Da li možemo kao ljudi svemu da pristupamo empatično?

Prošao nam je sveti Ilija (2. avgusta), u narodu poznatiji kao Ilija Gromovnik, koji je bio propovednik etičkih vrednosti te sami sebi tepamo da je ”od svetog Ilije sunce sve milije”. Od ovog datuma se smatra, to je ono verovanje koje je možda imalo smisla pre globalnih klimatskih promena koje su rezultat galopirajućeg kapitalizma, da nam polako odlazi leto i da kreću pripreme vrednih seljaka za neizvesnu jesen i hladnu zimu.

Činilo se da ćemo upravo u ovo doba godine, kada nam prijatelji iz Italije masovno odlaze na svoje godišnje odmore, imati medijsku sezonu ”kiselih krastavaca”, ali izgleda ništa od toga. U obilju medijskog ludila bez cenzure u obliku eksplicitnih fotografija i videa, imamo autocenzuru kritike političkih elita, dogodio nam se tragični slučaj u zagrebačkoj Mediki.

Jednog čoveka, nožem, usmrtio je drugi čovek i to je valjda, tako bi kod pristojnog sveta trebalo da bude jedino očekivano, dovoljno da prihvatimo vest kao nešto šta odudara od mirnog kolektivnog suživota. No ipak nije bilo tako i to sve zbog one koja je glavna osumnjičena za ovu tragediju, odnosno medijskog tranžiranja ko je ko, ko šta ima u gaćama, da li je ona zapravo on ili se radi o nečemu ”ono”.

Oni koji sebe imenuju novinarima, ima tu svega i svačega, međusobno su se utrkivali ko će više detalja, bez smisla i za tragediju nebitnih trivija, da nam prenese dehumanizujući tragično ubijenog, time i njegovu porodicu i prijatelje, ali i ženu koja je, po svemu sudeći, ubistvo i napravila. Jer, iako se nama nedokazanima sve čini jasno i da ne treba niko ništa nama dodatno da objašnjava – mi to ne bismo ovako ni razumeli, niko nije kriv dok ga sud tako ne proglasi.

Kao u kakvom klimaksu i andropauzi razbuktanih hormona, malo se pažnje posvećuje ženskom i muškom zdravlju u onom razdoblju ”krize srednjih godina”, nedugo nakon delegiranja bolesti i transfobije prebacili smo se na vojni mimohod povodom 30 godina od vojno redarstvene operacije ”Oluja”. Srce je kucalo, ono koje bi drugima iz nedara da se otrgne jer nije po nekim našim standardima ”normalnog”, ponosno zbog sve te mehanizacije koja je letela, plovila i gusenicama oštetila zagrebački asfalt.

Neki su izjavljivali, kao onomad kada su naši fudbaleri osvojili drugo mesto na Svetskom prvenstvu u fudbalu, da im je mimohod bio najlepši dan u životu. To što su pored njih stajala njihova deca, koja su mislila da to što su se rodili da je to njihovim roditeljima najlepši dan u životu, deluzija je koja će se naknadno lečiti dugogodišnjom psihoterapijom, ali i lekovima kojima se svi radujemo od gospođe apotekarke (većinom su žene iza staklenog pulta).

Dok budemo ovo čitali u osunčanom gradu Kninu slavićemo Dan pobjede, domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja. I ovaj peti avgusta neradni je dan kada slavimo kraj rata i početak slobode u kojoj, tako se čini, ne umemo da uživamo bez da izazivamo nasilje nad nekim. Na taj dan, pre ravno 30 godina, u hrvatski ustavno-pravni poredak vraćena je cela okupirana teritorija, osim još istočne Slavonije.

Oslobođena je teritorija koju su četiri godine držali pobunjeni Srbi, huškani, dirigovani i na kraju zanemareni od strane Srba iz Srbije, raselivši Hrvate sa okupiranog područja uz sve prateće užase rata. Pre 35 godina pobunjeni Srbi blokirali su deo saobraćajnih puteva oko Knina i Benkovca. Iako je bilo tu kojekakvog materijala, od kamenja do barikada u vidu vozila, najupečatljiviji su bili balvani kao sredstvo blokiranja te ostade i naziv da se radilo o ”balvan-revoluciji” koja je bila uvod u bratoubilački rat svim sredstvima i natenane.

Prema podacima Ministarstva obrane Republike Hrvatske tokom operacije ”Oluja” poginula su 243 hrvatska branitelja (pripadnici Hrvatske vojske i policije), dvije osobe vode se kao nestale, dok je 1.430 njih ranjeno.

Prošlog meseca, samo nekoliko dana pre najvećeg vojnog mimohoda u nas, Documenta – Centar za suočavanje s prošlošću predstavila je preliminarne rezultate istraživanja ljudskih gubitaka povezanih s razdobljem Vojno redarstvene operacije ”Oluja” i događajima koji su usledili, zaključno s 14. januarom 2001. godine.

Za razdoblje od 25. jula 1995. do 14. januara 2001. godine ukupno je evidentirano 2.654 osoba. Od tog broja, 2.353 osobe su identifikovane kao potvrđene i delomično potvrđene žrtve rata. Uz njih, evidentirano je i 126 osoba za koje se, prema trenutno dostupnim podacima, ne može utvrditi da su bile žrtve rata. U bazi se nalazi i 113 osoba koje su zasad označene kao nepotvrđene žrtve, budući da za njih nedostaju verodostojni izvori koji bi omogućili potvrdu okolnosti stradanja – kažu u Documenti.

I posle toliko godina od Domovinskog rata, kojeg većina normalnog sveta tada, ali ni sada nije želela, postavlja se pitanje da li možemo kao ljudi, kao prijatelji i potencijalni ljubavnici, svemu da pristupamo empatično ili ćemo ići u maglovitu nišu koja obiluje negacijama i paranojom.

No da li će doći dan da petog avgusta obeležavamo slobodu, a da sedmog, šesti je rezervisan za mamurluk, ozbiljno razgovaramo o tome da je tokom legitimnog oslobađanja Domovine bilo i sporadičnih ratnih zločina nad nedužnima, odnosno da priznavanje jednog ne umanjuje drugo i obrnuto.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Darujte krv! Autovani gejevi stop!
    •  Koliko ko voli ovu zemlju, našu Hrvatsku?
    •  Sve za Hrvatsku! Jednom se, bre, živi!
    •  Hej, Jugosloveni, nek' se čuje glas!
    •  Glavno pitanje svih pitanja: ''I šta ćemo sad?''
    •  Uz Thompsona idu jednako i stihovi Cece
    •  Gde smo mi sa antifašizmom?
    •  Gazimestan za Thompsona
    •  Kako umanjiti kapitalistički otisak koji najbogatiji nameću
    •  Pravilnik o lepom ponašanju

> Svi tekstovi ovog autora