Jelena Šantić – velika heroina mira, slobode i jednakosti

U ovim čudnim vremenima, kada repriziramo novogodišnje odluke i sebi obećavamo istrajnost, mnogi su upravo obeznanili kako su pronašli zakopanog sebe među gomilom sebe i da je došlo vreme da postanu bolji ljudi.

Sve smo to čitali od osoba koje stvarno i virtuelno čine našu (ne)realnost i koje oberučke prihvatamo kao prijatelje po društvenim mrežama, ne misleći o posledicama deljenja naše intime.

Dok mislimo o tome da postanemo humaniji, ili nas zabole ”uvo”, neki od nas se sećaju onih koji su utabali puteve ovih naših balkanskih makadama, onih koji su nam dali šansu da se i mi bavimo drugima i drugačijima, potrebitima i zahvalnima, u doba prividnog mira.

Rata sada nema, ali se sve čini kao da niko nije potpisao primirje, pa smo u teskobi ko će prvi da krene, da pruži ruku pomirenja i olakša nam transgeneracijsko prenošenje bremena tuđih zločina i kojekakvih zločinaca, sa svim njihovim zločinačkim namerama.

Kada smo kod humanosti, a kada ste vi čuli za Jelenu Šantić?

Da li ste preko umetnosti, jer je Jelena bila prestižna baletska umetnica koja je bila članica CID/UNESCO, Society of Dance History Scholars i ELIA. Ili ste o Jeleni čuli i čitali kao osnivačici Grupe 484, Evropskog pokreta u Srbiji, Centra za antiratnu akciju i članici Beogradskog kruga. No sigurno ste se sa njenim radom, koji je objedinio sve šta je radila, upoznali preko UN-ovog Volonterskog projekta Pakrac.

Rata sada nema, ali se sve čini kao da niko nije potpisao primirje, pa smo u teskobi ko će prvi da krene, da pruži ruku pomirenja i olakša nam transgeneracijsko prenošenje bremena tuđih zločina i kojekakvih zločinaca, sa svim njihovim zločinačkim namerama

Rođena 1944. godine u Beogradu, gde je i živela, pohađala je Srednju baletsku školu, kasnije onu čuvenu ”Lujo Davičo”, kao i Muzičku gimnaziju. Odlazila je na specijalizacije u Monte Karlo, a potom u Kan gde je nastavila u Internacionalnoj školi Rozele Hajtauer. Za sve filmofile informacija da je snimila i čuveni film ”Zvižduk u osam”.

Kao članica Narodnog pozorišta u Beogradu, tokom karijere primabalerine, ostaje zapamćena kao Žizela, Odilija, Vila Jorgovana, Julija, ali i kao Nastasja Filipovna.

A upravo, radom sa nekima koji bi danas mogli da se nazovu idiotima, u ulozi Nastasje Filipovne 1993. godine prekinula je sedmogodišnje izvođenje ove predstave, sa kolegama Predragom Ejdusom i Danilom Lazovićem.

Jednog dana, pred početak predstave, Jelena je zamolila kolegu Danila Lazovića da na predstave ne dolazi odeven u dobrovoljačku uniformu i s pištoljem za pojasom. Posle žučne prepirke, Rogožin (Danilo) ošamario je Nastasju (Jelenu) i time je ”ubio” predstavu, ali i na primitivan način izrazio svu svoju surovost i sveprisutni šovinizam u tada ratnim vremenima (1993. godine).

Kako je jednom i sama napisala: ”Humanitarna aktivnost je druga strana moje ličnosti. U mom životu su se uvek spajali i preplitali intuitivno i racionalno, stabilno, mirno i burno. Onda se u meni u jednom trenutku javila želja da pomognem ljudima unesrećenim ratom. Ta moja humanistička crta je na izvestan način vezana za umetnost. Jer, i jedno i drugo povezuje svetove”.

U mnogobrojnim tekstovima o radu i životu humanitarke i umetnice svetskog glasa navedeno je da tokom prvih ratnih sukoba u Hrvatskoj započinje kraj nečega što je činilo zajednički dom, državu sa više naroda slične ili iste etnogeneze, sa svim svojim lepotama u prividnim različitostima.

Ujedno, uz sav taj očaj, neizvesnost za sutra, ostrašćenost i realan strah rađao se i novi duhovni prostor. U taj prostor bili su dobrodošli svi, svi koji su se trudili da iznedre pacifizam i koji su svojim činjenjem dizali glas protiv rata.

