novinarstvo s potpisom
Iako san vrlo davno bija u sedmon razredu ipak se i danas sićan našega Cota. Zva se Željko, a kako je ima jednu nogu kraću onda smo ga zvali Coto. To je i nama i njemu bilo normalno. Još normalnije je bilo da se nikome ne javi ako bi ga zazva Željko.
Kad bismo igrali balun na male branke njega bismo birali za suca i nikad nismo zažalili jer je naš Coto bija pošten ka dite u vrtiću i niko nije propitiva njegove odluke.
Kad bismo išli u lupeštinu onda bi prvo platile nješpule od onoga Grge na Stinice. Iza toga bi stradale trišnje od šjor Špira na magistrali, a praske i barakokule smo krali ludome Mati koji nas je zna gađat sa zračnon punon soli.
Dakako da je i on bija član ove kriminalne družine i iša bi ravnopravno s nama. I dok smo mi brali voćke njega bismo stavili da čuva stražu jer je bija slab u bižanju.
Jedan put nas je ludi Mate dočeka u sačekuši i opleja po nama sa soli, a ona kad bi te pogodila papreno je bolila. Bižali smo tada ka opereni, a iza nas je osta Coto.
Čak ni ludi Mate mu nije sprašija jedan tir u gujicu jer je vidija da je cotav već ga je potiza za bafe i tražija da prizna koji smo, kako se zovemo i di stojimo. Normalno jer kako bi nan drugačije od staraca tražija oštetu.
Našeg junaka Cota je toliko gulija za bafe da je zamalo osta bez oba, ali ni jednog jedinog od nas on nije prokaza.
Te vruće noći Coto je posta naš heroj. Bija je baja nad bajama.
S druge strane kad bismo igrali na briškulu niko mu nije pušta ni miligrama. Isto je pravilo važilo i kad bismo igrali na topavanje.
Jedan put ga je oni Šime mrga, koji je osmi ponavlja tri puta, tija ispleskat jer je mislija da mu je on ukra marendu. Zajeba se samo tako u računici jer nije računa na sve nas koji smo doletili ka furije i iscipali njega. Bogati. Ne damo mi našega Cota.
Kad smo se počeli korteđavat s curama on je u iskazivanju emocija sramežljivo šteka i nije se usudija ni jednoj prići. Mi smo ga toliko ohrabrivali, nagovarali da je napokon popustija.
Na satu one opičene Bunčuge iz likovnog smo najkomotnije slali ceduljice našim simpatijama. Ona je bila u svom, a mi svom filmu. Vidila bi ona nas, ali kako se ona ponajbolje razumila u ljubav onda je činila fintu da nas ne vidi.
Naravno da su svi u lancu od prvog do zadnjeg reda, iz ruke u ruku, čitali poruke pošiljatelja i dok bi ona došla do one kojoj je poslana slova bi se skoro izlizala. Svi bismo se tada kikotali i svima je bilo puno lipo.
Jedino čiji papirić s izljevom ljubavi niko nikad nije čita je bija oni Cotov kojeg je sla šesnoj Mari u predzadnji red. Mari je to bilo puno drago, a njemu neizmjerno.
I niko od njenih prija nikad nije zna šta je on njoj pisa ka ni šta niko njega nije pita isto. Oni su ekskluzivno imali pravo na tajnu. I to je bija zakon, a sa zakonon se nije zajebavat.
Znali bismo mi i našem junaku namistit penj od Mare kada smo igrali na penjeve. Radi silnih poljubaca koje je zaradija na račun naše najpoštenije namještaljke moga si mu dijamantnon pilon sić srce, ali ga ne bi uspija frižat.
Nakon tih bezbrižnih dana Coto je u osmom fasova tumor u tu istu kraću nogu, a cila škola ga je dolazila doma obać. Mare je vječito bila s njin.
Kad je po godine nakon toga naš Žele partija, cila škola mu je došla na sprovod. Željkova mater je Maru stavila u red sa svon rodbinon kojoj smo se svi došli žalovat.
Žele, u stvari Coto, je osin kratke noge ima i još kraći život, a mi onako berlavi, kakvi samo osnovci znaju bit, uradili smo sve šta smo mislili da triba, kako bi mu i ti kratki život bio dovoljno dug da u njega utrpa sve ono ljudsko šta smo mu u njega utiravali.
Je li Žele-Coto s naše strane bija priviligiran? NE! Mi smo imali privilegiju poznavat njega.
Na žalost otišla su ta lipa vremena i došla gruba, nova, u kojima je cotav isključivo moral.
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.