Kvasina je iz raja izašla

Kako se iz najudaljenijeg planeta u Mliječnoj stazi, skoro prostim pogledom, lipo vidi kako je ova naša zemaljska balota kompletno otišla na kvasinu onda, ako već nije kasno, skoro jučer na njoj triba uvest reda. Što stroži to bolji!

U protivnom na ovom planetu nicat će samo one nuklearne gljive. A kao što znamo kad one počnu nicat onda život oko njih više ne klije.

Zato u ime života zagovaram red i to oni najžešći. Znam i sam da je to lako reć, ali divljake dovest u red, e to je skroz drugi par postoli. U pametnim državama postoji samo oni prvi pravni par koji se svodi na penalizaciju svakoga kada se ogluši o zakon.

I mo’š ti, kume, bit kralj ili paž, prežidente ili škovacin, ali ako si se iša pravit pametan, lud, mutav ili gluv, zakon te po hitnom postupku oplete po džepu toliko žestoko da ti i rodbinu boli glava.

Ovo znam iz prve ruke jer sam na početku osamdesetih i sam ostao zabezeknut kako to fercera u Holandiji. Bio sam u tim godinama redoviti gost u toj prekrasnoj lipoj državici i svako malo eto mene u Amsterdamu.

Na glavnom Trgu Dam sam jednom prilikom vidio neobičnu družinu koja se poredala u krug i s velikom dozom međusobnog uvažavanja diskutira o nečemu što je njima izazivalo podsmijeh. Kako se u tom uličnom kružoku našlo i tamnoputih i svijetlih i rokera i klasičara i đankija i časnih sestara i yuppieja i klošara onda nisam znao šta to njih tako različite toliko srčano ujedinjuje.

Pogotovo šta su uz respektabilno uvažavanje i na apsolutno ravnopravnoj osnovi komentirali nešto svima podjednako važno.

Kako mi je ta slika samo po sebi bila apstraktna onda sam ovog jednog slikara, šta je nosija štafelaj pod miškom, zamolio da mi kaže o čemu oni to tako zdušno debatiraju. Ovi meštar od pinela mi je jednim potezom jezika rekao: ”O fudbalu!”

E sad kako je to malo širi pojam onda sam ga zamolio da bude malo podrobniji. U nekoliko riči mi je rekao da je riječ o božanstvu koje se nije samo u zemlji tulipana poštivalo.

Znao sam i sam da je riječ o Johanu Cruijffu. Po priči, sad već prijatelja mi Van Gogha, Johan je tada na vrhuncu svoje nogometne karijere na nekom pješačkom parkirao svoj bijesni auto, a kad se vratio čekala ga je papirnata depeša da se sutra ujutro u 10 obavezno pojavi na prekršajnom sudu.

Dakako da se zlatna kopačka pojavila jer kod njih sa sudom nema zajebancije. I na kraju mu sudac izriče maksimalnu kaznu od nekih iljadu i po guldena. Bi on i više, ali mu zakon to nije dopušta.

Na presudu se Cruijff onako, besramno bogat, šeretski nasmijao. Kad je to sudac vidio momentalno mu je zbog ironičnog osmijeha opleo dodatnu kaznu od tri iljade guldena.

Ovi milijarder se ponovo osmjehnuo, a onda mu je sudac opleo dodatak kazne po kojoj je obavezan misec dana na tom istom pješačkom zaustavljat auta kako bi se dičica sigurno vraćala iz škole.

Na ovo se kralj baluna više nije smijao. Smijala se samo ova neobična multi-kulti ekipa, a za pravo reć i ja sam im malo da ruke. Koliko sam razumija svima je bila najdraža ona kazna od misec dana po kojoj će čuvena četrnaestica nosit tabelu stop tako da ga svi vide pošteno pravno sjebanog.

Primjer za guštom poljubit ruku pravde. Dakako jer kad se živi u zemlji u kojoj su svi pred institucijama reda ravnopravni onda ćemo se reda i držati.

Nedavno san se sitija ovog iskustva i zapita se bi li ovako nešta bilo moguće primijenit i kod nas. Naravno da sam nakon tri sekunde razmišljanja sam sebi reka: ”Limiću, a i ti pitaš pizdarije!”

Dakako jer u pravnoj žvakalici, zvanoj hrvatsko pravosuđe, pravda je malo ćorava, malkice se pravi mutava i bokunić je gluva, a da pravo kažem i oni kantar od paragrafi uvik baca na stranu moćnika.

A kad je tako, a tako je onda se pitaš ima li uopće rješenja ove podivljale ikako dovest u red. Mišljenja sam da ima. Naime kako su sve te trenutne mange došle iz nekih tripizdina u grad onda mi se čini kako bi jedna lucidna ideja splitskog oriđinala itekako igrala. I to nikad više kao danas.

A radi se o Splićanima dobro znanom Mirku Periću Pajdi. Taj osebujan, vispren, načitan i nadasve duhoviti ljubitelj ljudi, grada i alkohola jednom je prigodom na Pjaci ustvrdio kako se isprid tunela u Klisu pod hitno triba napravit bazen olimpijskih dimenzija i kako ga triba do vrja napunit kvasinom. Što žešća to bolja.

Na pitanje nekog Hlebinca: ”A šta će nam, Pajdo, ti bazen?”

Mirko je, onim svojim hrapavim basom profond odgovorio: ”Kako šta će nam? Pa on nam je zadnja obrana od najezde divljaka!”

Kako je vidija da ovi generalić ništa nije razumija doda je: ”To valja učinit tako da svakoga koji želi doć živit u Split obavezno triba u tom bazenu kvasat najmanje misec dana da iz njega sva divljač izađe.”

Naravno da ovi recept triba primijenit na sve veće gradove u Lipoj Našoj jer bez njih nam lipo biti neće. Ako ovu recepturu prihvate i ostale države, a naročito one s bojevim glavama onda će gljivama trajno odzvonit.

Radikalno? Možda. Praktično? Svakako? Skupo? Nimalo. I na kraju, kako god okreneš, po mom mišljenju, vridi samo jedna dvojba ili gradit ćemo Pajdine bazene ili ćemo divljake kažnjavat kao pravno uređena Holandija Cruijffa. Po mom sudu treće nema.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Quo vadis, Serbia?
    •  Kako mobitelom zadaviti udava
    •  Ne može im niko ništa jači su od sudbine
    •  S mlohavima valja oprezno
    •  Pendrek muda
    •  Dođi doma, neću ti ništa
    •  Bojkotirajmo rasprodaju ludila
    •  Šutnja nije zlato
    •  Vratite nam kecelje!
    •  Balkanski špijun – drugi deo

> Svi tekstovi ovog autora