autograf.hr

novinarstvo s potpisom

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

Film ”Fiume o morte”: neophodna demilitarizacija društva

AUTOR: Ivan Zidarević / 26.01.2026.

Prošle sedmice obradovala nas je velika vest da je film ”Fiume o morte!”, riječkog reditelja Igora Bezinovića, osvojio nagradu za najbolji evropski dokumentarni film na svečanosti dodele Evropskih filmskih nagrada u Berlinu. Reditelj Bezinović tom prilikom je kazao da osvojenu nagradu, ali i sam film posvećuje svima koji su učestvovali u filmu i da posebno pozdravlja sve Riječanke i Riječane.

”Fiume o morte!” ili u prevodu ”Rijeka ili smrt!”, poznati je slogan iz vremena Gabrijelea D’Anuncija, italijanskog pesnika, pisca, dramaturga, nekadašnjeg pukovnika iz Prvog svetskog rata, ali i protofašiste koji je 1919. godine okupirao grad Rijeku i sa svojim legionarima doslovno vladao gradom oko šesnaest meseci.

Nakon raspada Austro-Ugarske, odnosno završetka Prvog svetskog rata, grad Rijeka kao i tada multietnički prostor sa Italijanima, južnim Slovenima, Jevrejima i drugima, bio je u nerešenom statusu i sa takvim okolnostima da su mnogi iskazivali pravo nad kontrolom grada. U svom tom metežu i grabežu D’Anuncijo dolazi iz Italije i zauzima upravljanje gradom koji postaje poput njegovog vlasništva.

Film koji nažalost nije prošao kandidaturu za američku nagradu Oskar nije klasičan dokumentarac – nešto već viđeno u formi ili sadržaju – već je reč o jedinstvenom pristupu. On prožima obradu istorijskih tema sa savremenim protagonistima koji, na sebi svojstven i autentičan način, otelovljuju ličnosti što su ostavile neizbrisiv trag u arhitekturi i tkivu Rijeke, ali i u samom genetskom kodu njene demografije. Time nam nameću važnu poruku o neophodnosti demilitarizacije društva.

U ovom ”istorijsko-antropološkom” radu, kako ga je imenovao reditelj Bezinović, pristupilo se kroz angažovanje ljudi koji žive u Rijeci, koji možda nešto znaju ili ne znaju o životu Gabrijelea D’Anuncija i njegovoj ostavštini istoriji grada, te je reditelju bilo važno da kod ljudi (ne)glumaca u filmu ”prepozna entuzijazam”, a ne isključivo glumačke veštine.

Ovakav film, uz onaj isto tako nagrađivani kratkometražni reditelja Nebojše Slijepčevića ”Čovjek koji nije mogao šutjeti”, dokazuje nam da naša filmska industrija, sa svim svojim izazovima i bauljanjima u pozicioniranju na krcatoj i globalizovanoj sceni popularne produkcije, i dalje ima šansu te da su naši umetnici jednako talentovani i važni i da su u rangu svetskih razmera.

Upravo u svoj ovoj globalizaciji, gde se gubi smisao za meru i kolektiv, odnosno gde sve biva obezvređeno i sve kao da je dopušteno, iznaći autentičnost i kreativnost pravi je izazov i u umetnosti, a da se u svom tom procesu ne upadne u pojam ”popularne kulture”. Jer kreativnost je neprestani proces osmišljavanja, stvaranja novog ni iz čega ili konceptualno posmatranje na stvari iz druge perspektive, koji nikada ne prestaje.

Tako se u umetnosti, koja je jednako dana svima i čije preferencije ne zavise od ekonomskog statusa, stvara izražavanjem kroz nove forme, zvukove, boje, oblike i priče. Sve je to deo onoga šta se imenuje i kao rezultat u vidu kreativnog proizvoda, dolaska do takvog nečega u vidu kreativnog procesa, ali je potaknuto i kreativnom okolinom i unutrašnjim porivima.

Kod nas se na umetnost i umetnike i dalje, većinom, gleda kao one koji trebaju da reprodukuju ono nešto šta je svima (ne)jasno i blisko, ono šta većinom nikada nisu osetili i sa time se suočili, a jednako tako je (ne)dostupno širim narodnim masama, a odnosi se na pojam ”visoke umetnosti”. To je ona tradicionalna estetika, forme koje su stvarane radi prenošenja lepote i intelektualnog užitka, koja u savremenom svetu tehnološkog ludila biva precenjena, ali isto tako potcenjena.

Ako bismo se referirali na filmsku umetnost ona se u našim kulturnim krugovima, barem onim koji su formalno postojani usled državne institucionalne podrške i u obliku Ministarstva kulture i medija, svodi na stalnu potrebu odašiljanja neke nacionalne poruke koja u svetu ne nalazi plodno tlo u vidu publike, ali nije ništa više zanimljiva ni našim ljudima u Domovini koja populaciono nestaje.

Zato nam je jedan ovakav film, ”Fiume o morte!”, tako važan jer je još jednom umetnost približio svima, obrađujući narativ koji je u svetu izgleda prepoznat – mi o ovome ne pričamo puno, i koji bi Rijeka svakako mogla dobro da iskoristi u vidu kapitalizacije turističkog brendiranja (ne)poznate istorije grada.

Koliko ćemo mi ovaj period bogate i sulude istorije umeti da valorizujemo – na nacionalnom nivou teško, mada se treba nadati, na lokalnom nivou ostaje da se vidi. Jer upravo je ovakav tretman prema zajedničkoj prošlosti, koja i dalje opstaje u vidu zgrada i ulica iz tog perioda, pokazatelj naše slobode, konzervativnosti, ali i našeg suočavanja s prošlošću bez emocionalnih posledica.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora:

• Dotrščina Saše Šimprage
• Mesec LGBTIQ+ netrpeljivosti
• Abeceda ustavnog sudovanja
• Tranziciona pravda na Kosovu
• Možemo! i Sabor kao ''stočna pijaca''
• Palac gore za MUP i MDU
• Pedagoški pristup profesorke Edite Slunjski
• ''Ponos Hrvatske'' Sanja Bijonda
• 17. maj – IDAHOT
• Nezavisno novinarstvo osnovni je preduslov za razvoj kritike

> Svi tekstovi ovog autora

Objavljeno u: SLOBODNI ZIDAR
Oznake: Berlin, fašizam, Fiume o morte, Gabriele D'Anuncijo, Igor Bezinović, Italija, Ivan Zidarević, Nebojša Ljijepčević, Rijeka, Rijeka ili smrt, Slobodni zidar

Drago Pilsel Follow

Born in 1962 in Buenos Aires, Argentina. Lives in Zagreb, Croatia. Journalist and Theologian. Married. d.pilsel@zamir.net

Drago Pilsel @dragopilsel ·

4 Jul

Papa Prevost je, nikako slučajno, na 250. godišnjicu osnivanja SAD-a i Dan neovisnosti, posjetio otok Lampedusu, simbolu, jer ga se smatra "vratom Europe" za sve one koji riskiraju život prelaskom Mediterana. Lav je, inače, migracijsku politiku Donalda Trumpa nazvao "nehumanom".