Kao nacija smo ipak mali i na mnogo nivoa iskompleksirani

U prošlu sredu započeli smo novi ciklus promena gde tvrdimo da ćemo biti bolja verzija sebe. Nešto slično kao i one neuspele novogodišnje odluke, gde izgubimo dve kile, ali dobijemo četiri, za vreme Pepelnice ili Čiste srede obećavamo da ćemo krenuti četrdeset dana u kojekakve pokore, lične deprivacije, a sve sa ciljem da bismo promislili o smislu svetovnog života odnosno da bismo kupili jeftinu kartu za ”onaj svet”.

Dok pokušavamo da dokučimo kako da postanemo najbolja verzija sebe, bezuspešno, i dalje rafalno i bez vidljivih posledica, druge prokazujemo i šikaniramo. Ovo je rezultat neuspele intervencije države, gospodara koji loše gospodari, ali i nasleđene patnje i mržnje koja nam je sinonim za domoljublje u svim svojim nakaznim i izrod neustavnim oblicima.

Da ipak još nismo u nepovratnom stanju nacije pokazuju nam i vredne i pametne glave naše Domovine, izgleda ptice u letu, u sinergiji ureda zaštitnice građana Tene Šimonović Einwalter. Oni najbogatiji među nama, čitaj ne i materijalno, predstavili su nam publikaciju koja se kod onih koji žele da znaju više deli u pdf obliku: ”Istraživanje o stavovima i razini svijesti o diskriminaciji i pojavnim oblicima diskriminacije 2022.”.

Glavni cilj istraživanja bio je da se vidi na koji način naši građani, ne samo Hrvati (kako često senzacionalistički i isključivo navode mediji), gledaju i kako razumeju šta bi mu bila, puna usta svima, diskriminacija i recimo na koje grupe u društvu najviše kidiše.

Nažalost 11 % naših komšija (to objedinjuje i komšinice) ne zna šta bi mu bila diskriminacija. Ne znamo šta bi procenti pokazivali da smo ih pitali šta misle o postojanju globalne pandemije. Možda bolje da ne čačkamo mečku razočarenja!

Da ne bismo odmah krenuli sa narikanjem u istraživanju su, odmah negde pri početku, naveli da ipak nije sve katran i perje i da imamo razloga da pokušamo da ostanemo ovde i nastavimo da preživljavamo.

Većina naših građana otvorena je prema različitim društvenim grupama, ali sa figom u pocepanom džepu jer određene predrasude i dalje čuče u nama. Džaba da je ”Ciganin ali najlepši” kada su upravo Romi ti prema kojima pokazujemo najviše predrasuda.

Mi znamo, kao što u biti ne znamo ništa, ali smo glasni da to neznanje i proderemo, kako su Romi oni koji najviše žive od socijalne pomoći, da oni samo rade u uslužnim delatnostima (to su one delatnosti koje mi popunjavamo po Austriji i Nemačkoj, perući ”švapska govna”), da su Romi neodgojeni, ali i da se svi venčavaju međusobno. Možda su ispitanici, kod ovog zadnjeg osvrta, zamenili Rome sa lepim ostrvom Susak…

Kao i onaj čuveni YouTube video o ”analnom otvoru” u Splitu tako su i naši ispitanici upoznati da postoji nešto šta bi mu bio Zakon o suzbijanju diskriminacije. Više od 56 % njih klimnulo je glavom da je čulo ili zna nešto o tome. Nažalost 44 % nikad čulo o tome, ono ”prvi glas”, i takvi su opasni po druge, ali i sebe.

Neznanje da postoje normativni okviri, kočnice i mehanizmi, koji se bave sprečavanjem diskriminacije naše društvo svrstava u rang terorista samoubice jer je ovo golema šteta koja korozivno izeda sve društvene procese.

U pogledu gde mislimo da smo najzakinutiji ko iz topa sa neoverenom zdravstvenom knjižicom u rukama vičemo zdravstvena zaštita! Poslednjih pola godine i potonje od pre koji dan vidimo i zašto.

U mnogim situacijama nema protokola o postupanju, građani su u pogledu zdravstvene kulture nekulturni, a medicinsko osoblje devastirano i potplaćeno. Kada se to spoji nije čudno da profitiraju oni koji od 23 časa leče viskom na daljinu i to sve za par evra po pozivu preko televizije ili WhatsAppa.

Percepcija nacije u pokušaju kaže da su najdiskriminisaniji Romi i to gotovo njih petina, 16 % LGBT osobe, 10 % su osobe sa invaliditetom te 9 % žene.

Može da se desi da ste sve od navedenog i tada zaslužujete upis u Ginisovu knjigu rekorda. Gledano ono lično, to su one subjektivno objektivne traume i umišljanja, više od dvije trećine ispitanih nije imalo lično iskustvo sa diskriminacijom, tj. nisu osetili da ih neko dovodi u nepovoljniji položaj u odnosu na neko od nepromenjivih obeležja.

U slučaju da trebaju nekome i da se obrate, ako bi bili diskriminisani, najviše njih bi se obratilo upravo uredu nezavisne institucije zaštitnice građana pa policiji.

Alarm za uzbunu je podatak da čak ¼ građana ne bi znalo kome bi trebalo da se obrati kako bi dobili kakvu-takvu pomoć i zaštitu. Isti procent ljudi navelo je kako bi da vidi, prisustvuje ili zna za takve radnje, prijavilo diskriminaciju druge osobe.

Imamo i one koji čine ⅓ ljudi koja se ne bi upustila u bilo kakvo baktanje sa prijavama i među demografijom takvi se najviše pojavljuju među mladima. Znači, mnogi od njih ne bi drugome ustali u aromatizovanom tramvaju, punog švercera, ali ne bi ni prijavili dehumanizaciju drugoga.

Da je Pepelnica počela vidimo i po recikliranju ljudi koji su se podelili po polu (takvi rod ne priznaju i od njega begaju ko đavo od krsta). Svake prve subote u mesecu nekolicina muškaraca mrzne kolena po gradskim trgovima kako bi ženama dokinuli ljudska prava. Ko kaže da to nije tako ili negira pravni poredak ili nema pojma šta znače ustavom garantovana prava (počnimo od slobode).

Žene su se grupisale za sebe i većinom ne kleče. Građanke koje očigledno krše Zakon o javnom okupljanju, gde se navodi da mirni protesti ne mogu da se odvijaju u blizini bolnica jer remete isceljenje bolesnih ljudi, svojim moljenjem žele da dehumanizuju žene, naruše im njihovo mentalno zdravlje, te izazovu osećaj griže savesti, ali i gnušanje ukoliko požele da praktikuju svoje ustavno pravo na prekid trudnoće.

Na kraju je važno reći da smo još jednom pokazali, nevezano za predstavljene rezultate o percepciji diskriminacije i ove pojave ljudi neustavnih namera po trgovima, ulicama i bolnicama, kako smo kao nacija ipak mali i na mnogo nivoa iskompleksirani.

Nama je jedna najobičnija manifestacija političkog kiča dokaz da nam je plasiranje u finale i potencijalna pobeda na Evroviziji pitanje života i smrti. Ništa manje nisu drugačiji i svi oni oko nas sa kojima delimo avnojske granice, a za koje tvrdimo da oni nisu mi, odnosno da mi nikada nećemo biti oni.

ŠČ!

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Fizičko ili seksualno nasilje doživelo je 25,3 % žena u RH
    •  Da li izaći na izbore ili ne glavnu ulogu imaju kandidati
    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 

> Svi tekstovi ovog autora