Katar servirao kolače na okrvavljenim poslužavnicima

Panem et circenses.

Počelo je Svetsko prvenstvo u fudbalu u dalekom nam Kataru, na onu treću potencirano bavljenje ”najvažnijom sporednom stvari na svetu”.

To su oni meseci i dani, pre, za vreme i nakon, u parnoj godini kada se titra po nacionalnom ponosu uz neopravdano izvlačenje najnižih emocija koje se kolektivno uvlače u sve pore društva. Jednostavno, a to smo videli i na primeru da su ustanove za obrazovanje i vaspitanje aminovale praćenje utakmica u školama, radi se o ozakonjenju kolektivne euforije.

Kako je opisala ”stara latinska”, u svojoj jednako primenjivoj metafori i danas, radi se o namernom zamagljivanju očiju i anesteziranju nacije, u našem slučaju izgleda nacije u pokušaju, sa zadovoljavanjem kratkoročnih interesa u pogledu nevažnih potreba svojih građana.

Među njima su i građani koji i dve godine od zemljotresa, raseljeni iz svojih ”kasaba” kuća, prate to isto Svetsko prvenstvo, ali u limenim kontejnerima.

Kao i tada, s početka drugog veka nove ere, bitan je spektakl i moderne gladijatorske igre u kojima se gubi interes za političke procese i najvažnije političku odgovornost aktera koji nam kroje i prekrajaju sudbinu. Vešto se sve smisleno i konkretno svodi na ono nevažno kako bi se udarilo po emocijama koje svako od nas poseduje i skriva ih epitetom da se radi o nasleđenom temperamentu.

Kada na sve to nakalemite i masovne medije, one koji se utrkuju da prenesu senzacionalizam i neproverene informacije, dobijate trivijalnost koja biva ekranizovana u svim bojama konzumerističkog društva sa nacionalnim zadahom.

To je onaj vonj nerazumevanja, insistiranja na podelama i nerešenim pitanjima iz bliže nam napaćene prošlosti koju svi, poput samara na izgladnelom tovaru, nosimo po našim steroidnim ramenima.

Sociolozi nas uče da je sport društveni fenomen koji je s jedne strane institucionalizovao takmičenje, ono sa unapred određenim pravilima, te je s druge strane darovao fizičko naprezanje, to su ona isklesana telesa koja više prate muškarci a ne žene, sa upotrebom kojekakvih veština. U sve to se uključuju i oni koji nemaju nikakav fizički napor, a to su navijači, koji su tu radi ličnog zadovoljstva i produkovanih spoljnih podražaja.

Kako u ovim znojavima arenama testosterona imamo i navijače, ljude koji nemaju ništa od odgovornosti za tuđi trud i postignuća, prva istraživanja o odnosu sporta i društva odnose se na naslove koji u sebi sadržavaju i nasilničko ponašanje.

To je onaj neizostavni huliganizam koji iznova gledamo kao nešto šta je nepoželjno, ali država nema volje, sigurno ima mehanizama, da takvo nešto na vreme sankcioniše – kao primer.

Tu negde nakon venčanja Dajane i Čarlsa (početak osamdesetih) navijački akteri dobijaju vidljiva obeležja koja ih jasno definišu i prave razliku između sličnih grupa. Bit samog praćenja igre biva pomaknut u zapećak i njihovo organizovanje i sakupljanje ciljano ide radi samog navijanja stvarajući zasebnu sub(kulturu) od koje pošten svet strepi.

Da ne bi bilo da nismo znali večno prisutni političari, sa masnim prstima u izedenim teglicama našeg vrcanog meda, podržavaju stvaranje paralelnih struktura unutar države koja im često, možda danas manje nego pre, služi za obračun sa onima koji im nisu bliski te se koriste i metodama koje navijačke grupe poseduju – stas i glas.

U našoj lepoj Domovini, onoj koja ima i novi most bez trake za pešake ili bicikliste i gde se obećavaju vozovi na baterije, bavljenje prodavanjem prazne magle nacionalni je sport, jednako prisutan i bitan kao i ona mržnja u kojoj dominantno prednjačimo. Gori od nas mogu da budu samo oni koji su nam slični i sa kojima delimo veštački izvučene granice.

Ovo Svetsko prvenstvo obeležavaju teme o kojima mi jednako (ne)znamo, a to su nikakva ili potisnuta ljudska prava. U više milijardi uloženog novca, samo bogom dano crpljenjem Zemljinih resursa, hiljade života je izgubljeno radi one rečenice Marije Antonete da gladan narod, a to su našem slučaju ostrašćene nacije, jede kolače.

Upravo tome prisustvujemo. Serviranim kolačima na okrvavljenim poslužavnicima.

Radnička prava, prava žena i LGBTIQ+ osoba samo su još jedan stimulans koji nas je podelio, u Domovini i rasejanju, u vezi tema oko kojih smo spremni golim prstima oči drugima da vadimo, a koja su potegnuta na mestu kao što je Katar i to za vreme sportske manifestacije u fudbalu.

Nanovo smo se grupisali da li se pravilno imenuje u Katru ili kako Srbi govore u Kataru. Sve isto kao onomad da li je ostala neobnovljena Banovina ili Banija.

Jer kako nešto izgovarate, imenujete ga, odmah vam svesno i s namerom delegira etiketu koliko zapravo volite Domovinu bez suštinski bitnog sadržaja. U svom tom neznanju važna je kolektivna forma, mase, jata, krda ili čopora koja zadovoljava ambleme nacionalnog identiteta upitne istorijske relevantnosti.

Uz nadu da obavezno pobede ”naši”, odavno se izgubilo ono da to budu i oni najbolji, zorno se prikazuje jedna ”ko iz aviona” blasfemija. Građani Hrvatske (ne samo Hrvati) nose visoku titulu kao najgojaznija nacija u EU.

Onda se nameće pitanje koja je korelacija gledanja kako neki sportisti pretrčavaju više kilometara tokom devedeset minuta terena sa našom, punačkom, identifikacijom s njima.

Idemo, Vatreni!

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Fizičko ili seksualno nasilje doživelo je 25,3 % žena u RH
    •  Da li izaći na izbore ili ne glavnu ulogu imaju kandidati
    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 

> Svi tekstovi ovog autora