ne valja mnogo toga, jer su oni dobili epitet da su sve ovo i napravili.
Oni su, svi do jednog, jedini vršili ratne zločine, oduzeli su prava da imamo stotine imena heroja Domovinskog rata, a ne samo jednog, radili nelegalnu pretvorbu i privatizaciju, gradili magistrale koje ne vode nikuda ili ipak za jednoga, izglasali su predstečajnu nagodbu, zavrnuli su sve ljude s kreditima u stranim valutama, uništili su privredu i zdravstvo… jednostavno, mrze iz petnih žila sve šta je hrvatsko!
Da je loše biti manjina, očitava se bukvalno na svakom koraku. Šetajući glavnim gradom domovine, u javnom prostoru, to se pokazuje na svakojakim mestima ne birajući sredstva ni lokacije.
Od kanti za nerazvrstano đubre na kojima stoji ušato U, kukastih krstića na fasadama ispod kojih sitnim slovima piše da se šetamo na sopstvenu odgovornost do ubijanja Srba, Cigana i pedera, obično isprobanom metodom vešanja na vrbe.
Sreća pa turisti iz mandarinskog govornog područja ne čitaju taj govor mržnje, inače bi ih svake godine bilo sve manje.
Posle toliko godina od izvojevane borbe te beganjem iz tamnice naroda čovek bi pomislio da je prošlo dovoljno da preuzmemo odgovornost za svoje živote a da ne krivimo druge i drugačije. Ali nije tako.
Danas, 2019. godine, kada se spremamo za naporne predsedničke izbore, u kojima ćemo opet da slušamo o rezidencijama, ovoga puta letnjim, da izbacimo datume i savremenu tehnologiju, ne bismo znali da li su neki izbori iz tamnih devedesetih ili ovi koji nam nažalost tek predstoje.
Predsednički izbori nam idu, a retorika je ista. Biološki, mnogi koji su nekada bili u Savezu komunista, a sada su u najvećoj političkoj stranci, i dalje su ješni i živi.
Zbog poznih godina nije baš za uzeti svaku njihovu rečenicu zdravo za gotovo, upravo zbog njihovog zdravlja, u kojima opisuju hegemoniju koja se, ako je i postojala, dešavala pre više od četvrt veka, ali koja i dalje ometa naše srednjoevropsko društvo (jer Balkan nismo).
I na kraju. Da bude potpuno jasno. Nemamo mi problem sa svim nacionalnim manjinama. Imamo najviše sa ovima koji su to 1990. godine postali. ”Socijalistička Republika Hrvatska je nacionalna država hrvatskog naroda, država srpskog naroda u Hrvatskoj i država drugih naroda i narodnosti koje u njoj žive.” (Ustav SRH iz 1974.)
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.