Jelena je te 1991. godine bila osnivačica Centra za antiratnu kampanju i jednom prilikom je opisala svoja sećanja koja su se vezivala za desetak osoba koje su se dogovorile da će pružati otpor nacionalizmu i ratu.

Možda najbitnija crta tadašnjih humanitaraca i hrabrih ljudi bila je u tome da su bili svesni svojih ograničenja u radu, ali su isto tako bili svesni da pojedinac može sve ili apsolutno ništa u aktivnom nečinjenju.

Kako je rat preuzeo svoje, razum je odavno stanovao u nekim uređenijim društvima gde se i dalje prikazivao ”Bolji život”, sa svojim kolegama iz Antiratne kampanje, u leto 1993. godine, Jelena je započela nove humanitarne aktivnosti i to vezano za podeljeni grad Pakrac.

U to vreme, Pakrac je bio podeljen na dva dela: severni, pod kontrolom hrvatske vlasti, i južni, pod kontrolom srpskih snaga. Linija razdvajanja prolazila je kroz jednu ulicu koju su kontrolisale UN.

Dogovorom Antiratne kampanje iz Hrvatske, Centra za antiratnu kampanju iz Beograda, kao i sa međunarodnim volonterskim službama Ujedinjenih nacija iz Beča, pokreće se Volonterski projekat Pakrac (VPP), pionirski eksperiment izgradnje mira u podeljenoj zajednici.

Ujedno, uz sav taj očaj, neizvesnost za sutra, ostrašćenost i realan strah rađao se i novi duhovni prostor. U taj prostor bili su dobrodošli svi, svi koji su se trudili da iznedre pacifizam i koji su svojim činjenjem dizali glas protiv rata

Fizička pomoć, čišćenje ruševina, direktna komunikacija sa ljudima, rad sa decom i sa ženama, jednostavno, više godina se radilo na ostvarivanju uslova za prividno normalan život.

U jednom od izvještaja zapisala je: ”Volonterski rad u Pakracu pomogao mi je da razumem ratne tragedije u bivšoj Jugoslaviji. Iskustvo nas je naučilo da samo direktan rad s ljudima ima dugoročne rezultate, posebno u područjima u kojima je politička situacija komplikovana”.

Na zimu 1995. godine, Jelena je predstavila novu organizaciju Grupu 484, čije je osnivanje ona inspirisala. U okviru Grupe, ljudi u izbeglištvu su postajali mirovni aktivisti i humanitarni radnici.

Kasnije, aktivno se uključuje u aktivnosti vezane protiv tadašnjeg režima, humanitarne krize oko Kosova i Metohije i na kraju bombardovanja Jugoslavije.

Jelena Šantić ostala je aktivna u zaštiti drugih i drugačijih, na braniku slobode i jednakosti, do svoje smrti 18. marta 2000. godine.

U berlinskoj četvrti Helersdorf, 2003. godine odlukom berlinskog parlamenta, postoji ”Park mira Jelena Šantić”. Godine 2005., nekadašnji Neimarski park u Beogradu dobio je park sa Jeleninim imenom, dok je na ćošku Knjeginje Zorke i Kičevske ulice u Beogradu otvorena spomen ploča sa njenim imenom, na inicijativu Društva za ulepšavanje Vračara.

I dok obeležavamo 75. godišnjicu proboja jasenovačkih logoraša, te smo na obe nacionalne televizije gledali ”Dnevnik Diane Budisavljević”, nema sumnje da ćemo jednog dana gledati film o životu i radu velike heroine našeg doba Jelene Šantić.

 

AKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA O RAČUNU KLIKNITE OVDJE.

    •  Koliko ko voli ovu zemlju, našu Hrvatsku?
    •  Da li možemo kao ljudi svemu da pristupamo empatično?
    •  Sve za Hrvatsku! Jednom se, bre, živi!
    •  Hej, Jugosloveni, nek' se čuje glas!
    •  Glavno pitanje svih pitanja: ''I šta ćemo sad?''
    •  Uz Thompsona idu jednako i stihovi Cece
    •  Gde smo mi sa antifašizmom?
    •  Gazimestan za Thompsona
    •  Kako umanjiti kapitalistički otisak koji najbogatiji nameću
    •  Pravilnik o lepom ponašanju

> Svi tekstovi ovog autora