autograf.hr

novinarstvo s potpisom

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

Hipokrizija

AUTOR: Filip David / 21.10.2013.

Ako bi se u jednoj reči saželo stanje duha savremene Srbije, onda bi ta reč bila hipokrizija. Hipokrizija u svome gvozdenom zagrljaju steže našu stvarnost, naš ukupni život, utiče na visoku politiku, na ponašanje vlasti, ali i na ponašanje građana. Ona je u vazduhu koji dišemo, u razgovorima koje vodimo, u svakodnevnim postupcima. Prikrivena je u bombastim rečima, praznim frazama, u neiskrenosti koja otupljuje svaku korisnu aktivnost.

Licemerje često navlači masku dobra, pomirljivosti, praštanja, kajanja. Ali je čista obmana. U licemerju su prikriveni mnogi od smrtnih grehova: pritvornost, narcisoidnost, krivokletstvo, razni oblici izopačenosti. ”Toliko smo se navikli pretvarati pred drugima da se na kraju počinjemo pretvarati čak i sami pred sobom”, napisao je La Rošfuko.

U komunizmu, posebno onom istočnog tipa, u zemljama takozvanog ”realnog socijalizma” bio je široko rasprostranjen onaj oblik devijantnog ponašanja koji je Česlav Miloš nazvao ”ketman” – kada većina stanovnika glumi, maskira svoje pravo mišljenje, prilagođavajući se vlastima, vladajućoj ideologiji, verujući da tako ostaju moralno čisti. Sa nestankom komunizma sa evropske scene nije nestao i taj oblik ponašanja.

Licemerje često navlači masku dobra, pomirljivosti, praštanja, kajanja. Ali je čista obmana. U licemerju su prikriveni mnogi od smrtnih grehova: pritvornost, narcisoidnost, krivokletstvo, razni oblici izopačenosti

Prilagođavanje svakoj novoj vlasti, udvorištvo bez granica, prekonoćno menjanje mišljenja i uverenja, sasvim je uobičajena i normalna pojava u novim takozvanim demokratskim društvima. Kao što novi stari političari navlače maske demokrata, tako i većina populacije nosi maske odanog partijskog pripadništva i poštene inteligencije. Ta vrsta ”društvene igre” u kojoj je svako ozbiljno uverenje na prodaju zarad neke koristi, izgleda da je ostala u trajnom nasleđu zemalja koje su prošle kroz iskustvo raznih oblika totalitarizma i dogmatskih vlasti. Tako dolazimo do najapsurdnijih bolesnih oblika ponašanja. Najžešći kritičari komunizma su upravo oni koji su u tom političkom sistemu predstavljali vlast i bili najodaniji komunisti. U sudskoj vlasti visoke pozicije zauzeli su oni koji su doskora sudili u ime partije, a ne u ume pravde.

Dvoličnost, što je samo drugo ime za licemerje, uvukla se gotovo u sve pore života. Visoki političari javno govore o neophodnosti dobrosusedskih odnosa sa državama koje nas okružuju, a mediji pod njihovom kontrolom raspiruju etničku mržnju. Policija kao svoju glavnu obavezu ističe održavanje reda i mira, istovremeno štiteći huligane na sportskim borilištima i izvan njih. Usput ih organizuje kao svoje udarne pesnice kada to zatreba. Kriminalci u političkim partijama su zaštićeni od sudskog gonjenja, iako se zvanično tvrdi da je borba protiv kriminala prioritet vlasti. Javnost ističe važnost antifašizma na kojem se zasnivaju istorijski temelji Srbije, a vodi se postupak za rehabilitaciju Draže Mihajlovića, saradnika nacističkih okupatora. Opšte je prisutna očevidna dvojnost: jedno se govori, a drugo misli.

Dvoličnost, što je samo drugo ime za licemerje, uvukla se gotovo u sve pore života. Visoki političari javno govore o neophodnosti dobrosusedskih odnosa sa državama koje nas okružuju, a mediji pod njihovom kontrolom raspiruju etničku mržnju

Svakodnevni život prepun je takvih primera. Naši političari su dvostruke ličnosti, o čemu najbolje svedoče njihove biografije, a kameleonstvo je među stanovništvom prihvaćeno kao jedan od važnih oblika opstanka. Obmanuti, prevariti, postalo je poželjan oblik ponašanja. Svojevremeno je jedan pisac za decu, ali i navodni političar izjavio kako je dozvoljeno i lagati ako je to u interesu domovine. Sledeći ovu nakaznu logiku, dolazi se do toga da je u ime domovine dozvoljeno i pljačkati, pa i ubijati. Od nekih je to doslovno i prihvaćeno pa smo na kraju dobili, na slavu i ponos domovine, ogavne ratne zločince. Takva vrsta razmišljanja, a i ponašanja, jeste naš pravi usud.

Na sve strane slušamo kako je veoma važno promeniti negativni imidž Srbije u svetu, kako valja za to angažovati uticajne lobije, pridobiti uticajne svetske ličnosti i slično. Uzaludan je to posao. Slika Srbije u svetu može se menjati samo ako se menja situacija u samoj Srbiji. A da bi se ona menjala, mora se prihvatiti jedan drugačiji, novi kulturni model. Pod kulturnim modelom podrazumeva se ukupan način mišljenja i ponašanja. A to znači pre svega oslobađanje od hipokrizije, od života potonulog u velike i male laži, podrazumeva društvo koje će pre svega i iznad svega ceniti istinu, pravdu i poštenje. Od čega smo još jako, jako daleko.

Još tekstova ovog autora: